– Savremeni ples je naše izražajno sredstvo. Preispitujemo društvo i društvene odnose i otvaramo pitanje za diskusiju – šta je ono što ga čini ovakvim kakvo danas jeste ? Zbog čega je nepoverljivo i netolerantno prema manjinskim grupama? Nije nam u cilju da skrivamo invaliditet, već, kao što često kažu članovi naše grupe – želimo publici da pokažemo ko smo mi i šta sve možemo – izjavila je plesačica i članica organizacije Per Art, Olivera Kovačević Crnjanski.
Per Art je neprofitna i nezavisna organizacija koja okuplja umetnike sa i bez invaliditeta i traje već 21 godinu. Jedinstvenost Per Art-a ogleda se u negovanju savremenih izvođačkih umetnosti i zavidnim uslovima koje su stvorili za uključivanje različitih. Članovi i članice Per Art-a uvek poručuju da umetnost nema i ne bi trebalo da ima granice.
Olivera Kovačević Crnjanski 
Milesa Milinković
Umetnica Olivera Kovačević Crnjanski kaže da uprkos dugogodišnjem postojanaju inkluzivne umetnosti, ta tema nije dovoljno prisutna u medijima. Kako kaže, njena želja je da se u novinama, na televiziji i radiju više pažnje posveti upoznavanju publike sa radom i umetnošću osoba sa invaliditetom, a samim tim i razbijanju stereotipa, ali i borbi protiv nasilja.
Sličnog je mišljenja i organizatorka festivala Uhvati film Milesa Milinković koja kaže da je festival nastao kao studentski projekat na temu invalidnosti. – Ja sam u ovu priču ušla kao studentkinja koja nije znala ništa o invalidnosti. Sazrevala sam sa festivalom. Važno je i neophodno da i javnost osvesti da osobe sa invaliditetom nisu socijalno pasivne i da imaju mnogo snova.
Festival Uhvati film je ove godine proslavio punoletstvo. To je jedini međunarodni festival na temu invalidnosti. U filmovima se obrađuje ljubav, seksualnost, ljudski odnosi, ples, sport, izazovi, ali i zabranjene teme kao što su nasilje i diskriminacija. – Kroz filmove želimo da prikažemo osobe sa invaliditetom u partnerskim, roditeljskim i drugim ulogama – dodaje Milesa Milinković. Naša sagovornica kao i sve umetnice sa invilidetitetom žele da ih drugi vide prvo kao umetnike, a tek potom kao osobe sa invaliditetom.
Marija Obrovački 
Frosina Dimovska
Pesnikinja Marija Maca Obrovački kaže da položaj umetnica sa invaliditetom dodatno komplikuje nedovoljna dostupnost personalnih asistenata. – Želim da kažem da je meni personalni asistent od velike pomoći. Upravo sam zahvaljujući toj podršci objavila knjigu „Nevidljiva“ i mislim da sam od tada prestala to da budem. Dodaje da trenutno radi na drugoj knjizi.
Za rad umetnika sa invaliditetom sredstva se opredeljuju uglavnom na specifičnim konkursima ili kroz projekte koji se posebno njima bave.
Profesorka srednje Baletske škole i članica Per Art-a, Frosina Dimovska, kaže: – U svom radu ne pratimo trendove, već u odabiru sadržaja i tema kojima ćemo se baviti u našim predstavama uvek krećemo od interesovanja i potreba grupe, kao i promišljanja vremena i društva u kojem živimo.
O položaju umetnica sa invaliditetom govorilo se na Autonomnom Festivalu Žena. Tokom čitavog festivala govorilo se o uspešnim ženama i o neophodosti promene medijskog diskursa kada su u pitanju žene. Potrebno je pre svega mapirati sve probleme i tada iznaći najbolja rešenja. Učesnice su se saglasile sa organizatorkama i ponosno dodale da je ovaj festival jedan veliki korak kada je reć o ženama i inkluziji u umetnosti.
Branka Erceg, studentkinja novinarstva na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu.
Medijski prilog je nastao u okviru medijskih radionica na Autonomnom Festivalu Žena“ u Novom Sadu. Sagovornice su učesnice tribine “Umetnost, žene, invaliditet” na „Autonomnom Festivalu Žena“.
