Pre 2500 godina Čuang Ce suprotstavljao se ideji da je normalno dobro, a da je različitost loša.
U jednoj od svojih filozofskih parabola taiostički filozof Čuang Ce (4. vek p.n.e) opisuje čoveka kome je brada potonula u stomak. Ramena su mu spojena iznad glave, usmerena ka nebu. Butine su mu priljubljene uz rebra. U vreme Čuang Cea, kao i u naše vreme, većina ljudi bi ovog čoveka smatrala nesretnim.
Ali, Čuang Ce, čiji rad često izaziva društvene norme, drugačije vidi stvari. Primećuje, na primer, da taj čovek nije u opasnosti od vojne regrutacije, niti može biti podvrgnut prinudnom radu. On živi zadovoljno u svojoj zajednici, izdržava se šivenjem i pranjem veša. Sposoban je da održi život koji mu je dat i da ga proživi upravo zahvaljujući tome što je razmičit od ostalih.
Čak i danas su ovakvi uvidi neobični. Čuang Ce plasira ideju da različitost – koju bismo danas klasifikovali kao invaliditet – nije stvar zle sreće, čime podriva pretpostavku koja milenijumima opstaje u različitim kulturama.
Teško je odrediti odakle ta ideja – da je suštinski loše imati invaliditet – zapravo potiče, ali na zapadu njeni primeri dosežu do antičke Grčke. Povezivanje vrline i lepote sa normalnošću pojavljuje se u još u Sokratovim dijalozima, gde Sokrat tvrdi da dobar život, lep život i naprosto, život, jesu jedno te isto i da nije vredno živeti život u telu koje je oštećeno ili je u lošem stanju.
Aristotel je kasnije eksplicitno raspravljao o tome da nijedno dete sa deformitetom ne treba odgajati, nego ga treba ostaviti da umre. Islamski, jevrejski i hrišćanski filozofi kasnije su ustanovili da je Aristotelova normativna koncepcija o ljudskoj prirodi zajednička svim abrahamskim religijama: Idealna forma ljudskog bića postoji u božijem umu, koji kreira čoveka po svom obličju; razlike, varijacije i odstupanja od te norme smatraju se devijacijama. Nije slučajno što Biblija tvrdi da čovek ne može postati sveštenik ako je slep ili hrom… ako ima slomljeno stopalo ili ruku, ako ima grbu, ako je patuljastog rasta ili ima mrlju u oku (Knjiga Levitska).
U kontekstu kineske kulture, Čuang Ce se suprotstavlja Konfučijevom konceptu normalnosti koje je, kao i aristotelijanizam, teološko: Viša sila odlučuje o tome šta je ljudska priroda, a ljudska priroda određuje sve normativne činjenice kao što su: koliko udova ljudsko biće treba da ima, standardi fizičke lepote, ukusi za hranu i muziku, moralnost. Ovakvo stanovište izjednačava različitost sa defektom.
Cilj Čuang Ceove kritike otkrivamo u drugom odlomku njegovih zapisa, u kojem se Konfučije susreće sa čovekom kome je amputirano stopalo, Šušanom Besprstnim. Konfučije isprva odbacuje tog čoveka, a onda ga hvali pred svojim učenicima, jer mu dobro ide uprkos invaliditetu. Iako je zapis nastao pre oko 2500 godina, obrazac je lako prepoznatljiv u savremenom svetu.
Šušan objašnjava da, iz percepcije univerzuma, nema suštinske razlike između osoba sa i bez invaliditeta: – Nema ničeg što nebo ne pokriva, ničeg što zemlja ne podnosi. Šušan kaže da je Konfučije onaj koji ima invaliditet, jer je nesposoban da prozre konvencionalne razlike. Koncept invaliditeta je društveno uslovljen, definisan ograničenjima društva, a ne suštinskom vrednošću individue – argument koji je prisutan i kod savremenih teoretičara invalidnosti.
Prema Čuang Ceovom shvatanju, vrlina se manifestuje kada živimo u skladu sa prirodom. Devijacija se javlja samo ako odstupamo od prirodne staze. Ako priroda odredi da neko nema jednu ruku, ima isturene udove ili pogurena leđa, ta osoba može da prigrli promene i da se harmonizuje sa njima. Čuang Ce kaže: – Vrlina nema oblik.
Čuang Ce je kreativan i fleksibilan autor, pa ne čudi što je kasnije u istom radu Konfučije ironično prisvojen za zastupnika Čuang Ceove pozicije. Konfučije kaže da želi da postane učenik čoveka sa amputacijom, Kraljevskog Zakerala, jer on vidi kakve stvari jesu u celosti, a ne vidi šta nedostaje. Za njega je izgubiti stopalo isto što i otresti prašinu. Davno pre savremenih epistemologa, Čuang Ce je uvideo da sličnosti i razlike zavise od ugla gledanja: Gledano iz njihovih razlika, jetra i žuč su udaljene koliko i dve države. Gledano iz njihove istosti, deset hiljada stvari je u jednoj. Ukratko, uobičajena pretpostavka da je loše imati invaliditet ima smisla samo ako istorijske ljudske vrednosti prijektujemo na ceo univerzum.
Jedan od odgovora na ovu kritiku bio bi da su invaliditeti loši, ne zato što narušavaju objektivnu teološku strukturu univerzuma, nego zato što su neuspeli. Oni koji imaju invaliditet manje su funkcionalni, manje sposobni da postižu ciljeve, u odnosu na one koji su normalni. Ovo lako vodi ka zaključku da bi eliminacija invaliditeta bila bolja, ne samo za društvo, nego i za same osobe s invaliditetom. Čini se da je savremena tehnologija ovo usadila u naše shvatanje. Dolaskom tehnologija koje omogućuju genetsku modifikaciju, približavamo se dobu u kojem ćemo biti u stanju da dzajniramo ljudsko telo; možda će uskoro nova normala američke porodice biti dizajniranje beba. Možda se približavamo svetu u kome će bolest biti iskorenjena, svetu fizičke i mentalne harmonije i homogenosti među svim narodima. Ovo je, mnogi će reći, zasigurno utopijska slika vrlog novog sveta.
Zavodljivost takve slike ilustruje opasnost hegemonije rasuđivanja – zadatak rasuđivanja je da pronađe najefikasniji put do cilja. To je važan aspekt mudrosti, koji ujedno nosi iskušenja, naročito u modernom kapitalističkom društvu, da svu racionalnost svede na efikasnost. U nekim slučajevima, krajnja efikasnost rezultira neprimerenim i nehumanim standardom.
Bilo bi lepo da smo se makli od ove zamke, ali nismo. Još uvek je sa nama. Početkom pandemije korona virusa, pisac i aktivista za prava osoba s ivnaliditetom Ari Ne’eman istakao je da smernice pojedinih država ukazuju na to da je bolje pustiti da osoba s invaliditetom umre, jer je potrebno više resursa da bi se održala u životu. Princip koji garantuje jednaku vrednost svih ljudskih života bio bi žrtvovan u ime efikasnosti.
U ovom kratkom eseju ne odbacujem svu ostalu filozofiju, izvan Čuang Ceove. Konfučijeve izreke uključuju odlomak u kojem on ukazuje poštovanje i gostoprimstvo slepom muzičaru, a kasnija konfučijanska tradicija uključuje opomenu: Svi pod nebom koji su umorni, obogaljeni, iscrpljeni, bolesni, bez braće, bez dece, udovice i udovci – moja su braća i sestre koji su bespomoćni i nemaju kome da se požale. U Novom zavetu to je jedna od suštinskih vrednosti Isusovog učenja. Mnoge abrahamske religije oslanjaju se na Platonov stav da ultimativna vrednost leži u nematerijalnoj duši, a ne u njenoj materijalizaciji.
U doba bujanja bolesti i socijalne nejednakosti, s obzirom na to da nam je osnovna dužnost da obezbedimo jednak tretman, saosećajnost i brigu za druge, smatram da je Čuang Ce važan i pronicljiv vodič koji izaziva naše konvencionalne predstave procvata i zdravlja. Drevni kineski taoist podseća nas da materijalni društveni uslovi određuju i definišu invalidnost. Imamo moć da izmenimo, kako te materijalne uslove, tako i definiciju invalidnosti.
