Debi Kenon ima cerebralnu paralizu. Zarazila se kovidom u novembru prošle godine i bila je životno ugrožena. Prenosimo njeno iskustvo bolničkog lečenja.
Bio je 18. novembar, probudila sam se i nisam mogla da dišem, bilo mi je užasno vruće. Prethodnog dana muž i ja smo se testirali na kovid-19, jer je naša ćerka bila pozitivna. Oboje smo se zarazili.
Moj muž je pozvao hitnu pomoć i rekao im da smo pozitivni na kovid. Dali su mi kiseonik i odveli me u najbližu bolnicu. Muž je ostao u suzama, mislio je da se možda neću vratiti kući. Bila sam toliko bolesna, da nisam znala šta se dešava oko mene.
Završila sam na odeljenju za intenzivnu negu i tamo sam provela pet dana. Imala sam upalu pluća koja nije zahvatila oba plućna krila. Da jeste, ne znam da li bih preživela.
Stavili su me na respirator, primala sam antibiotike i diazepam jer sam imala jake spazme. To sam saznala tek kad su mi dali otpusnu listu.
Morali su da mi stave cevčicu, kako bih dobijala hranu i lekove, jer sam inače kašljala dok pijem. Ta procedura nije bila bolna, ali nije bila ni jednostavna. Posle tri neuspela pokušaja, sestra je morala da pozove nekog iskusnijeg da to uradi. Posle pet dana, rekli su mi da mogu da jedem, ali samo kašastu hranu, koja je bila odvratna. Osim sećanja na cevčicu, sve drugo mi je mutno, sećam se jedino da su me stavili u izolaciju. Prebacili su me u sobu u novoj zgradi koja je izgrađena za kovid pacijente. Bilo je oko 25 soba i skoro sve su bile ogoljene – u sobi sam imala samo sat i kupatilo.
Pored kovida samog po sebi, najteže mi je palo da gledam sestre kako se bore da razumeju moj invaliditet. Ispostavilo se da nemaju znanja o tome kako da se brinu za pacijente sa invaliditetom.
Pošto imam cerebralnu paralizu, kretanje mi je ograničeno ako ne koristim kolica, pa nisam mogla ništa drugo osim da ležim u krevetu. Morala sam da zvonim ako mi bilo šta treba, ali sam nekoliko puta izgubila taj taster. Da nisam mogla da koristim ruke, morala bih da čekam dok se neko ne pojavi.
Nisam mogla da koristim noćnu posudu jer mi je to bilo neudobno, bila sam suviše napeta. Na intenzivnoj nezi sam imala kateter, što sam tek kasnije saznala. Od toga mi je bešika postala lenja, što znači da nisam mogla da ispuštam urin i to je bilo veoma bolno. Na kraju su me klistirali tri puta, kako bi mi creva proradila – što je krajnje neprijatno iskustvo.
Medicinske sestre su rekle da im nije dozvoljeno da me podižu iz kreveta, jer bi morale da koriste dizalicu, a nisu znale kako. U kolica sam sela tek kad je trebalo da idem na fizikalnu terapiju. Do tada sam bila toliko slaba, da nisam mogla ni glavu da držim. To je bilo zastrašujuće, jer sam inače prilično samostalna.
Prvog dana fizikalne terapije mogla sam jedino da se pomerim onoliko koliko je trebalo da sednem na ivicu kreveta. I to je bio naporan posao. Dobila sam vežbe za vrat, da povratim snagu, pa mi je bilo bolje. Terapeut je tražio od medicinskih sestara da me za vikend podignu iz kreveta, ali one su to odbile, pa sam ostala da ležim. Bila sam uplašena, jer mi se mišići brzo troše. Ujedno sam umirala za kupanjem, skoro četiri nedelje se nisam tuširala, ni oprala kosu. Svakog vikenda terapeut je tražio od sestara da me istuširaju, što nikada nisu uradile. U toj sobi sam provela 17 dana, sve vreme u krevetu. Posle toga sam se dvaput selila. Najzad su me premestili na standardno odeljenje, jer više nisam bila zarazna.
Jednom, dok me je nekoliko sestara kupalo, imala sam spazam i slučajno sam jednoj dodirnula kecelju. Tvrdila je da sam je udarila, što ne može biti dalje od istine. Svaki put kad bi prišla mom krevetu, morala sam da držim ruke prekrštene na grudima.
Posete nisu bile dozvoljene u bolnici, što mi je bilo izuzetno teško. Nikada nisam tako dugo bila razdvojena od muža. Kad je trebalo da krenem kući, dovoljno sam se oporavila i mogla sam sama da se prebacim u kolica, ali niko me nije slušao, niti su razumeli moje stanje. Rutina mi je sasvim drugačija kad sam kod kuće, jer su mi sobe prilagođene i imam sva potrebna pomagala. U bolnici sam bila daleko manje samostalna nego što zaista jesam.
Na poslednjem odeljenju na kome sam boravila bile su još tri osobe s invaliditetom. Među njima je bila i mlada devojka koja nije mogla da govori. Videlo se koliko joj je teško. Potpuno je izgubila samostalnost, a u bilo kojoj drugoj situaciji, sa njom bi bio personalni asistent ili neko njoj blizak, da joj da glas.
Bio je neizrecivo dobar osećaj kad sam konačno bila u stanju da se sa mužem i ćerkom vratim kući. Tokom prvih nekoliko dana u bolnici, mom mužu su rekli da neću preživeti, pa je bilo ogromno olakšanje što sam kod kuće.
Iako je i mužu i meni sada dobro, imamo neke simptome kovida. Oboje još uvek ostajemo bez daha, ja sam užasno umorna i pamćenje mi je zamagljeno. Doktor kaže da je to nomalno i da će nam se stanje poboljšati vremenom. Kovid-19 nije nalik gripu i neverovatno je teško oporaviti se. Verujte mi, treba se čuvati.
https://disabilityhorizons.com/
