Organizacija za podršku ženama s invaliditetom …IZ KRUGA – VOJVODINA u saradnji sa Agencijom Ujedinjenih nacija za osnaživanje žena i rodnu ravnopravnost UN Women i uz finansijsku podršku Evropske unije nastavlja rad na unapređenju sistema podrške za žene s invaliditetom sa iskustvom nasilja u okviru regionalnog programa Primena normi, promena svesti. O tome koliko su usluge pristupačne ženama s invaliditetom, u proteklih mesec dana intervjuisano je 20 žena sa različitim vrstama invaliditeta u 10 gradova u Srbiji: Doljevac, Kragujevac, Mionica, Negotin, Novi Kneževac, Raška, Užice, Valjevo, Vranje i Žabalj. Žene su procenjivale pristupačnost informacija, rizik od nasilja i raspoložive sisteme podrške, govorile su o barijerama i iskustvima sa profesionalnim pružaocima usluga, uz osvrt na raspoložive (ili uskraćene) vrste usluga za vreme krize i nakon nje.
Većina intervjuisanih žena formalna je ili aktivna članica nekog od udruženja osoba s invaliditetom. Udruženja su pretežno tradicionalna (zasnovana na humanitarnom modelu) i retko se bave edukacijom i osnaživanjem članova, informisanjem o ljudskim pravima, značenju pristupačnosti, ponajmanje pitanjima intersekcije roda i invalidnosti. Žene s invaliditetom u tradicionalnim udruženjima nisu informisane o rizicima od rodno zasnovanog nasilja, niti poseduju alatke za njegovo prepoznavanje. Prvenstveno se informišu putem interneta i klasičnih (nepouzdanih) medija, kao i jedna od druge. Neke od žena otvoreno su govorile o iskustvu preživljenog nasilja, kao i o nedostatku informacija i sistemske podrške. U mukotrpnim procesima izlaska iz nasilja, mahom su se oslanjale na sopstvene unutrašnje resurse i iskustveno učenje o onome što im se dešava: – Da mi je tad bila ova pamet, drugačije bih reagovala – što znači da prevencija suštinski ne postoji. Žene su svesne sveprisutne zamke: da su mnogi oblici nasilja normalizovani i maskirani, pa ih je teško prepoznati: – Prepoznajem fizičko nasilje, druge oblike ne. Još jedan od uočljivih paradoksa je taj što živimo u digitalnom dobu i eri prezasićenoj informacijama, a iskustva žena s invaliditetom pokazuju da sistemi podrške ipak nisu dovoljno vidljivi: – Sad znam da postoji … IZ KRUGA – VOJVODINA, ranije nisam znala ništa. Nigde nisu vidljivi ti brojevi telefona.
Kad je u pitanju doživljaj žena s invaliditetom o tome da li su pod većim rizikom od nasilja u odnosu na opštu populaciju žena, većina dobijenih odgovora svedoči o tome da se žene s invaliditetom ne osećaju bezbedno. Najčešće odgovor glasi: – Da, žene s invaliditetom su pod većim rizikom jer ne mogu da se brane, niti da pruže otpor. Drugačije rečeno: – Što je veći stepen invaliditeta, veći je i rizik od nasilja. U pozadini navedenog stava jasno je da se nasilje mahom izjednačava sa fizičkim nasiljem i da žene često internalizuju stav o invaliditetu kao uzroku nasilja. Ujedno, iz odgovora je vidljivo da se žene oslanjaju same na sebe, a ne na zakonsku regulativu ili mreže podrške: – Ako ne mogu sama da se odbranim, pod rizikom sam; država ne štiti od nasilja. Svega četiri od 20 ispitanih žena jasno govore o tome da je rizik od nasilja prouzrokovan diskriminacijom, predrasudama i nepouzdanim informacijama, a ne samom prirodom invaliditeta. Među odgovorima je dominantan i stav da su u Srbiji sve žene ugrožene, bilo da imaju invaliditet ili ne. Da bi se zaštitile, pojedine žene pribegavaju radikalnoj meri samoizolacije: – Nemam kontakte, pa nemam ni problema. Druge odgovornost za nasilje prebacuju na same žene i njihove neadekvatne izbore: – Treba dobro razmisliti s kim stupaš u vezu. Možda im takav stav daje privid preuzimanja kontrole nad sopstvenim životom i odlukama.
Postoji čitav spektar prepreka koje ženi usporavaju ili onemogućuju izlazak iz nasilja. Žene s invaliditetom najčešće detektuju materijalnu situaciju, odnosno, ekonomsku zavisnost od nasilnika kao ključni problem. Većini žena s invaliditetom uskraćeno je pravo na samostalni život, nemaju obezbeđenu personalnu asistenciju, pa su prinuđene da se u svakodnevnom funkcionisanju oslanjaju na nasilnog partnera. Ukoliko žena ima motorni invaliditet, korisnica je kolica ili drugih pomagala za kretanje, obično ne može tek tako da napusti prostor koji deli s nasilnikom i da obezbedi sigurno mesto koje je ujedno i pristupačno. Nepristupačnost okruženja izoluje žene s invaliditetom, uskraćuje im slobodu kretanja i otežava pronalaženje adekvatne podrške. Normalizacija nasilja: – Ćuti, dobro je da si se uopšte udala! – ukorenjuju uverenje kod same žene da je zaslužila ono što joj se dešava. Izloženost nasilju i život u strahu narušava samopouzdanje žene i izaziva niz emotivnih problema, njeni unutrašnji resursi su razoreni, a mreža vanjske podrške je klimava i ne uliva poverenje.
Najviše poverenja žene imaju u udruženja, organizacije i saveze osoba s invaliditetom. Kad bi se našle u situaciji da im je potrebna podrška, najviše njih prvo bi se obratilo udruženju ili SOS službi. Žene s invaliditetom nemaju poverenja u institucije, svega jedna od 20 intervjuisanih žena izjavila je suprotno. Ostale smatraju da udruženja treba da imaju posredničku ulogu između nje i institucije, jer drugačije nije moguće ostvariti nikakvu podršku. Najmanje poverenja imaju u policiju i centre za socijalni rad: – Više otežaju, nego što pomognu. Žena koja živi u rezidencijalnoj ustanovi kaže: – Jedini interes centra za socijalni rad je da nekoga smesti u dom. Ne zanima ih kako dalje živimo u tim ustanovama, iako su u obavezi da nas obilaze barem jednom godišnje. Ovde živim već 15 godina, a socijalnog radnika menjam svake godine. Sve žene s kojim smo razgovarali češće se oslanjaju na pojedince iz svog okruženja, nego na zvanične sisteme, radije veruju komšijama, prijateljima, porodici, same sebi.
U interakciji sa profesionalnim pružaocima usluga žene s invaliditetom mahom nailaze na nerazumevanje, nezainteresovanost, nemarnost, komunikacione barijere. Zaposleni u ustanovama neretko ispoljavaju sažaljenje prema njima, nedovoljno ih informišu o pravima i mogućnostima: – Očekuju da ja sama treba sve da znam o tome, kakva je procedura, koja dokumentacija mi treba, sve. Informacije od njih moram kleštima da izvlačim, kao da nemam nikakva prava ili da njih ugrožava ako ja ostvarim neko pravo. Žene s invaliditetom često se osećaju kao građanke drugog reda: – Što je invaliditet vidljiviji, razumevanja je manje. Ako žena ima motorni invaliditet, zaposleni u institucijama neretko joj pripisuju i mentalne poteškoće, izbegavaju komunikaciju s njom, traže posrednika / staratelja. Drugačiji pristup imaju jedino pojedinci koji, igrom slučaja, u sopstvenoj porodici ili bližoj okolini poznaju nekoga ko ima invaliditet, pa su iz privatnog iskustva razvili senzibilitet u radu. Kad je u pitanju podrška ženama izloženim nasilju, jedan od ključnih problema je što ni sami pružaoci usluga ne veruju u ono što rade, a veoma često situacije nasilja ne shvataju ozbiljno: – Zašto uopšte misliš da mi sad možemo da ti pomognemo? Nasilje se često tretira kao lična stvar same žene ili porodice, a institucije lakše osude ženu koja je nasilje prijavila, nego nasilnika. Žene su od policije dobijale odgovor: – Rešite vi to sami. Najbolje da se pomirite, ako ne zbog sebe, onda zbog dece.
U periodu vanrednog stanja i karantina, većina intervjuisanih žena se dobro organizovala i prilagodila novonastaloj situaciji, oslanjajući se na podršku porodice, bližih prijatelja i okoline, retko na volonterske servise kojih ionako nije bilo dovoljno. Neke od njih inače žive u izolaciji, pa im vanredno stanje nije donelo nove poteškoće. Bila im je uskraćena ili odložena uobičajena zdravstvena podrška i nabavka lekova, a poseban rizik primećuju žene koje koriste usluge personalne asistencije ili pomoć u kući: – Bila nam je uskraćena podrška jer, kao izuzetno rizična grupa, nismo smeli da je prihvatimo. Najviše žena primećuje da im je u tom periodu nedostajala psihološka podrška, savetodavne grupe ili grupe osnaživanja, jer su bile izložene depresiji, stresu i anksioznosti.
Šta žene s invaliditetom vide kao ključ adekvatnije zaštite i bolje podrške:
- arhitektonska pristupačnost: prilagođavanje staza i prilaza za korisnike kolica, zvučni semafori i taktilne staze za slabovide, rampe i prilazi, liftovi unutar zgrada, prilagođen prevoz;
- pristupačne komunikacije;
- osnaživanje, psihološka podrška, savetodavne grupe i udruživanje žena s invaliditetom;
- uključivanje žena s invaliditetom u sve društvene tokove, ravnopravno i bez diskriminacije;
- strožije kazne za nasilnike;
- pravo na samostalni život;
- zaista je teško nabrojati, kad ništa nemamo.
