Filmski festival Uhvati film ove godine organizuje master klas pod nazivom NapraviTI dobar film o ženi sa invaliditetom, namenjen svima koji se bave ili imaju ambiciju da se bave filmom. Tim povodom, u razgovoru sa Milesom Milinković, direktorkom Festivala, aktivistkinjom za prava osoba s invaliditetom i feminističkom teoretičarkom invalidnosti, saznajemo u čemu je snaga dobrog filma, u koje zamke kinematografija najčešće upada kad tematizuje živote žena s invaliditetom i kako master klas može napraviti razliku.
Po čemu razlikuješ izvanredan film od prosečnog?
MM: – Po tome da li je u onih tridesetak izabranih za program Festivala od preko 500 filmova koji stignu na konkurs. Izvaredan film me nečemu nauči, izazove emocionalnu reakciju, izuje iz cipela pa vrati u tuđe cipele.
Koliko su žene s invaliditetom generalno prisutne u filmskoj industriji i kako su najčešće predstavljene u filmovima?
MM: – Žene sa invaliditetom su gotovo neprisutne, prikazane su kao objekti nečije brige (najčešće muškarca – hm), kao metafora muške nesreće, požrtvovanosti, ljubavi. Ili su u vezi sa nekim ko je oštećen, jer eto, i ona je kao oštećena, pa joj takvoj sleduje neki sličan. U našoj kinematografiji, u igranoj formi žena s invaliditetom skoro da nema, ni kao glavnih ni kao sporednih likova, a retkih je uradaka dokumentarne forme koji pri tom ne idu od takozvanih opštih mesta, portreta, do blagog ili izrazitog superherojstva (žena sa invaliditetom koja je majka, obrazovana, radi, bavi se onim što voli – nije superheroina).
Ove godine organizuje se devetnaesti po redu Uhvati film, a ti si tu od samog osnivanja Festivala. Primećuješ li neke promene u kvalitetu filmova o ženama s invaliditetom tokom protekle (skoro) dve decenije? Šta je danas drugačije, a šta je ostalo isto?
MM: – Da, ja sam u Festivalu od 2005. godine, gotovo od osnivanja, i definitivno postoji pomak u kvalitetu filmova o osobama sa invaliditetom generalno. Veliki je doprinos tehnologije i interneta, jer nam poslednjih desetak godina stižu filmovi iz svih delova sveta. Moram reći da je svetska kinematografija zaista odmakla po pristupu, po temama. To više nisu samo portreti žena sa invaliditetom, već duboko obrađene teme koje se tiču višestrukih identiteta, ozbiljno razrađen uticaj roda na invalidnost i obrnuto. U našoj kinematografiji toga nedostaje i danas.
Ima li mejnstrim filmova koji zaista odražavaju realnost žena s invaliditetom, a ne predstavu opšte populacije o njihovoj realnosti?
MM: – Ako ih i ima, ja nisam čula za takav, a mislim da nisam neinformisana osoba.
Ima li razlike u prikazivanju vidljivih invaliditeta u odnosu na nevidljive? Da li su određene vrste invaliditeta marginalizovanije, odnosno, stigmatizovane unutar same zajednice osoba s invaliditetom, i koliko je to vidljivo u filmovima (počevši od izbora teme, preko realizacije, pa do recepcije i odjeka koji film pravi ili ne pravi)?
MM: – Iskrena da budem, ja nemam uvid u filmove koji nam pristižu na konkurs, pa ni u ono što selektorka izabere kao materijal koji je sa aspekta pristupa invalidnosti dobar (kasnije od tog materijala stručni žiri bira 30% za program Festivala), ali kad prolazim kroz prijave proveravajući im tehničku ispravnost (između ostalog, i da li film odgovara temi), rekla bih da je tek 20-25% filmova o nevidljivim invaliditetima. Što se naše kinematografije tiče – ako je uopšte prikazan, invaliditet je uvek u funkciji neke (druge) priče i da bi bio u funkciji mora da bude vidljiv i to stereotipno vidljiv, pri čemu je osoba sa invaliditetom obavezno korisnik/ca invalidskih kolica. Takođe, neznatan je broj filmova o slepim osobama, o gluvim osobama. Eto, upravo si me inspirisala da napravim ozbiljniju analizu pristiglih filmova po vrsti invaliditeta, polu autora, glavnih protagonista i slično. Što se stigmatizacije tiče, mislim da je problem što marginalizovane grupe generalno misle da je baš njihova grupa najdiskriminisanija, pri čemu im se desi da drugu grupu opušteno diskriminišu. O recepciji filmova, pa da – još uvek i sami ljudi više reaguju na vidljive ili vidljivije invaliditete. (To je kao kad smo, na primer, drugarica koja nema jednu nogu i koristi štake i ja bile u nekom redu, pa su ljudi nju propustili preko reda, a mene iskulirali skroz.) Ljudi se više empatišu sa onim što im je očiglednije, jer tome pridodaju neke svoje predstave.
Sudeći po filmovima, da li novi stereotipi smenjuju stare, ili identični stereotipi istrajavaju?
MM: – Možda je ovo pitanje za naše bivše selektore / selektorke i sadašnju selektorku jer, kao što rekoh, ja vidim onaj izbor najboljih od najboljih, a u tim filmovima gotovo da nema stereotipa. Šta oni vide (čega se sve nagledaju), pa ni do žirija ne puste – ne znam. Ipak, verujem da se i u kinematografiji reflektuju stereotipi iz života, a tu smo u poslednje vreme dobili drugu krajnost od one jadni mali invalidi, a to je jadni mali superheroji: – Vidi, oni žive, rade, vole, seksaju se, rađaju, bave se sportom– vaaauuu! Na žalost, ponekad i same osobe sa invaliditetom misle o sebi u tim konceptima.
U tradiciji Festivala je prateći program unutar kojeg su neretko organizovane edukativne (filmske) radionice. Po čemu je ovogodišnji master klas drugačiji od svih ranijih edukativnih programa?
MM: – Umesto dosadašnjih radionica o tehnikama u filmu (koje su polaznici/e dobijali u okviru filmskih radionica) ili samo o invalidnosti, fotografiji, društvenim mrežama, ovaj master klas je namenjen autorkama i autorima u filmskoj umetnosti i osmišljen je sa ciljem unapređenja naše kinematografije. Dakle, ciljna grupa je specifična: dramaturzi / dramaturškinje, režiseri / režiserke, montažeri / montažerke, studenti / studentkinje akademija i filmskih škola, glumci i glumice, ljudi iz medija (jer mediji često prave dokumentarne emisije i filmove). Dakle, sve one koji se profesionalno, ali i amaterski bave (ili žele da se bave) filmom, pozivamo da se prijave. Ovaj master klas će učesnicima i učesnicama dati specifična znanja koja bi trebalo da im pomognu da osmisle i naprave dobar film o ženi sa invaliditetom, a upravo se tako i zove: NapraviTI dobar film o ženi sa invaliditetom.
Za one koji ne znaju: ko je Veronika Anderson, kako ste uspostavile saradnju i šta je to što izdvaja njene filmove?
MM: – Veronika Anderson je autorka iz Poljske čija su čak dva filma o ženama sa invaliditetom 2019. godine bila na programu Festivala. Ako se setite šta sam rekla o izvanrednom filmu u prvom pitanju i o tome da samo tridesetak filmova (nekad i manje, zavisi od dužine filmova) od 500 bude izabrano, onda možete zamisliti šta znači da čak dva filma iste autorke uđu u program. (Mislim da se to nije ni desilo do tad, a ni posle.) Pri tom, film Viki je nagrađen za najbolji scenario. I zaista, takva višeslojnost u obradi teme, u scenariju, ostavlja bez daha. Ti filmovi su imali i postfestivalski život, bili su prikazivani na karavanima, ali i u okviru naših edukacija, tribina, seminara. Svaki put kad ih gledam, oduševim se, a reakcija gledatelja i komentari nakon projekcije govore u prilog tome koliko su filmovi emotivni (a nepatetični), edukativni, slojeviti. Kad sam došla na ideju za master klas, Veronika mi je odmah bila u glavi, a kad sam je pitala da li bi održala jedno predavanje, ispostavilo se da ona i predaje u Varšavskoj školi filma na kursu Od ideje do filma i da je i sama obrazovana u oblasti rodne ravnopravnosti, što verovatno objašnjava njen pristup temi.
Master klas sačinjen je od tri sesije. Kako ste došli do takvog koncepta i reci nam malo više o svakoj od sesija – koja konkretna znanja ili alatke će polaznici dobiti?
MM: – Iskreno, prvo sam smislila da želim da dovedem Veroniku, da ona prenese znanje našim autorima i autorkama. Onda sam shvatila – da bismo bilo kakav projekat (ne samo filmski) koji ima veze sa ženama sa invaliditetom dobro realizovali, moramo imati znanje o invalidnosti, o rodu i intersekciji invalidnosti i roda. Potom je tema diskriminacije i nasilja u raznim životnim poljima došla kao sledeća važna i prirodna oblast koju treba obraditi. Dakle, prvog dana (1. oktobra), ja ću se izmestiti iz uloge direktorke Festivala i kao teoretičarka feminističke teorije invalidnosti govoriću o invalidnosti kroz istoriju, jeziku invalidnosti kao označenju, invalidnosti i rodu kao drugosti, stereotipima jadni invalidi – superheroji, ženama sa invaliditetom u kinematografiji, filmskom jeziku koji (ne) produbljuje stereotipe i, na kraju, o pristupu filmskom ostvarenju (osnove pristupačnosti: titlovanje, sinhronizacija, pristupačnost prostora za projekcije). Drugog dana (2. oktobra) predavačica je Ivana Zelić iz Organizacije ...IZ KRUGA VOJVODINA koja će kao koordinatorka SOS službe govoriti o diskriminaciji i nasilju nad ženama sa invaliditetom, njegovim oblicima, stereotipima, specifičnostima: rodno zasnovanom i seksualnom nasilju, nasilju u porodici, nasilju u zdravstvenim ustanovama, ustanovama socijalne zaštite i slično. Trećeg dana (3. oktobra) će Veronika Anderson na primerima filmova Viki (Wiki) i Oslobođenje (Liberation) obraditi proces od ideje do (kvalitetnog) filma.
I sama imaš iskustva u pravljenju filma. Postoji li rizik da idejno-politički angažman ugrozi umetničku vrednost filma? Kako balansirati te dve stvari?
MM: – Pa iskreno, budući da sam ja svoje filmove radila na osnovu nekoliko ciklusa filmskih radionica (koje su, doduše, trajale po par meseci), sa nikakvim ili malim budžetom i filmskom ekipom u kojoj smo ja i one man show, moji filmovi definitivno imaju veću aktivističku nego umetničku vrednost. Verovatno se sa aktivističkim temama mora biti malo konkretniji (u smislu, možda nema prostora za metafore), ali verujem da majstori svog (filmskog) posla uz pravo znanje i poznavanje teme umeju da naprave upravo to – izbalansiran film. Na kraju krajeva, Veronikini filmovi su dokaz.
Koji su tvoji razlozi da veruješ u moć filma? Možeš li navesti neke primere koji potvrđuju da to nije samo prazna fraza, nego da filmovi zaista menjaju perspektivu?
MM: – Film je medij, a kao takav utiče na perspektivu, na naše viđenje stvari. Mi iz medija (pa samim tim i filma) saznajemo o životima ljudi čije nas priče inače nikad ne bi dotakle. Možda smo upoznali jednu osobu sa invaliditetom koja se samosažaljeva ili od sebe pravi superheroja ili superheroinu, pa (skloni generalizacijama) mislimo da su sve osobe sa invaliditetom takve. Možda, posmatrajući površno, mislimo da žena s autizmom ili razvojnim invaliditetom nema kapacitete da ostvari partnersku vezu, da nema ličnost i potrebe za ljubavlju i prihvatanjem. Mislimo da nema potrebe za seksualnim odnosima ili da ih ima previše, mislimo da im je najbolje da budu u instituciji. Mislimo da su u primarnoj porodici i užoj zajednici zaštićene, jer ko bi njih nemoćne povredio. Onda pogledamo filmove Viki i Oslobođenje i sve predrasude se skrckaju kao zid udaren maljem, u 30 + 17 minuta koliko filmovi traju. Iskreno, mislim da gledaoci zaista imaju utisak da ih je neko lupio maljem u glavu.
Opiši nam film koji još uvek nije snimljen, a volela bi da bude prikazan na Festivalu.
MM: – Uh… Film koji će sadržati sve one elemente o kojima ćemo pričati na master klasu upakovane u vrhunski umetnički izražaj.
Prijave za master klas NapraviTi dobar film o ženi s invaliditetom traju do 10. jula. Broj mesta je ograničen. Za petoro učesnika/ca van Novog Sada obezbeđen je besplatan smeštaj. Prijavite se putem onlajn formulara.
