Branka Miličić-Barbul po profesiji je psiholog, radi kao savetnica u psihodrami i psihoterapeut pod supervizijom u integrativnoj psihoterapiji. Istorija njenog školovanja uključuje i grafički dizajn, sociologiju, filozofiju i dramu u vaspitanju. Dugo godina se bavi radioničarskim radom, pre svega sa ženama i adolescentima, gde je fokus rada na osnaživanju i podršci ličnom razvoju svakoga ko se uključi u grupni rad. Osim grupa radi i sa pojedincima kojima je potrebno da razreše neke svoje nedoumice i koji žele napredak i promenu u svom životu. Poslednjih pet godina radi i kao izvršna direktorka jedne male nevladine i neprofitne organizacije, Baza centra za lični trening i razvoj socijalnih veština. Oni koji je duže poznaju znaju i da se dugi niz godina bavila performansom i različitim formama alternativnog teatra.
Za Portal o invalidnosti, Branka Miličić-Barbul o mentalnom zdravlju za vreme krize i nakon nje.
Na osnovu tvog profesionalnog iskustva, koliko smo kao društvo svesni važnosti mentalnog zdravlja? Znamo li uopšte šta znači taj pojam, ili zdravlje pretežno shvatamo kao odsustvo (vidljive) bolesti? Šta je tvoja lična definicija mentalnog zdravlja?
BMB: – Moje, kao i iskustvo mnogobrojnih kolega i koleginica koji se bave pitanjem mentalnog zdravlja je da smo, kao društvo, još uvek nespremni da otvaramo pitanja duše. Često se čuje rečenica: – Šta će meni psiholog, nisam ja lud-a. Nismo razvili svest o tome da je mentalno zdravlje deo našeg sveukupnog zdravlja, da je ono jednako važno kao i lečenje upale grla, popravke šupljeg zuba… Prevencija zdravlja je kod nas još uvek nešto o čemu se malo vodi računa, a kada iz toga izdvojimo segment koji se tiče naše psihičke dobrobiti, možemo konstatovati da smo u priličnom mraku. Tome doprinosi i stigmatizacija ljudi sa mentalnim problemima. Psihičke krize koje se svakom čoveku dese ponekad u životu (iznenadni gubici bliskih osoba, gubitak posla, partnerski problemi, adolescentske dileme, da navedem samo neke) posmatraju se kao nešto što će proći samo od sebe, samo treba biti jak, uporan i nesalomiv. Takav odnos prema krizama dovodi do toga da se problemi koji su mogli biti rešeni onda kada nastanu, kroz razgovore, savetovanje i psihoterapiju sa stručnjacima u toj oblasti, zapuštaju i neretko vode u ozbiljnije poremećaje kao što su depresija, anksioznost, panični napadi. S tim u vezi rekla bih da smo kao društvo više okrenuti trpljenju do potpunog sloma nego prevenciji i deljenju problema sa stručnjacima. Problemi se kriju i od najbližih ukućana, prijatelja, kolega, sve dok ne dosegnu meru koja zahteva lečenje medikamentima. A mnogo toga bi moglo da se spreči ako bismo počeli mentalno zdravlje da doživljavamo kao nešto što je važno i što treba negovati. Sam pojam mentalnog zdravlja u teoriji se posmatra kao osećaj blagostanja, osećaj da smo dobro sami sa sobom. Kada kažem blagostanje ne mislim na materijalne vrednosti niti na savršenstvo. Pre svega mislim na to da se osećamo dobro, prihvaćeno i od samih sebe i od drugih, sa svim vrlinama i manama, jer mane i vrline imamo svi, da imamo želje, da smo radoznali u odnosu na svet i sebe u svetu. Osećati se dobro znači biti u kontaktu sa sopstvenim emocijama, dati sebi za pravo da budemo i tužni i zabrinuti i srećni i ljuti i razočarani. Sve naše emocije su tu da nam na nešto ukažu, kako prijatne, tako i neprijatne.
Tokom krize prouzrokovane pandemijom korona virusa već neko vreme pružaš besplatnu onlajn psihoterapijsku podršku. Koje su dominantne teme i izazovi na koje klijenti traže odgovor u danima aktuelne krize?
BMB: – Nakon izbijanja pandemije u zemlji, Savez društava psihoetrapeuta Srbije pozvao je svoje članove i edukante priznatih terapijskih škola da se priključe akciji pružanja besplatne psihološke i psihoterapijske podrške građanima. Podršku pružamo putem besplatnog telefona 19833, opcija 2 (svaki dan u periodu od 15 do 21 čas) i aplikacije podrška psihoterapeuta, a spisak dostupnih terapeuta po gradovima i njihovi kontakti se nalaze i na sajtu Saveza. Ova inicijativa je plod saradnje Saveza društava psihoterapeuta Srbije, Ministastva trgovine, turizma i telekomunikacija i kolega iz Asocijacije edukativnih praksi, a pomoć u izradi aplikacije pružio je Igor Graić ispred Fakulteta tehničkih nauka. Važno je da se zna da gluve osobe putem pomenute aplikacije i sajta mogu da dobiju uputstva kako da traže pomoć, a kolege specijalizovane za tu vrstu pružanja pomoći su im na raspolaganju.
Sam presek problema i tema sa kojima se moje kolege i ja susrećemo biće posebno prikupljen i obrađen, a ja mogu da govorim o ličnom iskustvu. Dugotrajna izolacija i ograničenje kretanja i kontakata kod većine ljudi dovodi do pojačavanja već postojećih problema. Ono što ljudi najčešće iskazuju je osećaj bespomoćnosti, gubitka kontrole nad sopstvenim životom, veoma je prisutna i tema usamljenosti i ona nije vezana za određenu starosnu grupu. Često se javljaju i ljudi koji imaju istoriju bolesti, bilo fizičkih, bilo psihičkih smetnji, i kod njih sada preovlađuje strah da neće dobiti adekvatnu lekarsku pomoć i da će sami morati da se nose sa svim problemima. Spektar tema je veliki, ali ono što im je zajedničko jeste potreba da neko čuje šta ih muči i da im pruži podršku i nadu da su problemi rešivi.
Po čemu se sve pružanje urgentne psihoterapijske podrške u vanrednim okolnostima razlikuje od uobičajenog psihoterapijskog rada?
BMB: – Pre svega treba reći da intervencija u krizi nije isto što i psihoterapija, koja podrazumeva duži vremenski period rada na određenom problemu sa kojim klijent dolazi. Intervencija u krizi je trenutna podrška da se kriza lakše prevlada, najčešće se završava na tom jednom razgovoru ili nekoliko razgovora, a razgovor sam je vremenski ograničen kako bi što više ljudi dobilo priliku da razgovara sa psihoterapeutom. Svaki volonter/volonterka uvek uz sebe imaju i spisak institucija kojima se pojedinac može obratiti u vezi sa određenim problemom, jer intervencija u krizi podrazumeva mrežu podrške. Ono što ovu situaciju čini drugačijom u svakom smislu jeste nemogućnost živog kontakta. Podrška se pruža najčešće telefonom, putem call centra, ali i putem skypa, vibera i ostalih dostupnih aplikacija. Specifičnost komunikacije telefonom sa nepoznatom osobom iziskuje od pomagača veliku usredsređenost, pripremljenost i veštinu, jer kada ne možemo da vidimo sagovornika, ono na šta jedino možemo da se oslonimo jeste aktivno slušanje, uočavanje ne samo tema koje sagovornik iznosi, nego i boje glasa, tempa govora. Na osnovu ograničenih informacija koje dobijamo (važno je naglasiti da je anonimnost ljudi koji traže pomoć zagarantovana), pokušavamo da pomognemo da se trenutna situacija prevlada, a ako to nije dovoljno, upućujemo ljude da pomoć potraže kod svog lekara, psihijatra, u centrima za socijalni rad, u zavisnosti od problema sa kojim se susreću.
Ovo je vreme kada smo svi izloženi stresu, anksioznosti i strahovima. Ipak, period pandemije nije isti za sve. Kojim dodatnim rizicima su izložene osobe koje žive sa različitim psihičkim stanjima (depresijom, bipolarnim poremećajem, paničnim napadima, opsesivno-kompulsivnim poremećajem, psihozama…)?
BMB: – U ovoj situaciji pojačava se pretnja nasilja unutar porodice, kojem su neretko izloženi ljudi sa psihičkim smetnjama koje su pomenute. Dodatna otežavajuća okolnost je što su prekinute ili jako ograničene veze sa postojećim sistemom podrške koje su te osobe ranije imale – terapeuti, grupe podrške, klubovi, prijateljske zajednice. Samo smanjenje kontakta za neke kategorije je već pretnja sama po sebi i njihove smetnje se pojačavaju. Važno je naglasiti da svi oni koji imaju određene smetnje, treba da poštuju smernice koje su dobili od svog lekara/psihijatra, da poštuju propisanu terapiju, da održavaju stalni kontakt sa svojim lekarom i da se svaki, ali svaki put kada se osećaju uznemireno, obrate za pomoć.
Ujedno se suočavamo sa svojevrsnom romantizacijom karantina, koja insistira na produktivnoj upotrebi viška vremena: – Posvetite se sebi i porodici, uradite sve što niste stigli da uradite, učite nove veštne, pohađajte onlajn kurseve, posećujte virtualne muzeje, postanite superhuman, jer kriza je prilika. Kako ove poruke zapravo utiču na našu psihu?
BMB: – Za one koji zaista imaju višak vremena, i dalje imaju posao i život sređen pod konac, ove poruke mogu da budu podsticaj da se okrenu stvarima koje su zapostavljali, jer kriza zaista može da bude šansa. Ipak, za većinu ljudi situacija je potpuno drugačija: mnogi se suočavaju sa dramatičnim egzistencijalnim pitanjima usled gubitka posla ili neizvesnosti oko budućnosti radnog mesta, tu je i veliki broj ljudi o kojima se ne govori, a koji preživljavaju u sferi sive ili crne ekonomije, dakle, žive od danas do sutra od povremenog i slabo plaćenog rada, a znatan broj naših građana i građanki živi u vrlo lošim porodičnim odnosima, sa pretnom nasilja, tako da preporuka za uživanje u porodici deluje neumesno. Zaboravlja se i da se pristup internetu, telefonu, TV programima u osnovi plaća, da konzumacija online sadržaja podrazumeva da imamo i određene tehničke uslove. Za sve njih ove poruke mogu delovati ugrožavajuće, kao svojevrsna kritika i pritisak zbog toga što se ne bave lepim stvarima, ali kada brinete kako ćete sutra da prehranite sebe ili svoje bližnje, kad ne znate kako ćete platiti račune za struju, komunalije, kada ste podstanar ili na ulici, preporuke o korišćenju krize kao mogućnosti za uživanje u najmanju ruku su neprimerene.
S druge strane, od mnogih ljudi sam čula da, ne samo da ne raspolažu viškom vremena, nego rade više nego inače i imaju manje vremena za sebe. Imaš li neku predstavu o tome od čega uopšte zavisi da li u ovim danima patimo od viška ili manjka vremena?
BMB: – U šali bih rekla bih da ovih dana patimo od vremena kao takvog. Od vremena koje više nema odlike na koje smo navikli, koje nema sadržaje koji su nam ispunjavali dane, ali zato obiluje raznoraznim vestima i vestima, često preterano katastrofičnim ili previše relaksiranim. Osim toga, nama je ograničeno ne samo izlaženje iz prostora u kom živimo, nego i kvalitet kontakata sa ljudima na koji smo navikli. Neki od nas teže tome da se zatrpaju poslom kako bi manje mislili o mogućim nepoželjnim ishodima u budućnosti, neki, opet, rastežu vreme kao da će pandemija trajati neograničen broj dana. Jednostavno, reagujemo na različite načine. Veoma je prisutna i akcija spremanja i čišćenja, što samo po sebi nije loše jer imamo priliku da se ratosiljamo nepotrebnoh stvari u kući, ali sam naš doživljaj vremena je poremećen. Nemamo više ustaljen odnos prema satima/danima za rad i vremenu za odmor, sve je sada zgusnuto i pomešano. Upravo sam završila nacrt istraživanja o tome kakve su nam vremenske perspektive sada, ali kao i mnogi, i ja klizim po toj liniji previše i premalo vremena. Izgleda da i ja imam potrebu da svoje vreme bolje izbalansiram.
Prema tvojoj proceni, s čim ćemo se sve suočavati kad se pandemija završi? Kakve posledice ovakav krizni period i izolacija mogu prouzrokovati na planu mentalno-emotivnog zdravlja i međuljudskih odnosa?
BMB: – Teško mi je da sagledam u potpunosti u kom pravcu svet ide, a unutar tog sveta društvo i zemlja u kojoj živim i radim. Ono što je izvesno jeste da nam preti ekonomska neravnoteža i neizvesnost na duže staze, izmenjeni su uslovi i način rada, a verujem da će se deo toga zadržati još duže vreme, što će uticati na to da se intenziviraju egzistencijalni strahovi. Samim tim se menja naša percepcija sveta, osećamo nedostatak slobode, a to posledično utiče i na naše mentalno zdravlje. Ukoliko ne možemo da imamo viziju svog života ni u periodu od narednih nekoliko dana, a kamoli meseci, neminovno je da se povećava stepen anksioznosti. Neizvesnost sa kojom smo suočeni na mnogo planova uticaće nepovoljno i na mentalno zdravlje pojedinaca. Ipak, u svemu ovome ima i ponešto dobro, a to je da nas je ova pandemija primorala da jasnije i otvorenih očiju uvidimo probleme sa kojima nismo želeli ili mogli da se suočimo. Uvidećemo jasnije koliko stvari nam nije neophodno, tu pre svega mislim na materijalne stvari, ali ćemo i bolje uočavati vrednosti prijateljstava, kvalitetne komunikacije, poštovanja i solidarnosti među ljudima. Ja bih svakako volela da naši građani prihvate činjenicu da ne moraju sve probleme da rešavaju sami, da tražiti pomoć nije znak slabosti i da je sasvim u redu da ponekad ne znamo rešenje za naše probleme.
Tvoje preporuke preventivnih i(li) pripremnih mera: kako da moguće posledice neutrališemo ili što lakše prevaziđemo?
BMB: – Pre svega bih preporučila svima da razmisle šta je ono što ih zaista čini srećnim, ispunjenim i zadovoljnim. Ono u šta lično verujem jeste: budite tu jedni za druge, budite solidarni na način na koji to možete i budite tu za sebe. Poštujte svoje potrebe, ali i svoje snage, jer niko osim vas ne zna kako se osećate. I potražite pomoć ukoliko vam je potrebna.
Kako ti održavaš mentalnu higijenu u ovim danima? Šta ti najviše nedostaje i šta ćeš prvo da uradiš kad se završi vanredno stanje?
BMB: – Mene raduje neplanirano dodatno vreme sa porodicom i u njemu uživam maksimalno. Čak sam se setila da umem i neke kolače da umesim! Veoma me raduje što imam priliku da svoja znanja i veštine iskoristim kako bih pomogla onima kojima je podrška sada potrebna, a nova vrsta povezivanja dešava se upravo unutar psihoterapijske zajednice, gde upoznajem kolege i saznajem više o njima i njihovom radu. Osim toga, ovog proleća sam posadila najveći broj biljaka na terasi, jer imam puno vremena da uživam u njima. Vesti ne slušam uopšte, informišem se o najvažnijim događajima putem portala kojima verujem, a i to jednom dnevno u ograničenom vremenu. Razmenjujem knjige i sadnice cveća sa komšilukom, večeri provodim sa porodicom i čitam koliko god mogu. A kad se završi ovo stanje prepuno ograničenja, mislim da ću prvo da se sretnem sa nekim dragim ljudima sa kojima volim da popijem kafu, a onda ću da otputujem negde na par dana gde može mnogo da se šeta u prirodnom okruženju.
Bilo šta što nisam pitala, a važno je dodati?
BMB: – Ja volim da naglasim da nismo sami na ovom svetu i da je solidarnost među ljudima ono što daje osnovu da verujem da je bolji svet moguć.
Podrška psihoterapeuta građanima tokom pandemije
Građani koji osećaju psihološku teskobu usled situacije izazvane korona virusom mogu da se obrate za pomoć mreži koju čini više od 400 psihoterapeuta iz Srbije. To mogu da učine pozivom na broj telefona 19833, opcija 2, putem sajta savezpsihoterapeuta.org ili aplikacije (koja će uskoro biti dostupna i u telefonskim prodavnicama) podrskapsihoterapeuta.com.
Na sajtu i aplikaciji građani mogu da se prijave za razgovor sa terapeutom u bilo koje doba dana, a telefonska linija je svima dostupna svakog dana od 15 do 21 čas.
Od početka inicijative za pomoć se obratilo više od 500 građana, taj broj svakodnevno raste, a razlozi javljanja su šarenoliki. Neki građani usled pandemije strahuju da će biti zaraženi oni ili neko od članova njihove porodice, da će morati u bolnicu ili umreti. Javljaju se i zdravstveni radnici koji su u neposrednom ili posrednom kontaktu sa obolelima i najčešće se plaše da će zaraziti nekoga od ukućana. Takođe se javljaju osobe koje su ranije imale neke psihičke smetnje, koje su se sada pogoršale, pa prvenstveno strahuju da neće moći da dobiju potrebnu pomoć, da neće moći da nabave lekove i slično. Intenzivirani su i disfunkcionalni porodični odnosi zbog povećene količine zajedničkog vremena, pa pomoć često traže supružnici ili deca iz takvih porodica.
Saopštenje Saveza psihoterapeuta za medije
Savez društva psihoterapeuta Srbije i Asocijacija edukativnih praksi pozivaju sve koji se osećaju usamljeno i uplašeno i u potrazi su za podrškom da se jave na sajt, aplikaciju ili telefon i poručuju: – Niste sami!
