Za mene je Osmi mart dan kada se podsećam dostignuća svih feministkinja koje nikad nisam upoznala, ali i onih koje sam poznavala ili poznajem, a svojom hrabrošću su mi omogućile da imam pravo da izađem na ulicu, da se školujem, da radim, da glasam na izborima, da, ako to želim, i za mene neko glasa. Mogu i da se pozovem na zakon kad kažem da je nasilje nad ženama zločin. Neskromno, ali pomislim da sam i ja makar malo doprinela da stvarnost za žene sa invaliditetom bude nešto lakša nego pre 20 godina.
Obeležavam taj dan tako što ženama u svojoj porodici kupim simbolične poklone, jer volim da im vidim radost na licu; vole sitne znake pažnje, pa zašto ne. Osim toga, pratim na internetu šta se dešava na ulici, a ranijih godina sam odlazila na proteste, što nažalost, sada nisam u mogućnosti, zbog činjenice da se sve teže krećem, nisam u kondiciji, a marševi i protesti to negde podrazumevaju. Ove godine zbog pandemije izbegavam okupljanja ženskih organizacija u zatvorenom prostoru. Umesto toga pratim vesti o primerima koji govore o uspešnim ženama, koji mi bude nadu da se položaj žena u društvu menja, ali čitam i o nasilju nad ženama i femicidu, kao opomenu da je to, nažalost, za neke žene presporo i nedostižno. Taj dan mi nekako prođe sa pomešanim osećanjima ponosa, ljutnje i tuge, uz zrno nade i optimizma, jer bih bez tog zrna prestala da verujem da su promene još uvek moguće. Sve ono što su žene pre mene postigle ne da mi da odustanem, ma kako realnost izgledala sumorno.
Verujem da bi stanovnik neke druge planete momentalno pobegao odavde, čim bih krenula da pričam o smislu Osmog marta, jer su odnosi među polovima na Zemlji komplikovani za objasniti i onima koji ovde žive. Ima dovoljno materijala da se svako samostalno upusti u avanturu istraživanja o istoriji ženskog pokreta, javnim demonstracijama i protestima, Klari Cetkin… Mnogo toga su žene već postigle, a toliko toga još treba uraditi. Kad razmišljam o ravnopravnosti muškaraca i žena, vidim je kroz ravnotežu u odnosima gde muškarci neće imati moć i privilegije u odnosu na žene i gde nasilje nad ženama neće biti sredstvo da se moć i privilegije ostvaruju i sačuvaju.
Kad razmišljam o vidljivosti žena sa invaliditetom unutar pokreta za ženska prava, podsetila bih na to da je Srbijaprva zemlja u Evropi koja je osnovala organizaciju za zaštitu prava žena sa invaliditetom koje su preživele nasilje i diskriminaciju. Prva je imala SOS telefon i besplatnu pravnu i psihološku podršku za žene sa invaliditetom i majke dece sa invaliditetom koje su preživele nasilje. Inicijativu su pokrenule feministkinje koje su primetile da u svojim redovima nemaju žene sa invaliditetom. Među osnivačicama te prve organizacije, koja je dobila ime …IZ KRUGA – BEOGRAD i osnovana je 1997. godine, bile su žene sa i bez invaliditeta. Prva predsednica bila je Lepojka Čarević– Mitanovski, pravnica i žena sa invaliditetom koja je sve do svoje smrti aktivno učestvovala u pisanju i donošenju zakona i strategija za poboljšanje položaja žena sa invaliditetom u društvu. Organizaciji sam se priključila 2000. godine i tada su aktivistkinje bile žene sa invaliditetom, ali i one koje to nisu, a verovale su u misiju koja nam je bila zajednička. Među nama je bilo i Romkinja, i žena drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne – sve različite, a podržavajuće i solidarne među sobom. Reklo bi se, feministički pokret u malom.
Mnogo puta smo ponavljale i danas ponavljamo: šta je pristupačnost, personalna asistencija, socijalni model invalidnosti, šta su arhitektonske i druge barijere, zašto nam je sve to važno za školovanje, zapošljavanje, samostalnost, ravnopravnost i slobodu. Stalno podsećamo zašto je potrebna ženska solidarnost da bismo ostvarivale svoja prava, ne samo u odnosu na društvo u kome živimo, već i unutar samog pokreta. Nije lako, nekad imam utisak da se međusobno ne čujemo dovoljno, da nemamo dovoljno sluha za porebe i emocije one druge, ali ne odustajemo i to je važno. Trudimo se da što jasnije iskazujemo šta je ono što kao feministkinje treba da menjamo u međusobnim odnosima i ponašanju, kako bismo se sve osećale uvaženo i slobodno. Rekla bih da smo napredovale u tom procesu međusobnog učenja, upoznavanja i solidarnosti. Danas ima mnogo više organizacija koje se bave pružanjem podrške ženama sa invaliditetom koje su preživele nasilje i diskriminaciju, a neke žene sa invaliditetom su samostalne aktivistkinje unutar feminističkog pokreta. Vidljivije smo i glasnije, ali ženskom poslu nikad kraja. Dug put još je pred nama, ali sigurno je da istrajno nastavljamo dalje, stazom koju su izgradile feministkinje sa invaliditetom pre nas i širimo je za žene koje dolaze.
Olivera Ilkić, Beograd, Srbija
Životna priča Olivere Ilkić: Mozaik koji gradim
Zabeleške iz karantina Olivere Ilkić: Ti sve smeš, samo sad nećeš, jer si pametna
