Pitali smo žene s invaliditetom kako žive tokom pandemije. Šta proživljavaju od jutra do večeri, kojim aktivnostima ispunjavaju vreme, o čemu razgovaraju same sa sobom ili sa ukućanima, šta se sve promenilo u njihovoj dnevnoj rutini, šta su im najveći izazovi u novonastaloj situaciji i kako ih prevazilaze, koji aspekti njihovog karaktera im olakšavaju ili otežavaju ovu situaciju, šta su im tačke oslonca, postoji li dobra strana ovoga što nam se dešava, šta su novo otkrile o sebi u vanrednoj situaciji, kako izolacija utiče na njihove odnose sa drugim ljudima, šta ih najlakše razbesni, jesu li im dani izolacije predugi ili prekratki, šta će prvo uraditi kad sve ovo prođe…? Tako je na Portalu o invalidnosti nastala instant rubrika Zabeleške iz karantina. U nastavku čitate zabeleške Dušanke Vukelić, ratne veteranke s invaliditetom. Dušanka je po obrazovanju medicinska sestra, bavi se streljaštvom i aktivna je u nekoliko različitih udruženja.

Marta prestupne 2020. godine na televiziji kreće priča o novom virusu korona. Moj muž i njegova braća su već desetak dana u našoj rodnoj Lici, uskoro treba da se vrate, pa ih video pozivom upozoravam na virus koji se brzo širi. Priča se sve više zahuktava, sve više zemalja suočava se sa ovim, kako izgleda, već globalnim problemom: Kina u borbi protiv nevidljive napasti, zastrašujući izvještaji iz Italije, broj zaraženih raste, mortalitet je u porastu. Ima i oporavljenih pacijenata, ali znatno manje (obično su to oni koji imaju blaže simptome i jači imunitet). Moje ukućane i mene sve je to zateklo na pola krečenja kuće, pa je još i majstor imao peh: povredio je nogu dok je silazio s merdevina, pa se krečenje odužilo. Čistimo i peremo svaki dan, raspremamo. Muž stigao kući, u nevjerici šta se dešava u svijetu. Dolazi iz čiste sredine gdje je priroda prekrasna. Njih trojica, gotovo sami u napuštenom selu, rade daleko od civilizacije, ali imaju internet, načuli su nešto, ne slušaju vjesti i to im sve pomalo nevjerovatno zvuči. Čude se i ne vjeruju, dok sam ja sušta suprotnost. Shvatam ozbiljnost svega, vjerojatno zbog svoje profesije. Medicinska sam sestra, pa znam da nevidljivo može da bude smrtonosno.

Petak prije podneva imala sam video poziv od djevera iz Novog Sada. Javio se s pijace pod maskom i rukavicama, pokazuje i dezinfekciono sredstvo kojim čisti tezgu. – Stigla korona i u našu državu, ima oboljelih u Novom Sadu i Beogradu – zabrinuto mi saopštava ozbiljnost situacije. Poslije razgovora s njim uzimam krpu u ruku i tečni arf. Dobro sam oprala sve radne površine u kuhinji i trpezariji, sve što sam mogla rukom dohvatiti. Na kraju dezinfekcija alkoholom svih površina i brava, pa tako čitav dan. Svi ukućani se bacili na čišcenje i dezinfekciju. Snajka i sin sredili svoj stambeni prostor na potkrovlju i spratu, unose neke novine, jer se spremaju za dolazak treće bebe koja treba da se rodi početkom jula carskim rezom.

Kuća sad miriše na domestos i alkohol. Kaže muž kad je ušao u kupatilo: – Miriše na bolnicu. Polako počinje da shvata ozbiljnost situacije. Pre neki dan posle večere, gledali smo vijesti i, sjećam se dobro, jela sam posnu pitu sa spanaćem i do pola sam je pojela, nisam mogla cijelu. Gledajući na vijestima prikaz strahote u Italiji, mnoštvo mrtvačkih kovčega, duž moje kičme prolazi jeza koja se penje do vrha glave. – Ne opet! – pomislih. Vratilo me to u ratni period i daleku 1991. godinu, kad sam vršeći dužnost medicinske sestre ranjena gelerom iz mine, preživjela pravi pakao. Nelagoda, mučnina i povratak u prošlost; osjećam kako bih tu količinu stresa mogla da izbacim iz sebe. Polako krećem prema kupatilu, ali ne stižem, ključ izbija iz mene. Tako nisam povraćala još od trudnoće. Izmjerim pritisak, skočio na 133­/84. Visok, u normalnim okolnostima je 90/60, eventualno 110/70. Preispitujem sebe: – Možda je to podsvjesni strah od opasnosti i smrti – ali to je pitanje za nekog stručnjaka.

Opet, kao mnogo puta do sad, tražim spas u radu. Pre nego što je sve ovo krenulo, počela sam da vezem goblen za svoju unuku Tijanu. Goblen mi je terapija za desno rame koje sam povredila, zbog čega pauziram sa streljaštvom, a ujedno je i terapija za dušu. Iza mene je tužan i bolan period, izazvan gubitkom roditelja.

Obuzima me zabrinutost za moje kolege i koleginice, medicinske radnike koji su prvi na udaru, pa upućujem molitve za sve njih, da se zaštite od virusa, da budu dovoljno jaki i izdržljivi i da pobjede tu pošast. Žalim što više ne mogu raditi taj posao, ali poštujući mjere vanrednog stanja možemo im pomoći, ne samo tapšući, već čuvajući sebe i druge od daljeg prenošenja virusa. Jedino tako možemo pobjediti ovu pošast: sveobuhvatnom dezinfekcijom i trenutnim privremenim prekidom svakog fizičkog kontakta. Razdaljina od jednog do dva metra, maske i rukavice – to je efikasno oružje u borbi protiv nevidljivog neprijatelja. Proći će, naravno, ali nažalost, uz dosta žrtava.

Vanredna situacija se može iskoristiti za sve one aktivnosti kojima zbog posla, jurnjave i raznih obaveza, nismo stigli da se posvetimo. Sad se možemo posvetiti nečemu što nam pričinjava zadovoljstvo i čini nas srećnima. Iskreno, meni koja sam sporija, radni dan je prekratak za sve što sam isplanirala. Goblen sam radila po četiri – pet sati dnevno, malo sam šetala, malo vježbala, koliko mogu u kućnim uslovima (lagane vježbe za pokretanje limfe svima preporučujem). Velika je prednost što imamo kuću i plac, baštu i mjesto gdje možemo u miru popiti kaficu kad je lijepo vrijeme. Imamo i plastenik, voće i povrće koje sami gajimo, sve neprskano i zdravo. Posla oko toga koliko hoćete.

Osim svih tih aktivnosti, sad stižemo i da se poigramo i družimo sa unučićima. Kad je radni dan, unuk Filip prati nastavu na televiziji. Uz to putem mejla i vibera dobija domaće zadatke, pa ih urađene šalje učiteljici. Izgleda mi da su se dobro snašli u novonastaloj situaciji, mada su sad roditelji više angazovani oko škole. To vrijeme moja unuka Tijana i ja koristimo za igranjac. Obe u tome uživamo, prepustimo se mašti i nikad nam nije dosadno, svaki dan je druga igra. Neki dan mi mala pametnica reče: – Bako, ja bih volela da ti nisi ranjena! Kad sam je pitala zašto, rekla mi je: – Još bolje bi se igrale, mogla bi da trčiš sa mnom, da se jurimo, želim da idemo same u prodavnicu! Rekla sam joj: – Mila, kad sve ovo prođe, ići ćemo gdje ti želiš!

Pre nekoliko godina počela sam pisati nešto o svom životu, za svoju dušu. Trebalo bi nastaviti započeto, nadam se da ću se prihvatiti tog posla i iskoristiti ovo vrijeme za pisanje. Inspiracije i vremena obično imam samo dok je snijeg napolju, ali mogla bih pisati…

Izolacija i vanredna situacija su za naše dobro, u cilju spasenja i očuvanja ljudskih života. Ne vidim u tome nikakvu težinu, u ovom modernom dobu, kad postoje drugi vidovi komunikacije, pa se video pozivom možemo vidjeti i čuti sa svima s kojima želimo. Redovito se na taj način vidim sa stricem koji zivi u SAD i sa tetkom koja živi u Hrvatskoj. Sa tetkom koja živi u Beogradu se redovito čujem telefonom, ona nam je velika podrška: tako je bilo kad sam bila ranjena, a tako je i sad kad su mi roditelji preminuli.

Kad sam bila ranjena, ležala sam nepokretna u bolnici i nisam se mogla ni čuti, ni vidjeti sa roditeljima i bratom, koji su živjeli 600 kilometara dalje, na području zahvaćenom ratom. Da je tad bilo mobilnih telefona, bila bih pošteđena dodatog stresa i manje bih brinula. Zato ne razumijem što se sada kuka, što su ljudi nezadovoljni, kad imaju sve uslove u svojim domovima i mogu da se posvete svojoj djeci i supružnicima, da ih bolje upoznaju i ponovo se zbliže sa njima, jer od jurnjave, obaveza i trčanja za zaradom većinom su otuđeni jedni od drugih.

Ovo je ujedno i borba protiv otuđenosti. Gledajte na to tako i biće vam lakše. Familija je ponovo na okupu, zajedno provodimo vrijeme, zajedno ručamo. U ovoj situaciji jedino me može izbaciti iz takta razmaženost i bahatost pojedinaca, ali će se naći rješenje i za takve. Mislim na uzbunjivače po društvenim mrežama koji pozivaju građane da izlaze na ulice i zovu na proteste, što je za mene nepojmljivo u ovoj situaciji koja nalikuje biološkom ratu.

Sinoć sam se preko skajpa vidjela sa sestrom od ujaka koja je lekar na klinici za srce i pluća u centru Londona. Kad je sve ovo počelo, ni Engleska se nije baš dobro snašla. Kako su bili bez ikakve zaštite, to je rezultiralo velikim brojem zaraženih u zdravstvu. Nažalost, i ona ima neke simptome kovida: malaksalost, bolovi u grlu i ušima, temperatura joj je niža od prosječne, hladno joj je i udaljena je s posla na sedam dana, da miruje i odmara, pratiće joj stanje. Danas očekuju da se kraljica obrati narodu, gradi se bolnica od 4000 ležaja. Borba se nastavlja, nadamo se boljitku. Samo gvozdena disciplina, strpljenje i međusobno razumjevanje mogu nas odvesti ka najpovoljnijem mogućem ishodu za sve.

Iz žive biblioteke: Ratna veteranka s invaliditetom

Marijana Čanak