​Knjiga Naše priče su vaš Kompas u izdanju Udruženja građana Patrija je jedinstvena zbirka autentičnih iskustava korisnika psihijatrijskih usluga. Autori su članovi Kluba Kompas, koji su u saradnji sa volonterima Patrije pisali o svojim životima pre i nakon psihijatrijske dijagnoze, o hospitalizaciji, traganjima, spoznajama i osećanjima, o izazovima povratka u zajednicu iz koje su izopšteni. Ova zbirka opšteljudskih, potresnih i toplih priča, doprinosi boljem razumevanju nesagledivog spektra različitih životnih iskustava i realnosti u kojima živimo. O nastajanju knjige Naše priče su vaš kompas razgovaramo sa volonterkama Patrije, psihološkinjama Draganom Nešin i Anjom Žujović, i sa autorima pojedinačnih priča, Jelenom Todorović, Suzanom i D.

​Kako se rodila ideja za knjigu Naše priče su vaš Kompas?

Dragana: – Osobe koje dolaze u udruženje Patrija radi podrške često govore o nerazumevanju od strane drugih, o teškoćama u izražavanju onoga što im se dešava i deljenju svojih iskustava sa drugima, kao i o tome koliko nepravde i neprijatnosti pretrpe, od trenutka kad se obrate za pomoć, do aktuelnog momenta kada upravo zbog tog obraćanja za pomoć trpe posledice, jer su sada obeleženi i skrajnuti. Ova knjiga je način da se na jednom mestu podele raznolika iskustva osoba koje su prošle kroz psihijatrijsku hospitalizaciju ili je takvo iskustvo imao neko njima blizak. Nadali smo se da bi takva knjiga podstakla empatiju i razumevanje kod čitalaca, da bi ih, na neki njima možda siguran i komforan način, upoznala sa problemima sa kojima se autori priča suočavaju i postepeno rušila neke negativne predrasude i osećanja koje su imali prema osobama sa iskustvom psihijatrijske hospitalizacije.

​Među aktivnostima Kompasa bile su i radionice pisanja za korisnike kluba. Da li je knjiga koju ste objavili delom i rezultat tog radioničarskog rada? Kako se iskristalisala grupa korisnika koja će učestvovati u stvaranju knjige?

Dragana: – Radionice pisanja su se sprovodile u okviru projekta Naše priče su vaš kompas čiju realizaciju je podržala Trag fondacija u okviru programa Aktivne zajednice. Dakle, ove radionice bile su sastavni deo projekta i u stvari se upravo na njima i radilo sa autorima na sastavljanju tekstova za knjigu. Volonteri su tu bili da pomognu autorima u pisanju i izražavanju, ako je to potrebno, da bi se došlo do konačnih verzija tekstova koji su na kraju i objavljeni. Pozvali smo sve korisnike usluga udruženja Patrija i pitali ih da učestvuju u projektu, a odazvali su se oni koji su želeli da pišu.

​Šta je bio vodeći motiv autorima i autorkama čije su se priče našle u knjizi da svoja životna iskustva podele sa zajednicom, da obelodane delove svojih intimnih svetova i izazove koji dolaze u paketu sa dijagnozom?

Jelena: – Rado prihvatam da pričam o ovoj tabu temi upravo zbog toga što smatram da bolest, kao i svaka druga, nije sramota, jer ne zavisi od nas. Živimo u okruženju gde se tolerišu neka bahata ponašanja, gde mnoge majke više ne umeju da upute svoju decu, šta je dobro, a šta ne, pa se bojim da će sve više biti dijagnostifikovanih psihoza. Mnoge stvari ne možemo da promenimo, ali možemo promeniti svoje stavove, svoje aktivnosti i reakcije. Mislim da moja priča može pomoći upravo onim članovima porodice koji pokušavaju da se izbore sa činjenicom da im je neko blizak dobio dijagnozu na psihijatriji. Priča koju sam napisala sadrži detalje koji mogu biti šokantni za čitaoce i samo su jedna od varijanti kako se sve može dešavati u našim životima. Bilo bi mi drago da moja priča nekom pomogne, jer se sećam da sam u tim periodima bila sama sa svojim odlukama, bilo da su bile pogrešne ili ispravne, a u tom periodu, uz podršku i razgovore, moj sin i ja ne bismo bili u tolikoj panici i haosu.

D: – Na fakultetu po navici zaokružim NE na ŠV formularu. Ovde je bilo zašto DA ne. Već sam imao skoro završenu priču. Pisanje je za mene izbacivanje misli koje želim da pretočim u pisane reči, a da imaju neki dublji smisao i razlog zašto pišem. Pisanje stranice-dve dnevnika (koje mi je u dnevnoj bolnici bilo obavezno) bilo mi je sve dosadnije i monotonije. Biografsko pisanje o prošlosti (da se ne bi ponavljala), sadašnjosti (koja često deluje kao iluzija), planovima za dalje (koji su neizvesni) su teme koje me interesuju. Koga briga šta ste sve radili juče. Juče ne postoji, već posledice za danas i planiranje šta sutra. Makar o tome o čemu razmišljate i šta vam je činiti, to su samo slova na papiru, ali pogrešan kontekst i bićete pogrešno shvaćeni. Zapravo, pisanje o tome o čemu razmišljam i šta mi prolazi kroz glavu je meni najbitnije, kad mi se piše. Nelagodno mi je što se objavljuje, i na fejsbuku sve ređe objavljujem.

Istinu niko neće i niko ne traži i ovo su samo gomile laži 
Od svakodnevnog života odstupa toliko da ni prepoznati je ne može niko 
A čemu i za šta praznine lako popuni mašta 
Istinu niko da plaća neće i zato laž se često sreće 
A neznanje ostalo popuni preostalo
Suzana

Knjiga je produkt timskog rada. Pored korisnika Kompasa, ko je sve doprineo da se ova knjiga pojavi?

Dragana: – Volonteri kluba Kompas su izuzetno važni za nastanak knjige. Vredno su radili na tome da pomognu autorima da izraze svoje misli i životna iskustva kroz pisanje. Kako se priče u knjizi tiču veoma ličnih pitanja koje mogu da pobude neka neprijatna osećanja kod autora, odnosno, prisećanje na neke nemile događaje u njihovim životima, bilo je važno pružiti autorima doživljaj prihvaćenosti, razumevanja i zaštite privatnosti. U okviru projekta Fondacije Novi Sad 2021 organizovane su i umetničke radionice sa našom saradnicom, umetnicom Aleksandrom Mirimanov, u okviru kojih su nastali crteži i neke od priča koje ćete pronaći u knjizi. Predgovor za knjigu napisala je dr Vesna Gavrilov-Jerković, profesorica na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koja je radila supervizije i generalno nam pomagala u radu. Izuzetno je važan i angažman urednice Vojane Obradović, kao i ostalih članova Udruženja koji su zaslužni za konačno pojavljivanje knjige.

​Koliko je trajao proces pisanja i kako se odvijao? Kroz koje sve etape je trebalo proći da bi knjiga dobila završni oblik?

D: – Sat pisanja, čitanje od strane jednog od volontera i nekoliko susreta sa volonterkom da uobličimo priču. Najvažnije mi je bilo da priča bude dobro dozirana i racionalizovana. Nisam znao ko je obavljao ostatak posla, sve dok nisam dobio svoj primerak.

Jelena: – Od momenta kada je nastala ideja za pisanje, razmišljala sam na koji način da u što kraćem obliku opišem početak naše borbe. Dvanaest godina nije mali period, a vraćanje u te emocije nije baš prijatno. Priču sam napisala u jednom dahu, a skraćivala sam je više puta.

Dragana: – Sam proces pisanja i prikupljanja tekstova trajao je pet meseci, što je podrazumevalo dogovore sa autorima o terminima sastanaka, o temama i iskustvima o kojima će pisati, stvaranje kostura teksta, potom uređivanje, a nekada i prekrajanje tekstova zajedno sa autorima, utvrđivanje toga ko želi da bude anoniman a ko ne, i slično. Sve to se odvijalo na planu samih tekstova, a bilo je mnogo posla oko uređivanja knjige, pronalaženja odgovarajuće štamparije kako bismo uz ograničena sredstva ipak dobili što više primeraka i, naravno, obilje posla za koordinatorku projekta koja je, pored knjige, vodila računa i o snimanju podkasta, kao i o umetničkim radionicama. Da ne zaboravimo i sastavljanje uvoda koji je podrazumevao i istraživački deo pre samog pisanja.

Pesme nastale za jedan dan, tako ni u životu nisam nikad imala plan 
Otvorena bila prema drugima i sebi, nemam razloga da lažem ni tebi 
Mislila sam o ovom svetu kao nekom nežnom cvetu 
Sad je da se menja kasno 
A još posle toga ne bi bilo jasno 
Milioni žive tako 
Ništa ne žele uporno i jako
Suzana

​Šta je bilo najteže na nivou sklapanja svake pojedinačne priče? S kakvim dilemama ili oblicima autocenzure ste se suočavali?

Anja: – Svaki korisnik je imao volontera zaduženog za pomoć pri pisanju priče. Sastajali smo se i zajedno prolazili kroz dileme na koje su autori nailazili. U suštini, najviše su se pitali kako uopšte to treba da izgleda, što nije lak zadatak ni za nekog ko se time bavi, i pored dobijenih osnovnih smernica. Neki autori su pratili navedene predloge i organizovano opisivali svoj život pre i posle nastalih tegoba, dok je bilo i onih koji su spontanije izneli jedan isečak života, snažno emocionalno obojen, jedan kontekst koji im je ležao na duši i opisivao ono što je na njih ostavilo najveći utisak u svemu.

Jelena: – Pažljivo sam birala momente koje mogu opisati detaljnije, a da ne ugrozim privatnost moga sina ili da ne spominjem ono što se tiče drugih, radi etike. Sada, kad priču čitam u knjizi, deluje mi fragmentarno, kao nedorečeni delovi neke slagalice o kojoj ima još puno toga da se ispriča. Trudila sam se da opišem detalje koje su me kidali iznutra, da bih što bolje objasnila koje su to bile traume, fokusirajući se više na svoje doživljaje i viđenja, jer toga nema puno u literaturi.

Da se pomogne i drugima i sebi, može se samo kad saznaju o tebi 
Da nisam ni poznata nit sam ikad bila, a po naređenjima roditelja o tome sam snila 
Bavila se sportom i tu bila slaba, razumela samo pokojna me baba 
Nit sam bila, nit postala majka i dalje sam čekala kao da je bajka
Suzana

​Knjiga obiluje ilustracijama. Kako su one nastajale i na koji način komuniciraju sa tekstovima?

Anja: – Ilustracije su nastale na jednom od projekata Udruženja Patrija, pod nazivom Ka drugom – umetnost nevidljivih, u saradnji sa Aleksandrom Mirimanov. One su proizvod različitih art-terapijskih radionica i svaka iza sebe ima različitu priču o nastanku. Mnogi su nastali zanimljivim tehnikama, na primer: crtanje zatvorenih očiju i nalaženje naziva za ono što na kraju dobijemo. Ilustracije su u ovom smislu samo drugi način ispoljavanja, možda ponekad i lakši od verbalnog. Mogli bismo reći da se tekst i slika zapravo nadopunjuju, ali da oboje na neki način odražavaju našu ličnost, ili bar procese koji nas trenutno okupiraju.

​Kako ste došli do odgovarajućeg naslova? Ako je naslov svojevrsni ključ čitanja knjige, na kakav pristup ovaj naslov upućuje potencijalne čitaoce?

Dragana: – U okviru udruženja sprovodimo program pod nazivom Klub Kompas čiji su korisnici većina autora. To je bila i inspiracija za naslov knjige, jer kompas pokazuje ljudima pravac kojim se kreću ili kojim žele da se kreću. Ove priče ukazuju svojim čitaocima pravac ka dostizanju boljeg uvida u iskustvo onih koji su zbog problema u oblasti mentalnog zdravlja skrajnuti u društvu, ka boljem razumevanju i prihvatanju različitosti iskustava.

​Da li ste u procesu koncipiranja knjige razmišljali o njenoj recepciji i mogućim čitalačkim reakcijama, ili to tada nije bilo važno?

D: – Čitalac mi tad nije bio ni u planu. Imali smo u najavi radionicu kreativnog pisanja, mesec dana pre korone. Letos smo samo prepravljali gramatičke greške.

Dragana: – Na prvom mestu bilo je stvaranje prilika za izražavanje ovakvih iskustava. Reakcije čitalaca jesu bile nešto o čemu smo razmišljali, ali svakako to nije bilo ono najvažnije. Razmišljali smo o tome da li bi ljudi želeli ovo da čuju, da li bi ovo bio zaista dobar put ka destigmatizaciji osoba sa iskustvom psihijatrijske hospitalizacije ili bi se desilo suprotno, i na kraju – koliko bi čitaoci bili spremni da izdvoje novca za ovakvu knjigu. S obzirom na to da sav prihod od prodaje knjige ide autorima, utvrđivanje cene nije bio nimalo lak posao.

Jelena: – Dok sam pisala svoju priču, mislila sam o roditeljima koji su u sličnom problemu, o različitim stavovima roditelja i o njihovom ćutanju. Razmišljala sam o reakcijama čitalaca, onih koji prepoznaju svoj problem u mojoj priči. Oni koji nemaju takva iskustva, biće možda šokirani, zgroženi, misliće da problema u stvari nema, nego je to nešto u karakteru, razmaženosti i možda će pomisliti da se takvi problemi mogu rešiti za pet minuta, nekim strožijim pristupom, ili čak šamarom. Takve komentare sam doživljavala i bez pisanja priče, pa mi nisu strani, ali upravo zbog toga detalji u mojoj priči dokazuju da to nije moguća opcija.

​Za koga ova knjiga nije? I, s druge strane, ako postoji njen idealni čitalac, zbog čega mu je ova knjiga važna?

Anja: – Ova knjiga je za svakog ko želi bolje da razume čoveka, ne samo slušajući o njemu, već slušajući baš njega.

D: – Knjiga nije za one kojima je sve jasno i za one koji ne čitaju knjige. Idealan čitalac je onaj koji želi da razume i zna da čita.

Jelena: – Ova knjiga, pre svega, nije za sve uzraste i nije za one koji imaju psihičke probleme, a nalaze se u fazi u kojoj imaju u sebi previše empatije. Priče su potresne, a priče članova mogu dovesti do novih sumanutih ideja, slaganja ili neslaganja sa viđenjem i stavovima. Iako psihotični ljudi tuđe sumanute ideje često vide kao smešne, svoje ne umeju sagledati. Idealni čitaoci bi bili članovi porodice obolelih, psiholozi, socijalni radnici, stručna lica na polju psihologije, možda i pedagogije, radi ranog prepoznavanja početnih faza psihoze.

Nepravda vodi u depresiju, a depresija u očaj
I onda blizu kraj
Idealan čitalac, svako ko je bar i sam sebe pitalac
Ove ce rime trajati kao i kišne kapi na šoferšajbni automobila
Neće se ni znati da sam živa bila
A još kad neko uključi brisače, nestaće i reči mnogo jače
Suzana

​Nakon rada na ovoj knjizi, da li biste rekli da proces pisanja ujedno znači i dublje promišljanje proživljenih iskustava i njihovo sagledavanja iz različitih aspekata, s krajnjim ciljem da ona budu transformisana? Da li vladanje narativom zapravo doprinosi ponovnom preuzimanju kontrole nad sopstvenim životom?

D: – Ne. Život piše romane.

Jelena: – Definitivno se slažem sa tim da proces pisanja znači i dublje promišljanje proživljenih iskustava i njihovo sagledavanje iz različitih aspekata, ali sa transformisanjem sam mnogo obazrivija, jer je to, barem u mom slučaju, bio dug proces, uz stalna korigovanja prema novim momentima. Učenje i transformacija za mene su nešto što sam prihvatila kao trajan proces, jer jedino tako mogu sačuvati svoj unutrašnji mir. Kontrola nad mojim životom nije u mojoj moći, niti je na spisku mojih želja, tako da ni moja priča nema i ne može imati taj cilj.

​Šta se u Vašem životu promenilo nakon objavljivanja ove knjige?

D: – Ne mnogo, ali sve više osvešćujem težinu svake izgovorene ili napisane reči.

Jelena: – Od kada je knjiga objavljena, umesto da pričam i ponovo preživljavam ispričane detalje, sagovorniku dam da pročita knjigu. Nažalost, ne mogu da je poklonim, a mnogi nakon čitanja požele da imaju svoj primerak. Za sada je tako, ali se nadam da će knjiga izazvati kod ljudi više razumevanja, bez previše sažaljenja ili divljenja, jer takva vrsta reakcija, barem kod mene, nema neke vrednosti kao vrsta podrške.

​Prva promocija organizovana je početkom marta u Crnoj kući. Koliko ste zadovoljni samim događajem, odzivom i interakcijom sa publikom? Da li su u planu još neke promocije u Novom Sadu, drugim gradovima ili onlajn?

Dragana: – Društvo iz Crne kuće je zaista učinilo da se osećamo prijatno tokom promocije. Veoma smo zadovoljni odzivom i interakcijom sa publikom, pogotovo kad se pandemijske mere uzmu u obzir. Žao nam je samo što nismo uspeli da postavimo snimak celog događaja, kako bi više ljudi moglo da podeli utiske sa promocije sa nama. Sve primerke smo rasprodali, tako da planiramo novu turu štampanja, pa ćemo tada možda ponoviti promociju uživo i onlajn prenos. Za sada samo u Novom Sadu, a nadam se da ćemo kasnije to proširiti i na druge gradove.

​Bilo šta što nisam pitala, a važno je dodati?

Jelena: – Pošto poznajem većinu autora priča u knjizi, znam svaku od napisanih priča, želela bih da dodam da sam vrlo ponosna na svakog od njih. Drago mi je da su progovorili javno, da su odlučili da podele svoja viđenja i sa nepoznatim ljudima – čitaocima. To je ogroman pomak za mnoge od njih, da se ne stide onoga što im se dešava u umu i što im se dešava u životu. Za čitaoce, mislim da je važno da shvate da ljudski um ne funkcioniše uvek po istim šemama i šablonima, a kroz ovu knjigu mogu da shvate da su moguće bezbrojne varijante, kao i neočekivana, nezamisliva viđenja sveta, kao što postoji i bezbroj neočekivanih obrta u životu.

Dragana: – Kako biste upotpunili utisak i čuli živu reč nekih od naših korisnika, pozivamo vas da pogledate naša tri podkasta sa Daškom, Galebom i Milicom Kravić pod nazivom Pljus na našem youtube kanalu, kao i da pratite naš rad na mrežama, jer pripremamo nekoliko većih humanitarnih akcija u okviru kojih ćemo raditi na smanjenju stigme vezane za probleme u oblasti mentalnog zdravlja.

Marijana Čanak