Na neki način, autizam privlači sve više pažnje: glumci pridobijaju pažnju kad igraju osobe s autizmom, autori dobijaju pažnju kad stvaraju likove koji imaju autizam, s vremena na vreme neka slavna ličnost odluči da objavi da se oseća autistično (bilo da stvarno ima autizam koji se može dijagnostikovati, bilo da pogrešno koristi taj termin). Prethodne (dve) generacije nisu mnogo znale o autizmu, a danas je to stanje prilično poznato. Baš kao što je slučaj sa mnogim čuvenim stvarima, tako je i autizam okružen mitovima. Ovo su neki od najvećih.
Osobe s autizmom nemaju empatiju
Osobe s autizmom mogu biti veoma saosećajne i brižne prema drugima – zapravo, jasnoća vizije koju autizam nekada daje znači da su osobe s autizmom među najprincipijelnijim i društveno najsvesnijim ljudima. Ono sa čim osobe s autizmom imaju poteškoća je: kako da svoja osećanja uklope u svakodnevne interakcije.
Autizam obično otežava razumevanje nečijeg načina izražavanja, govora tela i intonacije glasa, što znači da osoba može u velikoj meri da vodi računa o nečijim osećanjima, kad ih prepozna, ali ima potrebu za eksplicitnijom komunikacijom. Na sličan način, možete voleti nekoga, ali vam je teško da to izrazite.
Osobe s autizmom nisu sveci, kao ni bilo ko od nas, ali nema razloga izjednačavati autizam sa nedostatkom brige za druge. To nije prava slika.
Osobe s autizmom su asocijalne
Neke osobe s autizmom su najsrećnije u sopstvenom društvu, ali većina želi prijatelje koliko i bilo ko drugi.
Socijalne situacije su teže, jer stanje autizma utiče na komunikacione veštine i interakciju. Za nekoga ko ima autizam te situacije su naporne, a mnogi se plaše da nenamerno ne uvrede nekoga. Kao rezultat, osobe s autizmom mogu delovati stidljivo, a kako često imaju poteškoće sa usputnim ćaskanjem, izgledaju distancirano ili nezainteresovano. Za mnoge je ovo samo površinski izgled, a ispod su prijateljska osećanja, odanost i privrženost ljudima koji ih razumeju.
Osobe s autizom ne mogu da uspostavljaju romantične veze
Mnoge osobe iz spektra ostvaruju srećna partnerstva i brakove.
Izlasci i upoznavanja obiluju nepisanim društvenim pravilima, koja su zahtevna za osobe s autizmom, a neke osobe iz spektra se ne osećaju prijatno pri uspostavljanju fizičkog kontakta. To su očigledne barijere koje otežavaju susret sa odgovarajućom osobom, više nego u neurotipičnim slučajevima.
Autizam ne znači da neko ne može da doživi ljubav, niti da ne može da voli i bude voljen. Svaka veza zahteva rad i može da se razvija uz posvećenost i privrženost, što nije uslovljeno autizmom.
Osobe s autizmom su glupe
Autizam je razvojni invaliditet, ne intelektualni. Utiče na sposobnost komunikacije i interakcije sa drugima, pri čemu osoba može biti sklona ustaljenim navikama i možda da ima poteškoće sa senzornom integracijom – ali ništa od toga ne utiče na inteligenciju.
Osobe s autizmom ne predstavljaju heterogenu skupinu, neke imaju niži IQ, neke natprosečan, a svako može da predstavlja izuzetak od ustaljenog pravila. Ako vam predstavlja poteškoću nešto što većina ljudi obavlja bez ikakvog napora, to će sigurno uticati na vaš stepen samopouzdanja. Kao rezultat, neki veoma pametni ljudi s autizmom o sebi ne misle da su pametni, jer imaju izazove na određenim područjima.
Autizam je kompleksno stanje, ponekad uključuje i druge oblike invaliditeta, među kojima može da bude i intelektualni invaliditet, ali autizam ne treba poistovećivati sa nedostatkom inteligencije, niti bi inteligenciju trebalo svoditi na IQ.
Autizam je mentalna bolest
Ne, autizam je neurološko stanje, što znači da mozak na drugačiji način procesuira informacije. Iako možda ne zvuči tako, u tome je značajna razlika. Autizam nije klasifikovan kao mentalna bolest, ali se i kod osoba s autizmom može javiti neko od mentalnih stanja kao što su depresija, anksioznost, opsesivno kompulsivni poremećaj. Ova stanja ne prate autizam po prirodi stvari, nego je život s autizmom obično stresan, a stres nas stavlja pod rizik od mentalnih (pa i fizičkih) poremećaja.
Autizam je izlečiv
Za početak, treba li uopšte da nastojimo da izlečimo autizam? Nema sumnje da većini osoba s autizmom treba podrška, kako im život ne bi bio teži nego što jeste, a mnogi ljudi sa i bez autizma se slažu da stanje samo po sebi ne predstavlja ništa loše. To je različit način postojanja i funkcionisanja, ali ta različitost ujedno može biti prilika da učimo jedni od drugih, umesto što u tome vidimo problem.
Neke osobe s autizmom volele bi da nemaju autizam, dok druge osećaju da im autizam daje jedinstvenu i vrednu percepciju sveta koju ne bi menjali ni za šta. Pitanje leka je kontraverzno i mnogi su protiv same njegove ideje.
Autizam je sveprožimajuće stanje koje utiče na nečiji život od rođenja do smrti, a da je uzrok tome još uvek nepoznat. Postojeće intervencije mogu podržati osobe s autizmom u savladavanju određenih životnih veština, kako bi što samostalnije i što kvalitetnije živeli sa autizmom.
Osobe s autizmom poseduju mentalne supermoći
Porodice osoba s autizmom ovo često nazivaju mitom Kišnog čoveka: da sva deca s autizmom imaju neku vrstu izuzetne sposobnosti kao što su brilijantnost u matematici ili muzici ili astrofizici. (Ako sretnete roditelje deteta s autizmom, suzdržite se od tog pitanja: – Šta je njegova supermoć?)
Nije sve tako jednostavno. Ideja o supermoći odnosi se na fenomen savanta (neko ko poseduje izuzetnu veštinu, prema standardima opšte populacije i natprosečan je u određenim oblastima), ali je činjenica sa većina ljudi s autizmom nisu savanti, niti svi savanti imaju autizam.
Koliko ljudi s autizmom ima izuzetne sposobnosti delimično zavisi i od toga kako definišemo šta je izuzetna sposobnost. Statistike obično govore da jedna od deset osoba s autizmom ima takav dar. Studija iz 2009. godine sprovedena na Institutu za psihijatriju Kraljevskog koledža u Londonu navodi da bi stopa mogla biti učestalija – da se javlja kod jedne od tri osobe – iako je za većinu psihijatara tačnija prvobitna tvrdnja. U svakom slučaju, reč je o manjini.
Treba reći i to da među sposobnostima kojima savanti raspolažu postoje i one koje se ne mogu unovčiti. Osoba koja ima neverovatan kapacititet za višu matematiku možda će postati dobitnik Nobelove nagrade, ali osoba koja savršeno pamti red vožnje gradskog prevoza u prethodnih pedeset godina neće dobiti nikakvo javno priznanje. Verovatno će se obe osobe suočavati sa poteškoćama u nekim svakodnevnim aktivnostima koje većina ljudi podrazumeva. Zvezde savanti o kojima čitamo u novinama su impresivni ljudi, ali nisu vodiči za sve koji imaju autizam.
Autizam je stanje koje se javlja samo kod dečaka
Trenutno je četiri puta više dečaka nego devojčica sa dijagnostikovanim autizmom. Ipak, postoje debate o tome da li ovakve statistike odgovaraju realnosti, jer devojčice na drugačiji način ispoljavaju autizam nego dečaci, zbog čega često prolaze bez dijagnoze.
Autizam je prouzrokovan lošim roditeljstvom
Ovaj mit potiče iz četrdesetih godina prošlog veka, kada je Leo Kaner, jedan od prvih psihijatara koji je ustanovio autizam, uzrokom proglasio nedostatak majčinske topline. Teoriju je nadalje promovisao Bruno Betelhajm.
Teorija, koja je do sada u potpunosti diskreditovana, tvrdi da se deca s autizmom povlače u sebe zato što im roditelji ne pružaju neophodnu toplinu. Čini se da je teorija zasnovana na zapažanju da se roditelji dece s autizmom često ne igraju i ne maze sa svojom decom – ali, većina današnjih roditelja će potvrditi da deca koja imaju autizam često ne žele da se igraju i maze i mogu biti veoma uznemirena ako neko pokuša da ih primora na to. Tvrdnja da prihvatanje detetovih granica prouzrokuje neko stanje naprosto zamenjuje uzrok i rezultat. Ne znači da decu s autizmom ne treba ohrabrivati da nauče veštine igranja i socijalizacije, ali roditeljima nije jednostavno da se nose s tim, bez ikakve podrške i obrazovanja, što u prošlom veku nisu mogli dobiti.
Prosta je činjenica da autizam nije prouzrokovan hladnim roditeljstvom, niti bilo čime što roditelj može da uradi. U realnosti su mnogi roditelji dece s autizmom posvećeni svojoj deci i pokušavaju da im obezbede podršku na sve moguće načine. Autizam nije stvar ničije krivice, niti emocionalnog oštećenja.
Autizam je dečji oblik šizofrenije
U pitanju su dva potpuno odvojena stanja. Neki raniji istraživači nazivali su stanje autizma infantilnom psihozom, a reč autizam prvi put je upotrebljena da opiše povučeno ponašanje kod odraslih osoba koje imaju šizofreniju. Sada je poznato da ta dva odvojena stanja imaju različite uzroke i različita ispoljavanja. Moguće je da neko istovremeno ima i autizam i šizofreniju, ali to je isto kao kad neko ima autizam i grip – jedno stanje ne prouzrokuje drugo.
Autizam je prouzrokovan MMR vakcinama
Ideja je zasnovana na istraživanju doktora Endrua Vejkfilda koje je objavljeno 1998. godine. Nedostaci studije navođeni su nebrojeno puta: uključivala je svega dvanaestoro dece koja nisu nasumično odabrana – što znači da metodološki nije dobro postavljena. Dva naredna istraživanja nisu pronašla nikakvu vezu, a teorija dr Vejkfilda je diskreditovana. MMR vakcinu deca obično primaju u drugoj godini života; simptomi autizma obično su uočljivi u drugoj godini, a ponekad podrazumevaju nazadovanje – gubitak postojećih veština i povlačenje. Lako je posumnjati da jedno prouzrokuje drugo, ali naučnici tvrde da se to ne događa.
Sve osobe koje imaju autizam međusobno su slične
Popularna izreka kaže: – Ako ste upoznali jednu osobu s autizmom, upoznali ste samo jednu osobu s autizmom. Autizam je stanje,a ne tip ličnosti. Ljudi koji imaju autizam međusobno se razlikuju kao što se sva ljudska bića razlikuju. Svako je individua za sebe, sa ili bez autizma.
https://www.ambitiousaboutautism.org.uk/
