Još poslednjih dana marta pokazalo se da je broj starijih ljudi koji u gerontološkim centrima i drugim rezidencijalnim ustanovama umiru od posledica kovida, u porastu. Čini se (iako su podaci oskudni i još uvek nema jasne statistike) da su zaraza i smrtni slučajevi u institucijama posledica nedostatka odgovarajućih mera zaštite, kako za korisnike smeštaja, tako i za zaposleno osoblje.
Najšokantnije vesti stigle su iz rezidencijalne ustanove za osobe sa intelektualnim invaliditetom u naselju Trojna na Siciliji (The Institute for Scientific Research and Treatment Oasi Maria Santissima), gde je zaraženo 70 ljudi (45 korisnika i 25 zaposlenih), od ukupno 160 korisnika i 130 zaposlenih. Rukovodstvo ustanove priznalo je da im maske i druga zaštitna oprema nisu bili dostupni.
Informacije je izneo gradonačelnik Trojne, Fabio Venezia, koji je dao intervju iz svog doma, gde je bio u karantinu nakon susreta sa rukovodstvom institucije. Gradonačelnik je najavio vojno-medicinsko osoblje, koje treba da proceni nastalu situaciju, kako bi se obezbedila odgovarajuća pomoć i hitna intervencija.
Trojna je postala jedno od najopasnijih žarišta virusa, tri njene opštine proglašene su crvenim zonama. Ovaj primer otvara mnogobrojna pitanja.
Prvo se odnosi na pažnju koja se usmerava na takve institucije u vanrednim situacijama kao što je ova i koliko je učinjeno za obezbeđivanje preventivnih mera. Praksa institucionalizacije starih ljudi rasprostranjena je u severnoj Italiji, manje na jugu. Procenjuje se da je 2014. godine u institucijama bilo 218.576 osoba. To olakšava život mnogim porodicama, a da li garantuje zaštitu u hitnim situacijama? Zar ne bi bilo prikladnije pružiti alternativna i personalizovana rešenja, zasnovana na ljudskim pravima? Pitanje je još dramatičnije kada su u pitanju osobe s invaliditetom, koje često nemaju mogućnost izbora o tome gde će da žive. U rezidencijalnim ustanovama smešteno je 3,147 dece s invaliditetom i 51,593 odraslih osoba s invalidtetom. To je ogroman broj ljudi, koji nemaju porodice, ili su odbačeni od svojih zajednica. Ljudska prava zagarantovana Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, apsolutno se krše. Praksa institucionalizacije najčešće se zasniva na takozvanom zaštitničkom pristupu, a pandemija razotkriva suprotno: da osobe s invaliditetom gotovo uopšte nisu zaštićene.
Drugo pitanje je jasno. Konvencija o pravima osoba s invaliditetom zasnovana je na pristupu koji je usredsređen na ljudska prava. Podvlači principe jednakih mogućnosti i nediskriminacije. Ujedno podseća na to da je invalidnost društveni konstrukt, što znači da funkcionisanje milijardi ljudi širom sveta nije uslovljeno invaliditetom, nego barijerama i preprekama, diskriminacijom i snažnom socijalnom stigmom koja se gradila hiljadama godina i praksama koje negiraju učešće osoba s invaliditetom u svim sferama društva. Naročito su neprihvatljive prakse segregacije, koje ukidaju građanska prava, podrivaju njihove veštine i potencijale, svodeći ljude na brojke za koje se mogu tražiti naknade i sredstva. Resurse je potrebno iskoristiti za omogućavanje života u zajednici, za pružanje personalizovanih rešenja koja poštuju dostojanstvo i obezbeđuju bolji kvalitet života.
Član 19. Konvencije o ljudskim pravima (samostalni život i uključivanje u društvo) odnosi se na sve osobe sa invaliditetom. Italijanski sistem socijalne zaštite nije ni pokušao da primenjuje Konvenciju, nije prilagodio alate i usluge, niti je definisao nove ciljeve koje treba postići, kao što su osnaživanje i puno učešće. Praksa socijalne zaštite koja nastaje u doba krize i po inerciji prihvata zastarele alate, koji nisu u skladu sa poštovanjem ljudskih prava osoba s invaliditetom, mora se u potpunosti preispitati. Neophodno je preformulisati tehničke alate podrške, veštine osoblja i način obezbeđivanja usluga.
Iskustvo pandemije naglašava: osobe s invaliditetom moraju uživati ista prava i mogućnosti kao svi građani, moraju biti uključene i sve generalne politike i zaštićene u vanrednim situacijama.
