Aleksandra Aleksandrović, pijanistkinja, diplomirala je etnomuzikologiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a potom upisala master studije Primenjenog pozorišta. Nakon studijskog boravka u Norveškoj, vratila se u Novi Sad da odbrani master rad na temu Interkulturalnost kroz nastavne jedinice predmeta muzičko i matematika. Zaposlena je u Radio-televiziji Vojvodine. Šivenjem je počela da se bavi pre pet godina, ali zbog obaveza na Akademiji nije se ozbiljnije posvećivala toj delatnosti.

– Jedna od mojih komšinica šije i ona je zaslužna što sam se zaljubila u šivenje i krenula na obuku, ali su obaveze na fakultetu ubrzo uzelele maha, morala sam da se posvetim klaviru. Ujedno sam osećala da u meni vlada neki prikriveni strah od igle. U novonastaloj situaciji, prioriteti su se okrenuli, a shvatila sam da strah nije ništa drugo nego jedna od unutrašnjih granica koju bez mnogo razmišljanja mogu da savladam u ovim vanrednim okolnostima. Vreme virusa podstiče nas na preobražaj – kaže Aleksandra za Portal o invalidnosti.

Kako si došla na ideju da šiješ maske koje osobama oštećenog sluha ne ometaju čitanje s usana?

AA: – Kao i za sve drugo, pokretač je bila emocija. Tih dana bila sam u potrazi za maskama kojih nema. Ne znam koliko apoteka sam obišla i u koliko redova sam stala, nigde nisam mogla da kupim masku. Jedna komšinica poklonila mi je tri maske i to me je neizmerno usrećilo. Odlučila sam da proširim taj osećaj: da podelim maske svima koji, bilo iz finansijskih razloga, bilo zbog nestašice, ne mogu da nabave masku, a maske su danas neophodne. Na jednom stranom portalu pročitala sam vest o devojci koja šije maske namenjene osobama oštećenog sluha. To su maske koje ne prekrivaju usta, nego su na tom delu providne, što osobama oštećenog sluha omogućuje da čitaju s usana. Kako sam pročitala tu vest, tako sam dobila želju da izrađujem i taj model maski.
Svesna sam da bi te maske trebalo da koriste svi, kako bi osobe oštećenog sluha imale neometanu komunikaciju, ko god da je sagovornik. Nadam se da ću šivenjem ovih maski podići svest o tome, važno je prezentovati javnosti da takve maske postoje i da su preko potrebne.

Pristupačnost komunikacija nije nešto o čemu većina ljudi razmišlja. Kako si se upoznala sa zajednicom gluvih i sa izazovima sa kojima se suočavaju osobe oštećenog sluha?

AA: – Idem na časove plesa u Školu Milan Petrović, gde sam sarađivala sa osobama oštećenog sluha na nekim zajedničkim projektima. Jedan od mojih ispita na Primenjenom pozorištu odnosio sa na položaj osoba s invaliditetom, što me je u velikoj meri senzibilisalo za ta pitanja. Ispit je realizovan u jednoj osnovnoj školi, s ciljem da nastavno osoblje stavimo u tuđe cipele. Kroz razne pozorišne tehnike davali smo im uloge osobe koja otežano hoda, ima oštećenje vida ili sluha, živi s autizmom. Sprovodili smo ih kroz različite životne situacije, kako bi osvestili sa čim se osobe s invaliditetom svakodnevno susreću. Koristili smo invalidska kolica kao jedan od radioničarskih rekvizita i sećam se kako smo ih koleginica i ja nosile uz stepenice, jer je škola nepristupačna. To je trajalo nekoliko minuta, ali ne mogu da iskažem šta sam osećala. Već iz te situacije bilo mi je jasno kako je živeti u nepristupačnom svetu.

Kako dolaziš do materijala za maske?

AA: – Materijale kupujem u prodavnicama tekstila i pozamanterije, a prozirni deo može se naći u prodavnicama kancelarijskog materijala. To nije obična tanka folija nalik najlon kesi, nego je u pitanju čvršći materijal koji se ne haba i ne savija. Prilično je čvrst i postojan.

Da li se taj prozirni deo zamagljuje dok pričamo?

AA: – Da, desilo mi se da se zamagli, ali je to samo trenutno. Ne ostaje zamagljen, nije potrebno skinuti i prebrisati masku, nego se para brzo povuče.

Kome si do sada donirala maske?

AA: – Maske sam donirala Udruženju romskih studenata, a njihovi volonteri će ih podeliti u naselju Bangladeš. Deo maski donirala sam Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, kao i pojedincima koji su mi se javljali. Uskoro ću maske poslati Romima iz Mačve.

Da li si upoznata sa situacijom u romskim naseljima za vreme pandemije i vanrednog stanja? Misliš li da se diskriminacija prema romskoj zajednici intenzivnije ispoljava u novonastaloj situaciji?

AA: – Najveće poteškoće trenutno su ishrana i zaštita. Trebalo bi da Crveni krst donira pakete pomoći tokom sledeće nedelje. Za sada je sve to veoma sporo i najvažnije je da pomoć uopšte stigne. Rekla bih da je diskriminacija na istom nivou, a sada nizbežno isplivavaju problemi higijene i osnovnih potreba, nečega što svako ljudsko biće treba da ima i zaslužuje. Sada je upravo to transparentno, ne može se više gurati pod tepih.

Šta još radiš u danima izolacije, pored toga što šiješ i doniraš maske?

AA: – Klavir manje sviram nego inače. Pošto sam zaposlena na televiziji, i dalje idem na posao. Čim ustanem ujutro, počnem da šijem. Kad se vratim s posla, opet šijem. Čini mi se da to ne može da čeka i da je svaki minut dragocen.

Šta ti najteže pada u ovim danima?

AA: – Pošto redovno idem na posao i imam dozvolu kretanja tokom policijskog časa, ništa se bitno nije promenilo, osim što sada šijem maske. Inače sam introvertna, volim da imam svoj kutak, mir i tišinu, pa mi period izolacije ne pada naročito teško. Možda će zvučati nepravedno da to kažem, ali prijaju mi mir i tišina kad izađem s posla. Nesvakidašnje je i čudno osetiti mir i tišinu na ulicama. Nema gužve, nema saobraćaja, nema one uobičajene nervoze i jurnjave. U tome mogu da uživam, iako znam da je situacija ozbiljna. Ovo vidim kao priliku za promenu: da ne jurimo za nezdravom karijerom, da ne trčimo za vremenom, da zastanemo i okrenemo se sopstvenim vrednostima i jedni drugima, da se pobrinemo za prirodu. Nadam se da ćemo ostati zdravi i psihički stabilni, da ćemo se regularnim životima vratiti kao snažniji i saosećajniji ljudi.

Osobe oštećenog sluha i svi kojima je potrebna zaštitna maska mogu kontaktirati Aleksandru putem fejsbuk mesindžera: aleksandra.aleksandrovic.146

Marijana Čanak