Tatjana Stojšić Petković, psihološkinja, smeh joga liderka, aktivistkinja za prava osoba s invaliditetom, voditeljka psiholoških radionica i individualne podrške za žene s invaliditetom u Organizaciji … IZ KRUGA VOJVODINA, za Portal o invalidnosti o aktuelnoj temi: kako da vodimo računa o mentalnom zdravlju u danima koji nas izlažu strahovima i neizvesnosti, šta su najveći izazovi žena s invaliditetom u periodu izolacije i pandemije, koje tehnike samopomoći su nam svima dostupne i šta možemo da uradimo kako bismo pokušali da novonastalu situaciju preokrenemo u sopstvenu korist.

Iz tvoje aktuelne prakse, s kakvim se sve izazovima na planu mentalnog zdravlja suočavaju žene s invaliditetom u vanrednoj situaciji izazvanoj korona virusom?

TSP: – Svaka stresna situacija koja dugo traje, uz neizvesnost koliko će još trajati, unosi posebnu vrstu nemira, jer svi po prirodi stvari želimo da znamo neke vremenske okvire. U ovoj situaciji nemamo okvir, niti znamo ishod, pa nagađamo i imamo različite vizije o tome. Žene s invaliditetom sa kojima radim reaguju na različite načine, zavisno od temperamenta i okolnosti kojima su izložene. Kad je tek uvedeno vanredno stanje, reakcije su mahom bile: – Dobro, mogu ovo da podnesem. Organizovala sam se. Živim sama, ali imam podršku komšija. U veoma kratkom roku, desetak dana nakon toga, priča se potpuno promenila: – Ovo predugo traje, ne znam kako ću! Kao terapeutkinji, bilo mi je teško da ne upadnem u zamku da počnem da ih suočavam sa onim što su govorile prethodne nedelje, jer to ne bi imalo nikakvog smisla. Tragajući za odgovarajućom literaturom, setila sam se priručnika koji mi je svojevremeno koristio u radu sa decom koja su izašla iz ratnih situacija devedesetih godina, i uočila sam da postoji poklapanje u fazama kroz koje sada prolazimo: negacija, panika, prihvatanje i podizanje samomotivacije.

Kako ćemo podneti aktuelnu situaciju u velikoj meri zavisi od toga u kakvim smo odnosima sa onima sa kojima živimo. Za nekoga ko živi u odnosu poverenja ili u dobrim saradničkim odnosima, ovo je vreme za razvijanje dublje bliskosti kroz duge i kvalitetne razgovore. Ako je neko u lošoj partnerskoj vezi ili u lošim odnosima sa najbliskijim okruženjem, sada se to pogoršalo. Situacija žena koje žive u nasilju se pogoršala. Majke dece s invaliditetom sada intenzivnije osećaju odbačenost. Neke su otišle na vikendice, da bi tamo bile same sa decom, jer ostali ukućani ne mogu da podnesu da budu zajedno u novonastaloj situaciji. Za mene je to poražavajuće, jer mi je izuzetno teško da ostanem podržavajuća i da ne kažem: – Ovo je situacija u kojoj treba da razmisliš o tome da li da uopšte pristaješ na date okolnosti. Sistem podrške se potpuno menja, ne možemo da primenjujemo neke principe koje smo obično primenjivali. Na primer, u terapijskom procesu se klijent uvek suočava sa svojom odgovornošću i sa onim što sam može da preduzme. Izuzetak su žene koje su žrtve seksualnog nasilja, jer nema njihove odgovornosti za ono što im je učinjeno. Sada isto važi za većinu: klijentkinja ne može da preuzme odgovornost za vanrednu situaciju i sve što ona donosi. Generalno nemamo oslonce tamo gde smo ih inače pronalazili, fokus je izmešten. Svi govorimo o tome kako sada imamo više vremena za sebe i porodicu, a dinamika porodice suštinski je promenjena. Nekim klijentkinjama ponudila sam da se umesto onlajn razgovora dopisujemo, jer one sada jedino tako mogu imati privatnost.

Uz sve to, žene s invaliditetom doživljavaju dozu gorčine, razočaranja, ljutnje i besa, što nisu emocije koje je lako izneti. Danas se svi žale na ograničeno kretanje i izolaciju, a to je godinama realnost mnogih žena s invaliditetom. Njihova spontana reakcija je: – E, sad nek’ vide kako je to! Ja dvadeset godina ne mogu da izađem! To nije zlonamerna reakcija, nego su žene svesne šta su sve prevazišle, čega su se odrekle, s čim su naučile da žive. Sad, kad im neko drugi o tome priča, razmišljaju: – Vidiš kako je meni, a niko o tome ne razmišlja.

Ako su žene okrenute informativnim programima i televiziji, to predstavlja odškrinuta vrata ka depresiji. Neminovno je da se jave strahovi, a kad izađemo iz ove situacije, nemoguće je strahove obrisati gumicom. Kad se strahovi jedanput probude, pitanje je kako ćemo se kasnije izboriti s njima. Ključni strah u ovoj situaciji je strah od smrti, strah od nemoći, strah da neće biti dobro za mene i za one na koje se oslanjam. S tim strahovima obično se ne suočavamo tako često i intenzivno. Žene s invaliditetom strahuju od smeštanja u kolektivne centre kao što je sajmište, jer niko ne razmišlja o tome kako u tim centrima može da funkcioniše neko ko se otežano kreće, ima oštećenje vida ili sluha.

Čini se da podižemo nivo humanosti i da razvijamo dodatne sisteme podrške, a paradoksalno se pokazuje da su marginalizovane grupe sada još više marginalizovane. Kontaktirala sam neke volonterske organizacije da pitam kako pružaju podršku osobama s invaliditetom. Rekli su mi da o tome nisu ni razmišljali. Moramo da razmišljamo o marginalizovanim osobama i da im pružimo podršku na način koji je adekvatan.

Spomenula si koliko je tema međuljudskih odnosa važna. Reci nam nešto više o tome: kako se međuljudski odnosi sada komplikuju i šta možemo da uradimo na unapređenju komunikacije sa ukućanima dok traje karantin?

TSP: – Ako u novonastaloj situaciji živimo sa nekim koga ne poznajemo najbolje, neminovno je da prođemo kroz proces učenja i prilagođavanja. Neke žene s invaliditetom sada su upućene na nekoga ko im ranije nije pružao podršku ili su personalnu asistenciju imale u jednom segmentu, a sada je koriste isključivo u kući. Neophodno je uspostaviti drugačiji način komunikacije. Sada svi lakše planemo, jer su strahovi i neizvesnost sveprisutni: ne znamo kakav ćemo proglas čuti do podne ili do kraja dana, da li će karantin biti produžen na 24 časa i slično. Kako se odnosi komplikuju, bitno je da prepoznamo na šta možemo da utičemo, a na šta ne. Možemo da utičemo na to da budemo u redu sami sa sobom i da budemo strpljivi prema sebi i drugima. U odnosima razlike sada postaju jače i uočljivije. Recimo da neko od ukućana odbija da nosi masku ili da pere ruke; ili neko smatra da je ovo biološki rat, a drugi ukućani imaju svoje teorije. Neko će se zbog takvih stavova osećati odbačenim unutar sopstvene porodice. Ljudi su sada upućeni jedni na druge, moraju da komuniciraju i da se dogovaraju o dnevnim aktivnostima i načinima na koji koriste zajednički prostor. Ranije su se mnoge porodice susretale samo u prolazu. Kako da radimo na strpljenju, ako nas sve nervira? Bitno je da postavimo okvir da ovo ne može večno da traje, pa da iz tog okvira odredimo sebi zadatke i ciljeve.

Koje mini tehnike ili vežbe samopomoći u kriznim situacijama možeš da preporučiš?

TSP: – Veoma je velika potrošnja lekova za smirenje, što smatram pogubnim, jer za lekovima i drugim supstancama svakako ne treba olako posezati. Alkoholizam je takođe u porastu, jer mnogi koriste ovu situaciju kao opravdanje. Izbegavanje situacije neće učiniti da ona nestane. Važna je rutina. Obično se dešava da, kad nam se čini da imamo vremena na pretek, baš tad ne stignemo ništa da uradimo. Zato preporučujem dnevni raspored: – Kad šta mogu da uradim? Ne mora to biti dugoročan plan, makar neka pokriva nekoliko narednih dana. Važno je da svakodnevno izdvajamo vreme za aktivnosti koje nam prijaju. Vežbe disanja su izuzetno korisne, svima su dostupne i svako može da ih radi. Pozivam sve da se priključe Dnevnoj dozi smeha svakog dana u 20 časova. U pitanju su petnaestominutni besplatni časovi smeh joge koji će vam pomoći da iskočite iz svakodnevnih zbivanja. Mnoge tehnike koje nam mogu pomoći lako su dostupne i jednostavne. U radu sa klijentima koristim smeh jogu, vežbe disanja, meditaciju i EFT, tehniku koja je primenjiva u svim uslovima, na bilo koju temu.

Reci nam nešto o radu sa fraktalima i zašto ti je crtanje baš sada važno.

TSP: – U samoizolaciji sam od 15. marta i moram da priznam da sam prvih nekoliko dana bila u buntu: – Neće meni niko da zabrani da izlazim! Onda sam ipak prihvatila da je to način da zaštitim sebe i druge. Kao korisnica kolica, svakodnevno pri izlasku iz zgrade, ulasku u lift i kretanju uopšte, neizbežno dodirnem ogroman broj površina. Iz razgovora sa prijateljicom, koja je lekarka i kojoj verujem, zaključila sam da je najbolje da stavim tačku na svoje izlaske, koliko god da to nije u skladu sa mojim temperamentom. Obavestila sam klijente da u novonastaloj situaciji radim onlajn i zaista imam mnogo posla. Kad se svi ti terapijski razgovori završe, potrebno mi je da se pozabavim sopstvenom mentalnom higijenom. U kontaktu sam sa mnogo ljudi koji reaguju u rasponu od panike i preuveličavanja, do negiranja situacije. Sve to prolazi kroz mene. Da bih ja mogla da ostanem ja i da se tuđa razmišljanja ne bi uplitala u moja, treba da radim nešto za sebe. Pošto mi nije svojstveno da tražim rame za plakanje, niti trenutno postoji osoba koju bih stavila u tu ulogu, počela sam da crtam fraktale i da upotrebljavam boje koje unose harmoniju, zdravlje i radost. Neizmerno mi to pomaže. Inače koristim metodu fraktalnog crtanja u radu sa klijentima, ali nju je teže sprovesti u onlajn komunikaciji.

Šta je za tebe lično najveći izazov u ovim danima?

TSP: – Kako da pružim podršku svojim ukućanima, jer imam utisak da drugačije procesuiraju ovu situaciju nego ja, a da pritom ne izgubim sebe. Osim toga što crtam fraktale, počela sam da vozim sobni bicikl, za koji ranije, navodno, nisam imala vremena. Za pola sata treninga, pustim da se ukućani potpuno sami organizuju, da bih izašla iz neadekvatne uloge koju sam preuzela. Učim da ne budem tu za svakoga, nego prvo za sebe, da bi moje zdravlje bilo okej, jer spadam u vrlo rizičnu grupu. Pre četiri godine sam preležala grip i rečeno mi je da sledeći grip verovatno neću moći da iznesem bez ozbiljnijih posledica. Bila sam tri nedelje u bolnici, moj organizam je to izuzetno teško podneo i snosi određene posledice. Nije me plašila samo zaraza, nego uslovi u kojima bih se našla da se to desi. Ljudi su u tim situacijama sami, oslonjeni isključivo na zdravstvene radnike. Morala sam mnogo da radim na tom strahu, da ne bih vrtela filmove na datu temu. Smeh joga mi je pomogla da se izborim sa strahom.

Šta bi mogla da bude svojevrsna prednost ove situacije?

TSP: – Prija mi što se u porodici sada dogovaramo šta ćemo gledati na televiziji, što nema utakmica i drugih sadržaja koje nisam volela. Odlično je što putem interneta možemo da posećujemo muzeje, gledamo opere i pozorišne predstave. Besplatno su nam dostupni različiti kulturni sadžaji i onlajn kursevi, što treba iskoristiti. Dobro je što svi moramo da se zapitamo šta je naš smisao, zašto smo tu, šta možemo da uradimo za svoj život i za druge ljude koji su nam važni. Verujem da svi postavljamo neka filozofska pitanja koja ranije nismo.

Šta ćeš prvo da uradiš kad sve ovo prođe?

TSP: – Otići ću na Frušku goru.

Marijana Čanak