Bilo je prohladno, sunčano jutro sa malo oblaka na nebu. Uprkos vremenu, nas dvoje bili smo spremni ko zapeta puška da krenemo na put. Odlučili smo da provedemo nekoliko dana u privatnoj etno kući gospodina Zlatka na Zlataru, po preporuci Javorke iz Beograda koja često tamo boravi.
Tog dana nismo žurili, zastajali smo na nekoliko mesta. Svratili smo i kod naših prijatelja, kao i uvek, koji žive u Čačku. Uživali u razgovoru sa ovim ljudima uz ispijanje kafe na terasi sa pogledom na zelenilo i cveće. Za negu bašte i gajenje cveća zaslužna je domaćica Cana.
Nakon posete, put smo nastavili prema Zlataru koji je postao prava oaza za uživanje i predah. Približavajući se odredištu, primećena je istaknuta reklama sa izuzetno raznim jelima. Telefonirala sam im da ćemo stići za nekoliko minuta. Gazda je već čekao ispred kuće. Ušli smo za njim.
U svom sastavu nalazi se restoran, pet soba i dva apartmana. Odmah po ulasku zapahnuo nas je neprijatan miris, koktel neprovetrene prostorije i kuhinje. Pošto nas je ponudio da sednemo, pitao nas je: – Hoćete li da popijete čaj ili kafu? – Kafu – rekoh za oboje. Ispijajući je, domaćin nas je zabavljao svojim poimnjem političkih događaja. Pitao nas je: – Koliko dana ćete ostati, ako plaćate putem vaučera, morate mi ih odmah dati. Za naplatu istih dugo se čeka, dva-tri meseca. Našla sam se u čudu, ali, ipak, dohvatih tašnu, izvadih oba vaučera te mu ih pružih. – Ostaćemo kod vas, dok me ne pozovu iz Priboja na promociju svojih knjiga, može da se dogodi za dva ili tri dana. S obzirom na unutrašnju opremljenost, pun pansion po osobi za dan, iznosi 1.500 dinara. – Ako bismo ostali više dana, u svakom slučaju, doplatićemo vam.
A onda je domaćica donela tanjire sa čorbom za nas dvoje. Zatim, salatu od paradajza, pire krompir i gulaš. Zahvatila sam viljuškom komadić mesa, dok sam ga muljala u ustima, bilo mi je muka, bio je to odvratan ukus, a i miris. Progutala sam taj zalogaj jer me je bilo sramota da ga izbacim iz usta na tanjir. Isto tako je i suprug učinio. Gazda nas upita: – Zašto ne jedete, zar vam se ne sviđa hrana? – Nismo gladni, kasno smo doručkovali – prevarila sam ga. – Dobro, sutra ću da kuvam pasulj, nisam ga jeo deset dana, nadam se da ga i vi volite. Nas dvoje ostadosmo bez komentara. Mislila sam u sebi: – Dakle, nećemo se mi ovde najesti. Ustadoh od stola i zamolih da nam pokažu sobu u kojoj ćemo biti smešteni. Domaćica, njegova supruga, odvede nas uz drvene stepenice visokih pragova na sprat. – Evo, to je ta soba, krevet je visok, ne znam da li će vam odgovarati, reče pa izađe.
Priđoh i dodirnuh ga, zaista je visok, a i jastuci su visoki. Ionako je soba hladna, nećemo moći zaspati. Temperatura vazduha bila je sedam stepeni. Tašnu sam spustila na noćni ormarić koji se nalazio uz krevet, bio je prašnjav. Krenuh ka kupatilu, pipam desnom rukom uza zid, ruka mi se uplela u paučinu. Vrhom prstiju dodirnuh lavabo, odvrnuh česmu da operem ruke. – Sva sreća da ima tople vode – izgovorih. Na to mi suprug skrenu pažnju: – Nećeš se valjda kupati večeras, kada za tuširanje je crna od prljavštine, ništa nije čistija od lavaboa na kome se slavina okreće u krug. Nisam mnogo razmišljala, već rekoh, kasno je sada da se vratimo kući, ostaćemo ovde noćas u ovoj sobi. Ujutru čim ustanemo, pokupićemo svoje stvari, kofer i torbu i vratiti se svojoj kući u Beograd. Izađosmo napolje da prošetamo. Kiša je padala. – Šta da radimo napolju po kiši – reče on. Predložih da posetimo Mirnu koja stanuje otprilike desetak minuta na udaljenosti peške. Ali ne znamo kuda da pođemo. Gazdu nismo hteli da budimo, da nam kaže u kom smeru treba krenuti. Slatko je spavao, malo hrkao na dvosedu u restoranu. Onda sam pozvala drugaricu da nam objasni kako se dolazi do nje. Pošli smo kolima, pošto kiša nije prestala. Ona je stajala ispred svoje kuće, tako da ju je suprug video i ugasio motor. Mirna je otvorila vrata svog toplog doma, ušli smo unutra. Vatra je veselo pucketala u šporetu. Bili smo posluženi kafom i sokom. Sat vremena je brzo proteklo u toj toploj porodičnoj atmosferi. Zahvalih se njoj i njenom bratu koji se povremeno pojavljivao na sjajnom gostoprimstvu. Izašli su oboje da nas isprate do auta. Pošto se pozdravismo, uđosmo u auto i pođosmo prema našem apartmanu. Stigavši, Zlatko je bio budan. – Hoćete li sada da večerate? – Da. Hoćemo – rekla sam. – Želite li da ispržim ćevape? – Možete – rekosmo oboje. Donese nam na tanjiru po pet ćevapa, koliko smo i tražili, zlatarskog sira i paradajza krupno isečenog na kriške. Zagrizoh ćevap, a onaj isti odvratan miris i ukus od ručka ponovo me zapahnu, ali ovog puta izbacih taj zalogaj na tanjir. Jela sam sir i paradajz. Suprug, je pojeo dva-tri ćevapa da ne razočara našeg domaćina, a i bio je gladan, a ostalim je hranio mačku koja se smestila na stolicu za našim stolom, nasuprot njega. I ona se snebivala, nije htela da ih pojede. Pokupio ih je ispred nje i bacio u đubre.
Odmah posle večere otišli smo u sobu da legnemo i gledamo televizor. A sutra ujutru, posle tako neprespavane noći, spakovali smo svoje stvari i sišli niz stepenice. Domaćini su bili u restoranu. Pozdravismo ih i rekosmo da se vraćamo u Beograd. Doduše, Zlatko nas je pitao: – Hoćete li da vam spremim doručak? Zahvalih mu se i rekoh da ćemo usput u nekoj kafani popiti kafu i doručkovati. Mogli su nam bar vrata otvoriti i pridržatiih, ruke su nam bile zauzete. Odahnula sam kada smo ušli u kola.
U telefonskom razgovoru sa prijateljicom Canom, ukratko sam joj ispričala kako smo proveli noć na Zlataru za koju smo platili 10.000 dinara. Pozvala nas je da dođemo kod njih, naljutiće se ako ih mimoiđemo.
Ponovo smo u društvu sa omiljenim prijateljima. – Napravićemo kratku pauzu da se suprug odmori od vožnje – rekoh im.
Nisu nam dozvolili da odemo a da se ne poslužimo sa hranom. Na stolu je bilo servirano: carska pita, krompiruša, pršuta, kuvana jaja, sir, kajmak, piće po želji.
Kroz ovo putovanje, a i prethodnih, u harmoniji porodice Smiljanića, provodeći vreme, doživljavala sam lepe trenutke, kao i mnogobrojne pozitivne utiske.
Emilija Matić rođena je 1953. godine u Mojkovcu (Crna Gora). Kako je u šestoj godini života izgubila vid, završila je osnovnu školu za decu i omladinu oštećenog vida u Risnu i Podgorici. U Zemunu je završila Srednju elektro-tehničku školu, a potom se zaposlila u Centrotekstilu, gde je radila do penzionisanja. Poeziju piše od ranog detinjstva. Prisutna je u časopisima i zbornicima, a na književnom konkursu Jovan Nikolić nagrađena je prvom nagradom (2012). Do sada je objavila četiri zbirke pesama: Kuda me vode puti (2008), Snaga nežnosti (2012), Priziv i odziv (2016), U plavom obzorju. Ove godine iz štampe je izašla njena prva zbirka priča pod nazivom Suza ima boju. Emilija živi i stvara u Beogradu.
