Osmi mart mi je podsetnik da se, nažalost, ženska ljudska prava ne podrazumevaju (kao muška) i da je (bila) potrebna revolucija da se žena iole počne poimati čovekom. Ne obeležavam Osmi mart. Više ne šaljem čestitke (kažem više, jer je postojalo vreme u mom životu kad nisam imala pojma o feminizmu, ženskoj borbi i da se neke stvari za žene nekad nisu podrazumevale). Čestitke (putem društvenih mreža) ili iskuliram, ili jednostavno pošaljem hvala. Eventualno postavim ili šerujem na fejsbuku nešto o Klari, pravima, revoluciji…
Kako bih objasnila Dan žena nekome sa druge planete? Rekla bih mu: – Vid’ ovako: na Zemlji postoji ženski i muški pol ljudi (ne bih ga zbunjivala sa transrodnošću). Međutim, muškarci i žene nisu jednaki – ravnopravni… Postoje biološke razlike, ali nema smislenog razloga zašto nisu jednaki. Besmislen razlog: Muškarci (beli) su prosto prigrabili moć za sebe. Moć je u rukama muškaraca. Novac je u rukama muškaraca. Do pre malo više od 100 godina žene nisu imale ni pravo glasa. A onda je pre 100+ godina žena koja se zvala Klara Cetkin izvela milion ljudi na ulice u znak protesta što žene nemaju pravo glasa (i što nemaju ekonomsku nezavisnost i imaju manje plate... zagovarala je i abortus).Osmi mart je simbol (te) borbe za prava žena. Ili bi barem trebao da bude. Jer, zanimljivo je da se taj praznik pretvorio u dan kad muškarci nose crvene karanfile ženama koje kući džedže (ah da, izvini, ti si sa druge planete – to znači ‘dugo stoje‘) pored šporeta i prave svečani ručak jer je „NJEN“ praznik, služe porodicu (možda i prijatelje), posle sređuju gomilu sudova i stan, a akoim se „posreći“, budu primorane na seks sa pijanim mužem.
Žene inače i dalje nisu ekonomski nezavisne i dalje imaju manje plate. A u Poljskoj, na primer, abortus je opet zabranjen. Definitivno nam treba ozbiljna revolucija.
Iskreno, pošto se dešava da nam koleginice iz pokreta (bez invaliditeta) ne omogućavaju prisustvo (u smislu organizacije događaja koji podrazmeva mogućnost učešća svim ženama sa invaliditetom), imam utisak da mi, aktivistkinje sa invaliditetom, moramo stalno jedno te isto da pričamo i podsećamo na priču o pristupačnosti, u vreme kad bi trebalo da smo mnogo dalje odmakle od te opšte teme. Prosto, iskustva žena sa invaliditetom se ne uvažavaju u dovoljnoj meri ili je to kratkog daha. Ako obrazuju, na primer, feministkinje, priča o ženama sa invaliditetom je tek segment segmenta. Na jednoj konferenciji izlagala sam o ženama sa invaliditetom; nakon konferencije usledili su komentari, diskusije i predlozi o izlaganjima o ženama u turizmu i u prostituciji, a o ženama sa invaliditetom niko nije rekao ni reč. Meni je to malo poražavajuće – izgledalo je da to nikog ne zanima ili je prevagnulo ono stereotipno: neću ni da mislim o tome, to je prestrašno, to je tragedija. Imam utisak da vodimo paralelne bitke i da smo samo mi, aktivistkinje sa invaliditetom, opterećene tom dvostrukom opresijom – jer smo žene i jer smo žene sa invaliditetom.
Milesa Milinković, Novi Sad, Srbija
Milesa Milinković: Loši uslovi podstiču promenu
