Svi težimo ka tome da ostanemo u kontaktu sa kolegama, zaposlenima, prijateljima i rodbinom. Mnogi od nas se hvataju u koštac sa onlajn platformama, jer nam to daje osećaj uključenosti, da smo deo društvenih zbivanja. U proteklih nekoliko meseci, više istraživanja je potvrdilo da osobe s invaliditetom imaju pozitivna iskustva u radu na daljinu i uzimanju učešća u onlajn sastancima i događajima.
- Rad na daljinu smanjuje osećaj izolacije.
- Osobe s invaliditetom osećaju da su uključenije i više angažovane u radnom okruženju.
- Osobe s invaliditetom osećaju se produktivnije u sredini u kojoj imaju sve što im je potrebno za rad. Lako mogu da učestvuju na onlajn događajima, koje u realnom okruženju ne bi mogli da posete.
Kako bi se održalo to stanje, onlajn događaji treba kontinuirano da budu inkluzivni i pristupačni za osobe s invaliditetom. Učestvovala sam na mnogim sastancima i pročitala sam mnoštvo članaka o tome kako organizovati uspešan onlajn događaj ili sastanak, ali u mnogim slučajevima ne razmatraju se potrebe osoba s invaliditetom. Rezultat toga je smanjenje učešća osoba s invaliditetom, bilo da su to klijenti, zaposleni ili kandidati za posao. Ako je nešto pristupačno i inkluzivno za osobe s invaliditetom, pristupačno je i inkluzivno za sve.
Kao organizatori onlajn događaja i treninga, nastojimo da aktivno uključimo što više učesnika. Imamo razne strategije da animiramo pažnju učesnika i da im prosledimo informacije. Podstičemo (i ponekad insistiramo) da svi uključe kamere. I često zaboravljamo da se pristupačnost ne odnosi samo na fizičke aspekte.
Ovo se pokazuje posebno tačnim kad je reč o digitalnim platformama. Moramo voditi računa o osobama sa mentalnim invaliditetima. U tom slučaju, možda nije potrebno prilagođavanje na planu fizičke pristupačnosti, nego u samom pristupu i našim očekivanjima o tome kakva bi trebalo da bude interakcija sa učesnicima. Treba se pobrinuti da se učesnici osećaju bezbedno i prijatno da bi se upustili u interakciju.
Pitajte učesnike šta im je potrebno
Ovo se čini očiglednim, ali se često zaboravlja. Učesnike možete pitati šta im je potrebno da bi mogli aktivno da prate događaj već u samom procesu prijavljivanja. Time pokazujete da ste proaktivni i da ćete uraditi sve što možete da događaj bude pristupačan. Isto pitanje možete postaviti na samom početku sesije, a ujedno ostavite otvorenu mogućnost da vam se učesnici obrate putem četa ili privatne poruke ako se tokom sesije pojavi potreba za prilagođavanjem određenog zadatka.
Da bi učesnici mogli da predvide šta im je pristupačno, a šta ne, dobro je da im pre susreta prosledite koncept na kome su istaknuti glavni elementi predstojeće sesije. Ne morate do detalja objašnjavati sam sadržaj sastanka ili treninga, ali, što više informacija o onome što će se dešavati predočite, učesnici će lakše izlistati šta im je potrebno za neometan rad.
Ponudite alternativne načine uključivanja
Primila sam mnogo mejlova i podsetnika u kojima se insistira na tome da imam kameru da bih mogla da učestvujem na nekom onlajn događaju. Za mene to nije sporno. Prijatno mi je pred kamerom, lako stupam u interakciju i diskusiju. Za mnoge to nije slučaj, iz različitih razloga:
- Nepoznavanje digitalne opreme i manjak samopouzdanja.
- Nepoznavanje drugih učesnika na događaju.
- Anksioznost povodom teme.
Svakako treba razmotriti i temu o kojoj će biti reči. Moja koleginica i ja vodile smo radionicu na temu podizanja svesti o invalidnosti i mentalnom zdravlju. Naši treninzi su interaktivni, ali smo svesne da teme o kojima diskutujemo jesu lične i da je možda nekim učesnicima teško da o tome govore. Iako ohrabrujemo učesnike da uključe kamere i mikrofone, znamo da mnogi to ne žele, pa nudimo različita alternativna rešenja, kako bi svi mogli da učestvuju, a da im pritom bude prijatno. Kad ponudite alternativnu mogućnost, kako sesija odmiče, sve više učesnika će uključiti kameru da bi se javili za reč.
Insistiranje na uključenoj kameri i mikrofonu ujedno može predstavljati fizičku barijeru za neke učesnike. Poznajem nekoliko osoba koje otežano govore i ne osećaju se prijatno u onlajn razgovorima. Ovo je posebno izraženo kada se učesnici međusobno ne poznaju. Neko preferira da učestvuje putem četa, jer je to pouzdan način da prenese jasnu i preciznu poruku.
Mnogo je razloga što ljudima nije prijatno da stupe u interakciju putem kamere i mikrofona. Navela sam samo nekoliko primera, a jasno je a ima više načina za aktivno učešće. Odgovornost je organizatora da podrži učesnike da se osećaju prijatno da se uključe na način koji im najviše odgovara. Što ste otvoreniji za alternativne metode, učesnici će se osećati prijatnije i samouverenije.
Isključite mikrofon kad ne govorite
Ovo se čini razumnim zahtevom, zar ne? Ako se u pozadini čuju deca, veš mašina radi ili ljudi razgovaraju u okolnim prostorijama, razumno je tražiti da učesnici isključe mikrofone kako bi se smanjila pozadinska buka. Možda ćete biti u iskušenju da kažete učesnicima da dignu ruku – digitalno ili fizički – kad žele da govore.
Takav zahtev nehotično može stvoriti barijeru. Na primer, neko od učesnika iz bilo kog razloga nema pristup opciji za isključenje mikrofona. Bila sam na nekoliko događaja na kojima se to zahtevalo, pod pretpostavkom da svi koristimo dugmiće na monitoru. Ako neko od učesnika nema pristup toj komandi, ne može da je nađe ili je ne vidi, ne može ispuniti taj zahtev.
Ranije sam pisala na temu zašto neke osobe s invaliditetom ne žele da obelodane da imaju invaliditet. Tražeći od nekoga da isključi mikrofon dok ne govori, nehotično primoravate osobu da javno iznese neki od svojih specifičnih zahteva. Neki ljudi nisu upoznati sa platformom na kojoj se odvija sastanak, zbog čega se vreme neplanirano troši na objašnjavanje funkcija i komandi, umesto na planirani sadržaj. Razumna alternativa je da tražite da se mikrofoni isključe, ako je moguće.
Imajte na umu da, ako kao organizator isključite nečiji mikrofon, to može stvoriti barijeru u daljoj interakciji. Nekim učesnicima biće izazov da pristupe komandi, možda ne mogu da podignu ruku, niti da pišu na četu, što znači da ne mogu da učestvuju u sesiji.
Podelite ekran, slajdove i prezentacije
Kao trenerica, rukovodim se time da je najbolja praksa da glasno pročitam ono što je na ekranu. Bilo da je u pitanju onlajn sastanak ili predavanje uživo, svaki učesnik razume sadržaj onoga što je prikazano na ekranu. Ako je među učesnicima neko ko ima disleksiju ili oštećenje vida, niko ne mora o tome unapred da me obavesti. Ovaj pristup ujedno me primorava da pažljivo kreiram sadržaj svakog slajda; ako ispišem hrpu informacija, čitaću zauvek, a to učesnicima neće održati pažnju.
Trudim se da upotrebu slika svedem na minimum, posebno izbegavam da koristim slike kao zamenu za tekst. U onlajn okruženju, morala bih da opisujem svaku sliku do detalja, da budem sigurna da svako od učesnika razume to što ona predstavlja.
Učesnici mogu tražiti da im pošaljem prezentacije pre treninga, što je čest zahtev osoba oštećenog vida. Čitači ekrana se mogu koristiti za tumačenje sadržaja i slika na slajdovima ili za jednostavno uvećavanje teksta. Ako tu opciju ponudite učesnicima, time ćete podstaći njihovu aktivnost tokom sesije.
Obezbedite titlove
Ako obezbedite titlove, gluve osobe moći će da učestvuju na onlajn događaju koji organizujete. Postoji nekoliko načina da to uradite: servis TakeNote ili opcija titlovanja unutar PowerPointa.
Ne morate uvek imati sve odgovore
Nije uvek moguće, niti je neophodno da odmah imate sve odgovore. Ono što pravi razliku je spremnost da razmišljate izvan okvira i da izađete u susret individualnim potrebama učesnika. Nedavno sam učestvovala na onlajn treningu tokom kojeg mi je nekoliko aktivnosti bilo nepristupačno – nisam mogla da završim zadatke po datim instrukcijama. Za neke od tih aktivnosti znala sam unapred, za neke sam saznala na licu mesta. Treneri su kreirali atmosferu u kojoj sam se osećala samopouzdano da tražim alternativne načine i svaki put smo pronašli način da aktivno učestvujem.
Esi Hardy
