Krajem 19. i početkom 20. veka žene su se izborile za ravnopravnost u tadašnjim uslovima života i tim povodom ustanovljen je Osmi mart kao Međunarodni dan žena. Danas, sa savremenim razvojem društva, žene su emancipovanije, hrabrije i može se reći da imaju bolje mogućnosti za ostvarenje sopstvenog uspeha i ravnopravnijeg položaja u društvu i zajednici. Ali, još uvek se ne može reći da su žene u svemu ravnopravne sa muškarcima. Ovo je još izraženije kad su u pitanju žene sa invaliditetom. Njihov položaj i dalje je ugrožen i neravnopravan, još uvek su prisutne mnogobrojne predrasude i patrijarhalna gledišta. Osmog marta muškarci obično koriste priliku da ukažu ženema pažnju i obraduju ih nekim simboličnim poklonom. U udruženjima i firmama taj dan je prilika da se žene okupe i izađu na proslavu. Sada, u vreme pandemije, i to je nepojmivo.
U velikom broju slučajeva,žene danas ne pridaju naročit značaj ovom danu. Kad razmislim, kao i sve u životu, i ovo ima dve strane. S jedne strane, mi, žene, živimo život cele godine i svaki dan nam je značajan i važan. Dok god sveukupna preraspodela poslova u kući, na poslu, u društvu… ne bude ravnopravna, žene će imati potrebu za borbom za ravnopravnost. Naravno da svakoj ženi prija pažnja i poštovanje koje joj se obično ukazuje Osmog marta. Ali žena je vredna te pažnje svakog dana, a ne samo tad. Žena je čarobno i čudesno biće koje postoji s razlogom, pa se prema njoj tako treba i ophoditi.
Dok god bude zlostavljanja, zanemarivanja, diskriminacije, neravnopravnosti prema pripadnicama lepšeg pola, kako nas muškarci često nazivaju, biće mesta i potrebe da se žena, a posebno žena sa invaliditetom, bori za svoje dostojanstvo, za pravo na dostojanstven život ispunjen svim onim životnim sitnicama, lepim i ružnim, koje život čine vrednim življenja. U znak te borbe, Osmi mart treba da bude značajan svakoj ženi, a da pritom imamo u vidu da žena ima svoju neprikosnovenu vrednost svakog dana i da su njena borba i njen život bitni svakog trenutka.
Govorim o svim ženama, samo na tren ističući žene sa invaliditetom, jer je njihov položaj ugroženiji iz razloga što postoje barijere s kojima se suočavaju i koje im onemogućuju da ostvare svoja Ustavom zagarantovana prava. Ženski pokret, u našoj zemlji i šire, trebalo bi da žene sa invaliditetom posmatra kao žene koje imaju iste probleme i ista prava, ali su zbog barijera onemogućene da ih ostvare. Da bi se ovakvo gledište ostvarilo, čini mi se da je potreban nešto veći stepen društvenog razvoja i svesti o opštoj ravnopravnosti i pravu na dostojanstvo svih. Postoje organizacije koje na ovaj način vrednuju i zastupaju žene sa invaliditetom (na primer, … IZ KRUGA – VOJVODINA i Centar za samostalni život). Ali je važno da same žene, sa i bez invaliditeta, pokažu svoj stav i bore se. Globalno je postignuto da osobe sa invaliditetom, a samim tim i žene sa invaliditetom, budu vidljivije u društvu, ali to više nije suštinski značajno, nego treba raditi na otklanjanju prepreka i skrivenih problema kao što su zlostavljanje, diskriminacija i predrasude na svim nivoima. Jer, dostojanstvo je važno, zar ne?
Svetlana Janković Beljanski, Valjevo, Srbija
Svetlana Janković Beljanski: Život po sopstvenim odlukama
Zabeleške iz karantina Svetlane Janković Beljanski: Važno je preživeti i ostati svoj
