U nastojanju da se seksualno nasilje razume i spreči, sprovedene su mnogobrojne studije među zatvorenim seksualnim prestupnicima da bi se utvrdilo kako biraju žrtve. Manjkavost takvih istraživanja je u tome što se bave samo prestupnicima koji su uhvaćeni i osuđeni. Identifikovane su tri kategorije prestupnika, od kojih dve targetiraju žrtvu na osnovu dostupnosti i ranjivosti. Shvatanje da seksualni prestupnici ciljaju na one koje smatraju ugroženima ima smisla na više nivoa. Na primer, provalnik će odabrati kuću bez psa ili alarmnog sistema, jer to smanjuje mogućnost da bude uhvaćen i povećava verovatnoću za uspeh. Međutim, pitanje ranjivosti u kontekstu seksualne viktimizacije treba postaviti, ako ne i osporiti, kad je reč o žrtvama s invaliditetom, jer se treba suprotstaviti zabludi da je viktimizacija neizbežna. Termin ranjivost koristi se da ukaže na povećan rizik zbog situacije, a ne invaliditeta osobe.
U Americi su svaka šesta žena i svaki trideset treći muškarac bili žrtve pokušaja silovanja ili silovanja. U zavisnosti od vrste invaliditeta, osobe s invaliditetom mogu biti u znatno većem riziku od viktimizacije u odnosu na opštu populaciju.
Istraživanje iz 2007. godine (National Crime Victimization Survey) prvi put je konkretno i detaljno opisalo zločine protiv osoba s invaliditetom. Pokazalo se da je stopa viktimizacije osoba s invaliditetom dvostruko veća. Jedno istraživanje procenjuje da će približno 49% osoba sa razvojnim invaliditetom koje su žrtve seksualnog nasilja doživeti 10 ili više nasilnih incidenata.
Podaci o seksualnoj viktimizaciji u Zapadnoj Virdžiniji ukazuju na visok rizik od seksualnog nasilja:
- Jedna od šest žena (18+) prijavila je seksualno nasilje ili pokušaj silovanja.
- Seksualno nasilje prema osobama s invaliditetom ima veću stopu (14%) u odnosu na osobe bez invaliditeta (9.6%).
Zapadna Virdžinija među stanovnicima ima najveći procenat osoba s invaliditetom među svih 50 američkih država.
Osobe s invaliditetom često ne prijavljuju seksualno nasilje. Jedna studija pokazuje da je prijavljeno svega 3% slučajeva seksualnog nasilja prema osobama s razvojnim invaliditetom. Prema kanadskom istraživanju, gotovo 75% slučajeva seksualnog nasilja prema osobama s invaliditetom ostaje neprijavljeno.
Faktori rizika
Negativni stavovi prema osobama s invaliditetom
Iako je socijalna i zakonodavna reforma promenila neke stavove o osobama s invaliditetom, ova zajednica i dalje se suočava sa predrasudama i diskriminacijom. Društvo još uvek ima tendenciju da obezvređuje i dehumanizuje osobe s invaliditetom i da utišava njihove glasove. Neki ljudi veruju da osobe s invaliditetom bespotrebno dobijaju specijalan tretman kao što su parking mesta ili afirmativne mere pri zapošljavanju, zanemarujući njihovo pravo na samostalan život.
Prečesto se žene s invaliditetom smatraju fizički slabim, emocionalno nestabilnim ili intelektualno nekompetentnim, zbog čega ih nasilnici vide kao lake mete. Nasilnici pretpostavljaju da ženama s invaliditetom niko neće verovati, niti će moći da im se obezbedi podrška. Ujedno, nasilnici misle da je mala verovatnoća da budu osuđeni, pogotovo ako bi se time poremetila trenutna hijerarhija rezidencijalne ustanove (unutar koje je već primetan nedostatak osoblja) ili politika zdravstvenih usluga (provera zdravstvenih radnika) ili ako bi trebalo pokrenuti skupe promene u radnim praksama.
Socijalna izolacija
Seksualno nasilje najčešće se odigrava u domu žrtve ili napadača. Obično je to u vreme kada je žrtva izolovana od drugih ljudi, naročito ako je porodica zatvorena i oslonjena na unutrašnje resurse. Žene s invaliditetom često žive u izolaciji, sa ograničenim pristupom spoljašnjem svetu, komunikaciji i interakciji sa drugima.
Nedostatak pristupačnog prevoza
Nedostatak pristupačnog prevoza jedan je od razloga socijalne izolacije. Ako postoji prevoz, nemaju sve žene s invaliditetom mogućnost da ga koriste.
Oslanjanje na podršku drugih
Žene s invaliditetom ponekad zavise od svakodnevne asistencije drugih ljudi, što može da poveća ranjivost i izloženost seksualnom nasilju. Jedna studija o nasilju prema ženama s invaliditetom pokazuje da su nasilnici u 33% slučajeva osobe koje žena poznaje, u 33% to su članovi porodice, a u 25% negovatelji i pružaoci usluga. Zahvaljujući naučenoj bespomoćnosti, žene s invaliditetom imaju manje kontrole nad sopstvenim životima.
Komunikacione barijere
Žena s invaliditetom koja ima otežanu komunikaciju teško može prijaviti nasilje. Nedostatak tumača ili asistivnih tehnologija, poteškoće u artikulaciji misli ili ograničen vokabular doprinose nemogućnosti da se nasilje obelodani.
Naučeno povinovanje
Osobe s invaliditetom, naročito ako žive u grupnom smeštaju i institucijama, često su naučene da se povinuju, da budu pasivne i tihe, da ispunjavaju očekivanja dobrog štićenika. Zato mnoge žene sa razvojnim invaliditetima više veruju drugima nego sebi, imaju želju da udovoljavaju drugima i traže prihvatanje. Svi ti faktori doprinose riziku od nasilja.
Nedostatak znanja o zdravim partnerskim vezama
Ako žena s invaliditetom nema iskustva u intimnim vezama, teško će moći da razlikuje zdravo partnerstvo od seksualne eksploatacije. Neke žene s invaliditetom nemaju dovoljno znanja o sopstvenom telu, niti su upućene u to kako da smanje rizik od seksualnog nasilja. Programi namenjeni ženama s invaliditetom retko su usmereni na pružanje seksualnog obrazovanja i prevenciju seksualnog nasilja.
Priroda invaliditeta
Delimično na rizik od seksualnog nasilja utiče i vrsta invaliditeta. Pod manjim su rizikom žene kojima nije potrebna svakodnevna asistencija i nega. Jedno istraživanje pokazuje da među odraslim osobama sa razvojnim invaliditetom 83% žena i 32% muškaraca ima iskustvo seksualnog nasilja. U drugom istraživanju, 40% žena sa fizičkim invaliditetom prijavilo je seksualno nasilje. Žene sa kognitivnim invaliditetima su pod povećanim rizikom od nasilja.
Rod
Kao što su žene generalno uzloženije nasilju nego muškarci, žene s invaliditetom su pod većim rizikom od nasilja u odnosu na muškarce s invaliditetom. Jedna studija procenjuje da će 83% žena s invaliditetom preživeti seksualno nasilje tokom života.
Nedostatak resursa i znanja o postojećim resursima
Žene s invaliditetom često ostaju u nebezbednim i nasilnim situacijama jer nemaju alternativu ili je njihov osećaj da bezbedna alternativa ne postoji.
Siromaštvo
Ograničena finansijska sredstva rezultiraju ograničenim mogućnostima i resursima (mogućnost da žena promeni personalnog asistenta, da poveća bezbednost doma, da ode od nasilnika, preseli se, pozove pomoć itd). Oko 30% odraslih osoba s invaliditetom, čije su mogućnosti za rad ograničene, živi u siromaštvu.
Manjak kontrole nad ličnim pitanjima
Kada članovi porodice i pružaoci usluga imaju moć nad ženom s invaliditetom (kontrolišu njene finansije, kretanje, ishranu, ličnu higijenu, pristup komunikaciji itd), postoji rizik od zloupotrebe moći. Počinioci seksualnog nasilja često iskorišćavaju takav disbalans.
Kad žena s invaliditetom obelodani nasilje, u pitanje se dovodi njen kredibilitet
Profesionalci pravosudnog sistema često oklevaju da pokrenu slučajeve u kojima je se kredibilitet žrtve može preispitivati. Nasilnici neretko targetiraju žene za koje pretpostavljaju da im sistem neće verovati, jer imaju razvojni invaliditet ili mentalnu bolest. Prema jednoj studiji, 45% žena sa iskustvom psihijatrijskog lečenja preživelo je seksualno zlostavljanje u detinjstvu.
Faktori koji se odnose na počinioce
Neka istraživanja ukazuju na stres koji proživljavaju negovatelji, naglašavajući da je neophodno obezbediti podršku za negovatelje i druge pružaoce usluga. Iako faktor stresa nije zanemarljiv, treba istaći da stres nije uzrok nasilja, a zasigurno ga nikada ne opravdava. Zloupotreba alkohola i droga često su faktori seksualnog nasilja. Polovina počinilaca seksualnog nasilja u trenutku napada bila je pod dejstvom alkohola. Važno je napomenuti da ni alkohol ni droge nisu uzroci seksualnog nasilja, iako mogu smanjiti inhibicije napadača.
Sagledavajući sve navedene faktore, jasno je da rizik ne stvara invaliditet sam po sebi, nego pozicija u kojoj se žena s invaliditetom nalazi. Veća je verovatnoća da će žena s invaliditetom biti u situaciji izolacije, ograničenih finansijskih sredstava, sa negovateljem koji nije adekvatno procenjen itd. Kako postoji povećan rizik, tako postoji i mogućnost da se pojačaju preventivne mere i mere zaštite, kao i pružanje usluga koje će eliminisati rizike.
Kako smanjiti faktore rizika
Nikada ne treba kriviti žrtvu, niti je držati odgovornom za preživljeno nasilje. Kao društvo, ne pokušavamo da sprečimo ubistva tako što učimo ljude kako da izbegnu metak. Isto tako ne možemo zaustaviti seksualno nasilje tako što ćemo učiti žene da se klone nasilnika.
Neke od mogućih strategija:
- Obezbediti neometan pristup odgovarajućim komunikacionim metodama (telefon, internet).
- Kontinuiran pristup asistivnim uređajima.
- Smanjenje finansijske zavisnosti; uključivanje više od jedne osobe u dogovor o finansijama (osoblje ustanove i član porodice; staratelj i pružalac usluge).
- Razumevanje bazičnih informacija o seksualnom nasilju, ličnim granicama, bezbednosti i komunikacionim resursima.
- Procena negovatelja, personalnih asistenata, staratelja (provera istorije poslovanja, uz redovne evaluacije od strane korisnika) i treninzi o zdravoj seksualnosti i upravljanju stresom.
- Smanjenje izolacije putem višestrukih i nezakazanih socijalnih kontakata (porodica, prijatelji, komšije, društvene mreže) uživo, putem telefona i onlajn. Redovna komunikacija sa osobama koje nisu negovatelji / osoblje institucije (lekar, advokat, članovi porodice).
- Individualizovan bezbednosni plan.
Sexual Victimization of Persons with Disabilities: Prevalence and Risk Factors
Pripremu ovog medijskog priloga podržao je UNDP u okviru projekta “Integrisani odgovor na nasilje nad ženama i devojčicama u Srbiji III”. Stavovi izneti u medijskom prilogu su isključiva odgovornost ….IZ KRUGA – VOJVODINA i ne odražavaju nužno stavove UNDP, niti drugih učesnika u sprovođenju navedenog projekta.
