Koliko na nivou društva razumemo pojam mentalnog zdravlja? Primećujemo li paradoks da sistemski odgovor na psihičke i druge krize nije sistem podrške, nego sistem izopštavanja, represije i stigmatizacije? Znamo li kako dolazi do hospitalizacije i kakva iskustva proživljavaju korisnici psihijatrijskih usluga? Šta su alternative i može li likovnost da posluži kao terapija, ne samo pojedincima, nego društvu u celosti?

O svemu tome razgovaramo sa Aleksandrom Mirimanov, likovnom pedagoškinjom i umetnicom, savetnicom u integrativnoj art psihoterapiji. Aleksandra je autorka projekta Ka drugom – umetnost nevidljivih, koji realizuje Udruženje građana Patrija. U kulturnim stanicama Eđšeg i Svilara vodila je art-terapijske radionice sa korisnicima psihijatrijskih usluga, a potom koncipirala izložbu nastalih radova.

Aleksandra Mirimanov o sebi

Tokom detinjstva me je uzbuđivalo istraživanje unutrašnjih predela i prašuma, pa sam dosta vremena provodila sama slušajući muziku i popunjavajući dnevnike. S jedne strane mi je to davalo veliku slobodu, a s druge me je žuljalo to što nisam uspevala da ostvarim dublji kontakt sa svojom generacijom. Tek kad bih se zaljubila osećala sam motiv da izađem iz svoje čaure. Pokazalo se da sam „talentovana“ za crtanje, pa sam završila Srednju umetničku školu i Akademiju umetnosti – departman likovnih umetnosti, iako priznajem da sam se osećala prilično izgubljenom i samom u tom svetu. Rekla bih da, pored mene, veći deo moje generacije tokom studiranja nije kapirao šta se dešava van našeg ličnog prostora. Odmah nakon studija sam uplovila u roditeljsku ulogu, što je podrazumevalo drugačiji susret sa realnošću i novi proces sazrevanja. Ubrzo sam krenula na edukaciju iz integrativne art psihoterapije, pre svega da bih naučila da pomognem sebi, s obzirom na to da sam se dugi niz godina sama borila sa napadima panike, hipohondrijom i prikrivenim uverenjem da nešto nije u redu sa mnom. Stojim pri tome da je to jedna od najboljih odluka koju sam do sada donela. Tokom edukacije sam pokrenula Eksperimentalnu likovnu laboratoriju u kojoj i dalje tragam za interdisciplinarnim oblikom rada sa decom primenjujući elemente art terapije i razvojnog pokreta. Tokom jednosemestralnog obrazovnog programa Centra za ženske studije sam skapirala koliko zapravo ne znam ništa o svetu u kom živim i polako sam počela da kapiram politiku. Tek sa trideset i kusur počinjem dubinski da kapiram ono o čemu je umetnica Milica Tomić govorila: da je naš privatni prostor i ideološki konstruisan i politički instrumentalizovan.

Kako si počela da sarađuješ sa Patrijom?

AM: – Sasvim spontano. Marko Miličević i ja smo se sreli na promociji novog broja magazina Liceulice i primetivši da smo poznati jedno drugom od negde, uronili smo u razgovor i odmah iste večeri dogovorili oslikavanje njihovog prostora. Dok sam radila na muralu, otvorilo se i pitanje dalje saradnje u vidu art terapijskih radionica za korisnike Kluba Kompas koji postoji u okviru Udruženja građana Patrija.

Kako je nasta(ja)la ideja projekta Ka drugom – umetnost nedivljivih i ko je sve bio uključen u njegovu realizaciju?

AM: – Jasno je da psihijatrija ne uspeva da zadovolji potrebe osoba sa izazovima u psihosocijalnom funkcionisanju, da je poznata po kršenju osnovnih ljudskih prava i da je kroz nju izražena dominantna kultura izopštavanja ljudi koji pate. Rezultat tog izopštavanja je i formiranje veoma problematičnih uverenja kod opšte populacije o tome ko su i kakvi su korisnici i kako treba postupati sa njima. Zbog toga se s jedne strane javlja potreba za drugačijim vidom rada i pružanja podrške korisnicima, a s druge strane za informisanjem i razbijanjem predrasuda kod opšte populacije. Ideja mi je bila da odgovorim na obe potrebe kroz art terapijske radionice i interaktivnu izložbu na kojoj će se publika upoznati, kako sa ličnim, tako i sa strukturnim problemima sa kojima se ova višestruko marginalizovana grupa svakodnevno suočava. Dakle, ono što mi nije bio cilj jeste da korisnicima obezbedimo još jedan set radionica koji bi im pomogao da razviju neke nove veštine, kako bi kvalitetnije proveli vreme. Cilj je bio da kreiramo siguran prostor u kom će svako moći da ispriča svoju ličnu priču o iskustvima koja su prethodila hospitalizaciji, kao i o samom iskustvu na psihijatriji i da ta iskustva iskomuniciraju kroz crtež/ sliku.

Javni poziv Fondacije 2021 u okviru projekta Umetnici. Sad! je bio sjajna prilika za realizaciju ove ideje u jednom manjem formatu. Činjenica da je projekat bio trećerangiran među 46 odobrenih projekata govori mi da Fondacija2021 ima sluha za umetnost koja otvara osetljiva društvena pitanja i da je otvorena da prepozna korisnike psihijatrijskih usluga kao aktivne članove i članice društva istvaraoce. S obzirom na to da na likovnoj sceni retko nailazimo na teme koje se bave društveno osetljivim pitanjima ili na prostor za interakciju sa publikom, mislim da izložba radova korisnika koja direktno govori o problemima osoba sa margine predstavlja osveženje.

U projekat su pored mene bile uključene Vojana Obradović koja je na prvoj godini doktorskih studija psihologije, kao i na edukaciji iz transakciono-asimilativnog pristupa psihoterapiji; Jovana Ćojder, psihološkinja koja se trenutno edukuje iz sistemsko-porodične psihoterapije; Jovana Zorić, sveže diplomirana psihološkinja i Anja Žujović, apsolventkinja psihologije.

Jedan od ciljeva projekta je da opštoj populaciji predoči lične i strukturne probleme s kojima se osobe sa različitim psihičkim stanjima svakodnevno suočavaju. O čemu najmanje znamo kad je u pitanju ova marginalizovana grupa?

AM: – Na osnovu ovog, meni prvog iskustva sa korisnicima, navešću tri stvari koje okupiraju moju pažnju. Prva je da među korisnicima psihijatrijskih usluga ima i osoba sa različitim intelektualnim kapacitetima, nivoom obrazovanja, različitih generacija, rodnih identiteta, seksualne orijentacije, fizičkih mogućnosti, da ima pripadnika i niže i srednje klase itd. Postoje grupe koje su marginalizovane u društvu, kao što su LGBTIQ osobe, osobe sa invaliditetom, ekonomski zavisne osobe, žene koje trpe muško nasilje i, ako na to dodamo dijagnozu, imamo višestruku marginalizaciju. Dakle, ako na korisnike gledamo iz nejasne perspektive da su svi nekako slični, propušta se prilika da se sagledaju specifični problemi različitih grupa i da se odgovori na različite potrebe. Samim tim, mislim da je važno da svi mi koji radimo sa korisnicima, bilo da smo likovni pedagozi, art terapeuti, psiholozi, psihoterapeuti, imamo jednu dozu samokritike i da gradimo kapacitete kako bismo bili otvoreniji za rad sa različitim grupama. Drugo, mislim da se retko ukazuje na to da su uzroci problema mentalnog zdravlja vezani i za društvene okolnosti u kojima živimo. Pitanje društvene i sistemske odgovornosti se ne otvara u dovoljnoj meri: kako sistem konstruiše društvene matrice kroz vrednosne sisteme koji doprinose održavanju osetljivih grupa na margini i njihovoj dodatnoj stigmatizaciji. Kako da ljudi koji žive sa 11000 dinara mesečno brinu o svom mentalnom zdravlju? Kako da pripadnici osetljivih grupa brinu o svom mentalnom zdravlju, ako živimo u društvu u kom su vršnjačko nasilje, mizoginija, homofobija, ksenofobija, rasizam… normalizovani? Treće, svako može da pukne.

U kojim se tačkama umetnost zapravo ukršta ili prepliće sa terapijom? Prilično je ustaljena ideja o umetniku kao osobenjaku, čudaku, usamljeniku koji je sklon depresiji (melanholiji, histeriji i drugim izmenjenim stanjima svesti). Da li je veza između umetnosti i mentalnog poremećaja puki mit ili ima neke osnove u realnosti?

AM: – Obično se govori o dve struje u okviru art terapije. U jednoj se smatra da je umetnost lekovita sama po sebi. Osoba otkriva drugačiji način izražavanja, kroz slikanje, vajanje i slično, što ume da relaksira i odmori. Dakle, tu nema psihoterapeuta koji vodi kroz proces integracije. U 19. veku imamo poznat primer Adolfa Velflija koji je tokom boravka na psihijatriji samoinicijativno krenuo da crta i napravio 45 tomova crteža kojima je opisao svoju životnu priču. Tada se pojavljuje i knjiga o tom slučaju, Psihički bolesnik kao umetnik, pa je Žan Dibife inspirisan njom, skovao izraz Art brut iliti umetnost margine. Tu možemo primetiti direktnu vezu između stvaralaštva i drugačijih psihičkih stanja. S druge strane, treba se čuvati od romantizacije patologije zarad proizvodnje ovakvog vida umetnosti. Druga struja art terapije podrazumeva psihoterapijski odnos. Odnos između terapeuta i pacijenta je osnova psihoterapijskog procesa, a crtež ili neki drugi vid umetničkog izražavanja postaje jedan od oblika komunikacije. Crtež kao projekcija naših nesvesnih stanja i težnji koristi se i kao dijagnostičko sredstvo koje nam pomaže da osvestimo nesvesne obrasce ponašanja. Osvešćivanje nas vodi ka tome da bolje razumemo sebe, kao i uzroke svojih stanja, da svesnije donosimo odluke kako bismo postali aktivniji kreatori svog života. U Srbiji je art terapija dostupna tek dvadesetak godina, uglavnom pripadnicima srednje i više klase. Dakle, kroz psihoterapiju radimo na ličnom osnaživanju i razvoju. Pitanje koje se ređe otvara jeste kako terapija može postati neki vid društvenog aktivizma, da li možemo lečiti i sebe i društvo. Sa tim pitanjima sam se prvi put srela slušajući i čitajući psihodramsku psihoterapeutkinju Lidiju Vasiljević dok je govorila o politikama mentalnog zdravlja. Nekad se bavimo aktivizmom iz pogrešnih uverenja, bežeći od sebe, a nekad smo u začaranom krugu bavljenja sobom bez kontakta sa realnim svetom. Svakako, činjenica je da ne možemo sagledati osobu u celini ako ne uzmemo u obzir širi društveni kontekst, kao ni istoriju porodičnih odnosa. Potrebno je da otvorimo pitanje kako zanemarivanje socijalnih prava osoba sa margine dodatno povećava rizik od, kako bi psihijatri rekli, mentalnih bolesti, a i kako dominantne ideologije oblikuju naš odnos prema mentalnom zdravlju. Da bi art terapija mogla da se razvija kao vid društvene akcije, potrebno je da imamo terapeute i terapeutkinje koji su senzibilisani za rad sa višestruko marginalizovanim grupama.

Kako je bio osmišljen i kako se odvijao radioničarski art-terapijski proces u kulturnim stanicama? Da li je bilo nekih odstupanja (ili prilagođavanja) u odnosu na početni plan? Pred kakvim vrstama zadataka su se učesnici nalazili?

AM: – Imali smo 8 radionica u trajanju od po 3 sata, za sve koji imaju ili su imali izazove u psihosocijalnom funkcionisanju ili/i iskustvo sa psihijatrijom, a od toga su 4 radionice bile otvorenog tipa, kako bi ljudi iz lokalne zajednice mogli da se pridruže. Na radionicama su uglavnom bili članovi Kluba Kompas, a javilo se još nekoliko žena koje su želele anonimno da učestvuju u projektu. Kroz razgovor sa njima, sagledavajući probleme sa kojima se suočavaju, došli smo do tematskog okvira koji nam je bio polazna tačka za dalji likovni rad. Prvo smo otvorili prostor za deljenje intimnih priča o njima važnim iskustvima, bilo da su o periodu pre hospitalizacije, bilo o boravku na psihijatriji. Zatim sam zajedno sa njima radila na oslobađanju straha od praznog papira i uverenja da ne znaju da crtaju. Zagrevali smo se crtajući i slikajući u pokretu na velikim formatima, žmureći, koristeći nedominantnu ili obe ruke, povezujući tačkice raznim linijama, zatim razgovarajući o tome šta ko vidi među svim tim likovnim elementima odnosno linijama, oblicima, bojama. Te vežbe su bile novo i oslobađajuće iskustvo za njih, jer su, govoreći o onome što vide, spontano otvarali svoje intimne, lične priče. Na primer, ako ona kaže da je pojedine linije podsećaju na more i ostrvo, na pitanje šta za nju znači more, a šta ostrvo, stižemo do odgovora da more predstavlja slobodu, a da na ostrvo želi da ode kako bi se odmorila od svega. Dalje se otvara pitanje od čega – svega, pa se ti odgovori uglavnom nadovezuju na osobi važne situacije iz detinjstva i tako dalje. Tokom jedne od aktivnosti na kojima smo automatski, bez previše razmišljanja, odgovarali na pitanja čega se plašimo, stidimo, šta nas ljuti, šta nećemo i šta hoćemo, došla sam na ideju da napravimo audio zapis toga kako čitamo sve te izjave. Bilo je moćno i ohrabrujuće čitanje svih tih izjava u grupi, pogotovo kada čuješ kako neko drugi čita nešto što bi i ti napisao/la ali te je blam.

Kad uporediš prvu i završnu radionicu, kakve sve promene primećuješ kod učesnika i kod sebe?

AM: – Teško je govoriti o promenama nakon samo nekoliko susreta. Svakako, povratne informacije koje sam dobila od svih učesnika i učesnica nakon poslednje radionice ostale su mi duboko urezane u srcu, koliko god to zvučalo kao kliše. Ponosna sam na sve njih. Mislim da su donekle osnaženi da govore o izazovima sa kojima se suočavaju, da razumeju zbog čega je važno da se njihove priče čuju i da imaju pravo da zahtevaju promene. Što se mene tiče, u praksi sam osetila ono što nam je mentorka Snežana Milenković na edukaciji iz integrativne art psihoterapije govorila, a to je da nam nikakva teorija neće pomoći ukoliko ne uspostavimo autentičan i iskren odnos sa drugim. Značajne poruke sam dobila i od psihološkinja iz Patrije koje su mi takođe pomogle da uvidim gde postoji prostor za dalji razvoj.

Nakon radioničarskog procesa organizovana je izložba nastalih radova. Kako je izložba koncipirana i kako su učesnici reagovali na samu ideju izložbe? Da li im je saznanje o tome da će radovi izaći u javnost stvaralo dodatnu motivaciju, ili svojevrstan pritisak i potrebu za autocenzurom, ili nešto treće?

AM: – Drago mi je što otvaraš ovo važno pitanje. Pored naših zajedničkih radova bili su izloženi i pojedinačni radovi, ispod svakog je stajao tekst koji nosi ličnu priču povezanu sa crtežom/ slikom. Bilo mi je važno da kontekstualizujem likovne radove, da oni ne budu tako, sami za sebe, pa ko kako protumači. Da bismo podelili te priče bez autocenzure, doneli smo odluku da svi učesnici budu anonimni, osim onih koji su svojevoljno potpisali svoj rad. Korisnici su različito reagovali kad su svoje priče i radove videli izložene u javnom prostoru. Nekima je bilo neprijatno i osetili su se donekle ogoljeno, a opet i zaštićeno, jer znaju da se nigde ne pojavljuju njihova imena. Drugi su spremno prihvatili izlaganje kao deo suočavanja sa realnošću i sazrevanja.

Kakve su bile reakcije publike? Da li je izložba prodajnog karaktera i postoji li neki plan – gde će nastali radovi završiti?

AM: – Sami radovi nisu na prodaju, to nam nije ni bio cilj, jer bi u tom slučaju sam proces rada krenuo u sasvim drugom smeru. Deo izložbe je i zvučna instalacija. Verujem da je izložba doprinela tome da publika donekle razume da korisnici nisu neki ludaci, da različiti socioekonomski faktori utiču na mentalno zdravlje svakog od nas i da psihijatrija nije suštinski pomogla u rešavanju izazova sa kojima se nose. Plan mi je da pošaljem ovu izložbu na malu turneju, videću gde će se otvoriti vrata.

Izložbu je pratila i tribina na kojoj je bilo reči o art terapiji kao obliku društvene akcije, deinstitucionalizaciji, podršci u zajednici i otvorenom dijalogu. Kako si pronašla sagovornice za navedene teme? Na koji način je različitost iskustava i percepcija svake od učesnica na tribini doprinela boljem razumevanju svakodnevice korisnika psihijatrijskih usluga?

AM: – Tribina nije projektno planirana, već smo tokom rada zaključile da bi tako nešto bilo potrebno. Ispred Patrije je bila Milica Lazić, doktorka psiholoških nauka i naučna saradnica na FFN. U želji da uspostavimo dijalog sa stručnjakinjama koje se bave politikama mentalnog zdravlja iz ženske perspektive, pozvala sam Lepu Mlađenović, feminističku konsultantkinju za žene sa traumom seksualnog nasilja, aktivistkinju lezbejskog i antipsihijatrijskog pokreta, i Tatjanu Stojšić Petković, psihološkinju, aktivistkinju za prava osoba sa invaliditetom. Tatjana, nažalost, nije uspela da bude sa nama to veče. Lepa je donela bombone, gomilu fantastičnih knjiga i publikacija i, naravno, sjajnu energiju. Tribina je trajala skoro dva sata a publika se nije ustručavala da postavlja pitanja.

Nakon tek završenog projekta, da li je rano govoriti o planovima za dalji rad? Koliko si zadovoljna postignutim i sa kojih tačaka kulturološki i mentalno tek treba da se pomerimo?

AM: – Ako čujete od većine korisnika i korisnica da im je dolazak na radionicu bio motiv da ustanu iz kreveta, srede se i izađu iz kuće, a od publike da sad prvi put razumeju složenost ovog problema, onda ne možete da ne razmišljate o nastavku projekta. Pitanje je samo kako proširiti mrežu, uključiti i druge organizacije, korisnike/ce koji/e pripadaju različitim grupama…

U kontekstu obeležavanja Svetskog dana mentalnog zdravlja, šta bi bila tvoja poruka zajednici? Koje zajedničke tačke susreta su moguće u spektru svih različitosti?

AM: – Da je potrebno govoriti o izazovima sa kojima se suočavamo, o tome šta nas plaši, uznemirava, ljuti, da je OK plakati, ispoljiti strah ili ljutnju na asertivan način, tražiti psihološku podršku onda kad nam je potrebna, a ne čekati da dođe do takozvanog pucanja. Reagujte kada nekog napadaju, obezvređuju, zauzmite se i budite podrška, kako sebi, tako i drugima. Informišite se o oblicima i stepenima vršnjačkog nasilja, porodičnog nasilja… Ne čekajte da dođe do kulminacije. Edukacija je najbolja prevencija, čitajte, prijavljujte se na besplatne seminare, postavljajte neprijatna pitanja, tražite da se u školi uvedu radionice asertivne komunikacije, emocionalne inteligencije…

Bilo šta što nisam pitala, a važno je dodati?

AM: – Kad govorimo o tome koliko različite marginalizovane grupe dobijaju prostora u kulturi i umetnosti, primećujem da se umetnici sa regionalne scene slabo bave problemima ranjivih grupa, a pogotovo ih ne vidimo dovoljno kao izvođače, umetnike, pa ni kao publiku. Ovim povodom bih istakla primere dobre prakse za koje znam: Međunarodni filmski festival koji se bavi temom invalidnosti, Uhvati Film, kao i Per.Art, udruženje iz Novog Sada koje se na međunarodnom nivou bavi inkluzijom u umetnosti.

Fotografije: Aleksandra Mirimanov

Povezane teme:

Marijana Čanak