U 10 gradova u Srbiji Organizacija za podršku ženama s invaliditetom …IZ KRUGA – VOJVODINA u saradnji sa Agencijom Ujedinjenih nacija za osnaživanje žena i rodnu ravnopravnost UN Women i uz finansijsku podršku Evropske unije nastavlja rad na unapređenju sistema podrške za žene s invaliditetom sa iskustvom nasilja u okviru regionalnog programa Primena normi, promena svesti. O tome koliko su usluge pristupačne ženama s invaliditetom, u proteklih mesec dana intervjuisano je 20 predstavnika institucija u opštinama Doljevac, Kragujevac, Mionica, Negotin, Novi Kneževac, Raška, Užice, Valjevo, Vranje i Žabalj. Profesionalni pružaoci usluga iz centara za socijalni rad, sigurnih kuća, SOS službi, tužilaštva, domova zdravlja, podelili su informacije o načinu funkcionisanja usluga za žene s invaliditetom tokom krize i nakon nje. Za svrhe istraživanja korišćen je upitnik otvorenog tipa. Ispitanici su procenjivali saradnju sa lokalnim pružaocima usluga, način rada tokom vanredne situacije, poteškoće, manjkavosti i primere dobre prakse u pružanju usluga ženama s invaliditetom.
U većini ispitanih gradova postoje stručni timovi i imenovane su odgovorne osobe za nasilje u porodici, uloge su precizno definisane i data su jasna uputstva o postupanju. Koliko se uputstva zaista primenjuju u praksi, upitno je. Brzina reagovanja je najčešće navođena kao manjkavost saradnje među lokalnim pružaocima usluga: procesi su spori, administracija zahtevna i dugotrajna, sve se dostavlja i evidentira na zastarele načine, uprkos digitalnom dobu i mogućnostima koje nude savremeni oblici komunikacije. Uz sve to, broj angažovanih stručnjaka nesrazmeran je obimu posla.
Pokazalo se da, što je opština manja, veća je verovatnoća da će se nasilje zataškati. Iako je zakon jasan, i dalje se dešava da nasilnik ostaje u kući, a da se žena izmešta. Ako žena ima invaliditet, situacija se usložnjava, jer je teško obezbediti pristupačan smeštaj. U nedostatku boljeg rešenja, žene s invaliditetom često bivaju smeštene u neadekvaten gerontološke ustanove. Socijalni radnici iz manjih mesta svedoče o tome da, čak i kada se nasilje ponavlja, policija ne reaguje, nego se svaka prijava završava usmenom opomenom. Nasilje se ne kažnjava, ili su kazne zanemarljive (npr. društveno koristan rad kao što je košenje trave). Kada policija ne radi svoj posao, nego štiti nasilnike, centar za socijalni rad dodatno kažnjava ženu koja je nasilje prijavila, pretnjom da će decu izmestiti iz porodice i dati na hraniteljstvo, ako se njih dvoje ne smire. Iako formalno osuđuju nemarnost policije, socijalni radnici suštinski se pridružuju istom lancu uskraćivanja podrške, pod izgovorom da rade u najboljem interesu dece. Policija sarađuje sa nasilnicima, centar za socijalni rad navodno štiti decu, pitanje je: ko radi u interesu žene? Primerom dobre prakse neretko se i dalje smatra sačuvan brak: iako bilo kriza i nasilja, uz stručnu pomoć, oni su to prevazišli i još su zajedno.
Tokom vanrednog stanja, većina ispitanih institucija prilagodila je pružanje usluga novonastaloj situaciji: terenski rad je sveden na minimum ili je potpuno ukinut, direktan kontakt sa korisnicima takođe, sastanci su se odvijali onlajn, sve je dodatno odloženo, a podrška se uglavnom pružala telefonski. Dodatne usluge koje su u pojedinim opštinama organizovane mahom se svode na volontersku podršku pri dostavi namirnica i lekova, telefonsko pružanje informacija i obezbeđivanje humanitarne podrške. Specijalizovanih usluga za žene s invaliditetom nije bilo. Karakteristično za ustanove grupnog smeštaja je to da su tokom vanrednog stanja korisnici smeštaja živeli zajedno sa osobljem, 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji.
Prema evidencijama većine predstavnika institucija, broj prijavljenih slučajeva nasilja za vreme trajanja karantina nije bio u porastu. Neki govore da je stagnirao, ili da je čak smanjen. Retki profesionalci su svesni da je nasilje samo naizgled smanjeno i da broj prijava sam po sebi ne znači da nasilja nije bilo, nego da su uslovi za traženje podrške bili otežani. U nekim ustanovama primećuju da je do porasta prijava došlo nakon ukidanja vanrednog stanja, kada žene više nisu bile prinuđene da konstantno budu sa nasilnikom, pa su mogle da potraže podršku.
U većini ispitanih ustanova ne vode se posebne evidencije o ženama s invaliditetom koje su prijavile nasilje, niti postoje posebne preporuke za rad s njima. Profesionalci mahom smatraju da je podrška generalna i da ono što primenjuju u radu sa opštom populacijom dosledno može da se sprovede i u slučajevima žena s invaliditetom, odnosno, da već imaju model koji odgovara svima, iako većina njih ne poznaje pravila univerzalnog dizajna, niti imaju svest o tome koliko su institucije arhitektonski nepristupačne. Na pitanje o tome koje su sve usluge na raspolaganju ženama s invaliditetom u njihovoj ustanovi, skoro svi ispitanici kategorično kažu: – Sve usluge koje su na raspolaganju i drugim ljudima. Da li, na primer, žena koja koristi kolica može da uđe u vašu kancelariju? – A, to ne može! Toliko o univerzalno primenljivom modelu i raspoloživosti svih usluga.
U opštinama u kojima postoje organizacije osoba sa invaliditetom, najčešće je uspostavljena saradnja između tih organizacija i lokalnih pružalaca usluga (uglavnom centara za socijalni rad, domova zdravlja, kolektivnih smeštaja). Očekivano, saradnja je mahom zasnovana na humanitarnom modelu: obezbeđivanje jednokratne pomoći, humanitarnih paketa, milostinje, izleta i okupljanja. Samo u jednoj od 10 opština naveli su uzajamne edukacije kao osnovu saradničkog odnosa.
Pitanje o tome koliko često su profesionalci u mogućnosti da koriste usluge tumača za znakovni jezik ne samo da je utvrdilo da je ova usluga često nedostupna, nego da sistem socijalne zaštite obiluje duboko ukorenjenim predrasudama o gluvim osobama. Ispred jedne ustanove za kolektivni smeštaj osoba s invaliditetom izjavili su da za uslugama tumača nema potrebe, jer gluve osobe obično imaju neki stepen mentalne retardacije, a u dom se smeštaju mentalno očuvana lica. Direktno iskustvo susreta sa gluvim osobama ne rezultira podrivanjem predrasuda, nego zaokretom u heroizaciju: – Oni su gluvonemi, ali su i pored toga uspeli da se školuju, čak su i zaposleni, oboje rade, venčani su, imaju decu. Sve to su postigli, uprkos tome što su gluvonemi! Sasvim uobičajen životni tok, prožet pravom na obrazovanje, rad, brak i potomstvo, u slučajevima gluvih osoba smatra se krajnje neočekivanim postignućem. U pozadini ovakve heroizacije opet je uverenje da su gluvi nesposobni, nepodobni, neadekvatni, da se od njih ne očekuje ništa. U nedostatku tumača za znakovni jezik zaposleni u ustanovama najčešće pribegavaju razmeni pisanih poruka sa gluvim korisnicima. Ukoliko to ne funkcioniše, onda pogađaju. – Kad pogodimo šta hoće da nam kaže, ona klimne glavom. Onda dobije to što joj treba. Uvreženo je shvatanje (posebno u ustanovama kolektivnog smeštaja), da se usluge namenjene osobama s invaliditetom pretežno svode na zadovoljavanje bazičnih potreba: hranjenje i kupanje (eventualno radna terapija). Niko ne preispituje problematičnost takvog stava, nego se uskraćivanje svih drugih vrsta usluga objašnjava nedovoljnim brojem zaposlenih.
Usko specijalizovanih edukacija o kompleksnosti položaja žena s invaliditetom i specifičnim oblicima nasilja kome su izložene, u navedenim opštinama nije bilo. Neki od ispitanika s pravom primećuju da edukacije koje su pohađali (na temu nasilja, LGBT populacije, pristupačnosti) suštinski ne doprinose promeni perspektive, niti smanjuju predrasude.
Najveće prepreke u radu sa ženama s invaliditetom:
- Arhitektonska nepristupačnost ustanova, potkrepljena ukorenjenom zabludom da je univerzalni dizajn neisplativ i skup;
- mali broj angažovanih stručnjaka, nedovoljno edukovan i nesenzibilisan stručni kadar;
- mentalitet (stereotipi, predrasude, stigmatizacija);
- manjak motivisanosti samih žena sa invaliditetom i njihova nedovoljna uključenost u aktivnosti od značaja za unapređenje njihovog položaja.
