– Kad imaš invaliditet i živiš sa nasilnikom, bojiš se da progovoriš – kaže Ebere, žena koja je godinama živela u nasilju. – Pogotovo ako si zarobljena sama sa njim u kući, ili se oslanjaš na njegov novac i brigu.
Ebere se celog života suočava sa nasiljem.
Rođena u Nigeriji, kao beba je dobila polio i sada koristi kolica. Njeni roditelji smatrali su invaliditet prokletstvom i zlostavljali su je fizički i mentalno.
– Odnosili su se prema meni kao da sam ništa. Prebijali su me i pretili, a moje sestre i braća bez invaliditeta tretirani su s poštovanjem.
Kad je imala 7 godina, seksualno ju je zlostavljao jedan od članova porodice. Kad je to pokušala da saopšti roditeljima, rekli su joj da će je ubiti ako o tome progovori. Ostala je bez ikakve zaštite.
Prema podacima UNICEF-a, deca sa invaliditetom su pod 4 puta većim rizikom od nasilja i 3 puta većim rizikom od seksualnog zlostavljanja u odnosu na svoje vršnjake bez invaliditeta.
Ebere je uspela da pobegne u Veliku Britaniju, s namerom da studira socijalnu zaštitu. – Pretpostavljala sam da sam zauvek pobegla od nasilja jer sam otišla iz porodice – kaže, ali nije bilo tako.
Ubrzo je upoznala muškarca s kojim započinje vezu.
– Mislila sam da je džentlmen, šarmantni princ. Ali se ispostavilo da je nasilnik i kockar. Počeo je da me kontroliše i da me siluje. Ponovljeno iskustvo nasilja neizmerno je uticalo na mene. Niko nije znao šta se događa u naša četiri zida. Nisam više htela da živim.
Ebere nije znala kako da se izbavi, dok joj prijateljica nije ubacila mali telefon u pelenu, pretpostavljajući da ga tamo njen partner neće naći. Ebere je pozvala policiju i njen partner je uhapšen.
Oslobodila se, ali joj je bilo teško da nađe pristupačan smeštaj. Mnoga svratišta su imala stepenice na ulazima u zgradu ili u sobu, a vrata su bila preuska za kolica. Ujedno je morala da se izbori za besplatnu psihološku podršku.
– Boravila sam u hostelima, hotelima i svratištima, ali nisam bila srećna. To nisu inkluzivna mesta.
Lagano, tokom 5 godina, Ebere ponovo gradi svoj život i sada ima sopstveni dom.
– Pričam svoju priču jer sam proživela pakao i ne želim da se to ikome više ponovi.
Ebere se suočila sa dvostrukom diskriminacijom, kao žena sa invaliditetom i kao pripadnica nacionalne manjine. Žene sa intersekcijskim identitetima su pod većim rizikom od nasilja i suočavaju se sa barijerama da prijave nasilje i ostvare pristup podršci. Servisi podrške trebalo bi da prilagođavaju svoje usluge u skladu sa potrebama svake pojedinačne žene, jer identičan pristup nije od pomoći svakoj korisnici.
Ema ima autizam i živi u Londonu. Imala je 17 godina kad je sa osmomesečnom bebom pobegla od nasilnika.
– Zlostavljao me je fizički i mentalno. Nije mi dozvoljavao da gledam kroz prozor ili da koristim telefon. Ali ja nisam uviđala da je to nasilje – kaže. – Mnoge osobe s autizmom često ne razumeju da nasilje nije samo kad te neko udari.
Morala je pažljivo da isplanira odlazak.
– Noć pre nego što sam otišla, pretukao me je. Pravila sam preveliku buku dok sam u kuhinji pripremala mleko za bebu, pa me je išutirao kao fudbalsku loptu.
Sledećeg jutra, Ema je otišla na poštu, da preuzme socijalnu pomoć – jedino mesto na koje joj je bilo dozvoljeno da ide sama. – Sakrila sam rezervnu flašicu mleka i dve pelene i otišla sam sa svojim sinom.
Usput je pozvala prijatelja, koji je obavestio policiju. Policajci su je našli na ulici.
– Pokazala sam im povrede, modrice na leđima i grudima. Uputili su nas u svratište.
Kad je stigla u svratište, plakala je od olakšanja i straha. Seća se da je autizam situaciju činio zbunjujućom i da joj je bila potrebna veća podrška i jasna uputstva o tome šta dalje.
– Trebalo bi da vas policija otprati do svratišta, pogotovo ako imate poteškoće da se snađete u javnom prevozu. Takođe bi trebalo da osoblje svratišta bude jasnije, da nam da uputstva o životu u novom okruženju.
Tokom nasilne veze, Ema je izgladnjivana, pa nije mogla da jede u svratištu. – Ali me niko o tome ništa nije pitao, a ja nisam bila u stanju da komuniciram.
Emi predstavlja poteškoću da nešto kaže ako nije pitana, što je rezultiralo uskraćivanjem terapije.
– Nemojte pretpostaviti da neko može da komunicira samo zato što je verbalan. Kad me pogledaju, ljudi misle, biće ona dobro, može da govori, može da objasni šta se dogodilo. Ali nisam mogla.
Ema smatra da bi profesionalci koji rade u servisima podrške trebalo da imaju treninge o pružanju podrške ženama s invaliditetom.
– Možda nam treba pomoć u budžetiranju ili nam treba nutricionista ili lekar. Treba nam bezbedno mesto, tiha soba, zaštita od dublje traume, buke, preplavljivanja.
Previše stimulansa iz okruženja kod nekih osoba s autizmom može izazvati meltdaun ili zatvaranje.
Kad je napustila svratište, Ema je počela da zastupa prava žena koje su preživele nasilje i postala je direktorka organizacije za podršku osobama s autizmom.
– To mi je od neizmerne važnosti. Žene s autizmom lako je uvući situaciju u kojoj okrivljuju sebe za nasilje. Zato je važno obezbediti odgovarajuću podršku za žene s invaliditetom. Ljubav ne treba da boli.
Emini saveti za odlazak od nasilnika:
- Spakujte ono najvažnije: odeću za presvlačenje i ličnu kartu. Ako je torba previše rizična, stavite odeću na hrpu za pranje veša, a dokumente u kovertu zalepljenu ispod fioke.
- Ispišite sebi važne brojeve telefona, brojeve osoba s kojim želite da budete u kontaktu.
- Obezbedite lekove i recepte za lekove koje koristite.
- Nikome ne otkrivajte svoje planove.
- Ako pozovete policiju da vam pomogne pri odlasku, može vam uštedeti vreme ako odete do policijske stanice ili se nađete sa policijom negde u blizini.
- Nosite udobnu obuću.
- Ako imate dete, uzmite jednu igračku – nećete moći da nosite mnogo – i poneku omiljenu fotografiju, jer će možda biti uništene nakon što odete.
Pripremu ovog medijskog priloga podržao je UNDP u okviru projekta “Integrisani odgovor na nasilje nad ženama i devojčicama u Srbiji III”. Stavovi izneti u medijskom prilogu su isključiva odgovornost ….IZ KRUGA – VOJVODINA i ne odražavaju nužno stavove UNDP, niti drugih učesnika u sprovođenju navedenog projekta.
