Jelena Damnjanović (1995) novosadska je umetnica koju inspirišu japanske anime, svet filmova, bajki i fantazija, a prepoznatljiva je po karakterističnim ženskim portretima i figurama. Kad ne bi morala da spava, trošila bi još više vremena na crtanje i slikanje. Jelena je završila Školu za osnovno i srednje obrazovanje Milan Petrović i edukativni program Umetničke škole Bogdan Šuput, kao i kurseve grafičkog dizajna i ikonopisa. Pored crtanja i slikanja zanima je digitalna umetnost.

– Sve zavisi od volje. Ili nečim možeš da se baviš, ili ne možeš. Od umetnosti se živi, umetnost je način da te neko sasluša, voli, pruži podršku. Važno mi je da se bavim umetnošću, da crtam i slikam, da organizujem izložbe i da živim od prodaje slika. Želim interesantnu i odgovornu budućnost, u kojoj radim ono što volim – kaže za Portal o invalidnosti.

Kažu da je svako dete rođeni umetnik. Koja su tvoja najupečatljivija sećanja na detinjstvo?

– Pogledi i izrazi lica koji su me okruživali su mi ostali u sećanju. Kao dete sam se plašila maski, bile su mi baš jezive kad ih vidim u nekoj prodavnici ili negde. Bilo mi je strašno da vidim masku, a ne lice.

Šta te najbrže rastuži?

– Jako sam emotivna, iako sam ovan u horoskopu. Za ovnove kažu da su tvrdoglavi, da su veliki šmekeri i srećkovići – mislim da je to tačno, iako slabo čitam horoskop. Umem da se potresem, da se rastužim i da plačem kao kiša kad me nešto pogodi u srce, kao što je gubitak bliskih ljudi. Ne mogu uvek da savladam emocije. Kad plačem, ne mogu da se zaustavim.

Čime neko može najlakše da te naljuti?

– Nezadovoljstvom. Ne volim ogorčenost, depresiju, negativnu energiju uopšte. Ali, znam da je to teško pobediti, svako je takav kakav jeste i nekad se tu ne može ništa.

Po čemu je Novi Sad za tebe poseban?

– Novi Sad je moje rodno mesto, ovde sam provela detinjstvo i mnoga sećanja vezuju me za ovaj grad. Sećam se lepih stvari, loše ne spominjem. Jako dobro poznajem ovaj grad, volim da odlazim na žurke, ples i druženja, da upoznajem nove ljude. Između ostalog, družim se sa mladima koji završavaju Akademiju umetnosti. Volim da budem okružena svojim ljudima, ali volim i da budem sama dok stvaram.

Gde si do sada izlagala radove?

– Imala sam jednu izložbu u Kulturnom centru Novog Sada 2018. godine u okviru Festivala Uhvati film, a sada je u planu zajednička izložba u knjižari Bulevar Books, još smo u pregovorima. Koristim platfortmu Artpal.com, tako da moje slike putuju širom sveta. Volela bih da se jednog dana nađu u Muzeju Vojvodine.

Kako si počela da se baviš crtanjem i slikanjem? Sećaš li se svojih prvih radova?

– Još kao dete počela sam da crtam i da bojim. Prvi koraci su bili komplikovani, ali vremenom je postajalo sve lakše i bolje. Crtala sam životinje i prirodu, crtala sam ljude, obične i izmišljene likove, lica koja sam zamišljala u svojoj glavi. To su bili prvi koraci. Učila sam od mame, ona mi je davala prve lekcije crtanja i bojanja, onda sam zavolela likovno, pa me je upisala u Umetničku školu. Sećam se da kao dete nisam znala da nacrtam pet prstiju, uvek sam crtala četiri. To je trebalo prevazići.

Kako nastaje jedna tvoja slika?

– Uglavnom počinjem od ljudskog lica ili tela, crtam olovkom, onda markerom izvlačim konture, pa bojim. Radim svaki dan, kod kuće ili u školskom ateljeu, crtam bilo gde da se nalazim. Volim da crtam uz muziku, stranu ili klasičnu. Radim onoliko koliko mi volja pruži, nekada završim jednu, nekada dve ili četiri slike. Crtanje me opušta, pomaže mi da se uvek osećam dobro i da ne mislim ni na šta negativno.

Šta želiš da pokažeš ili da promeniš u svetu svojom umetnošću?

– Želim da svet bude bolji, veseliji, vedriji i pozitivniji, da ljudi cene umetnike i slikare iz svih vremena i doba, da svako ima ljubav i podršku, jer svi to zaslužujemo. Nekad sanjam da sam u nekom drugačijem svetu, da trčim u čistoj prirodi, da se drveće, cveće i životinje okreću za mnom… i bude mi žao što sam se probudila. Onda to prenesem na crtež.

Koje boje dominiraju tvojim radovima i kako bi ti interpretirala značenja boja?

– Ljubičasta je ozbiljna i teška boja, crvena je boja vatre i krvi, plava je boja čistote i vedrine, zelena je boja prirode i boja lepote, narandžasta i žuta su vesesle i jake boje. To su boje koje posebno volim, izbegavam sivu, jer je tmurna i depresivna. Boje označavaju sve: pozitivnost, sreću, vedrinu, tugu, bol. Osećanja vidim u bojama.

Koje su ti omiljene tehnike?

– Jakim konturama iscrtavam figure i simbole koji proizilaze iz mog uma. Koristim tempere, vodene boje, drvene boje, krede… koristim sve što je pribor za crtanje.

Kako nastaju likovi na tvojim radovima, odakle dolaze?

– Iz raznih filmova, fantazija, crtanih serija, priča i bajki. Volim japanske anime, to me posebno inspiriše. Neke likove izmišljam, nastaju iz glave, zavisno od toga šta se dešava oko mene i u meni.

Ženski portreti imaju posebno mesto u tvom stvaralaštvu.

– Žene su za mene simbol umetnosti. Oduvek se crtalo žensko telo. Lepota je ženstvena, umetnost može da predstavi svu lepotu koja nam je data kao božijim bićima. Muški portreti me ne privlače toliko, zanimljivije mi je žensko telo, ženska figura, žensko lice, zbog načina na koji ga ukrašavamo i ističemo. Volim da prikažem žensku kosu, frizuru kao ukras, dekoracije na licu i telu. Kad bih birala jednu sliku koju ceo svet treba da vidi, prikazala bih žensko lice.

Po čemu se dobra slika razlikuje od prosečne?

– Po uloženom trudu, učenju i emocijama. Kad vidim da nešto nije kako treba, ako mi rad ne uspe, zgužvam ga i bacim u smeće, pa radim ponovo. Ne tolerišem svoje greške.

Ko ti je najveća podrška?

– Podrška su mi svi iz Škole, nastavnici koji sa nama rade u Dnevnom boravku i prijatelji koji me znaju. Oni me podržavaju, vide kako napredujem i bodre me, govore da sam talentovana i dobra u tom radu. Brat mi je velika podrška. On se ne bavi umetnošću, radi u našoj porodičnoj firmi, ali razume mene i moj rad. Važno je da imamo ljubav i poštovanje od drugih ljudi.

Kakve komentare dobijaš od šire publike? Da li se dešavalo da te neke reakcije obeshrabruju?

– Putem fejsbuka pričam sa dosta ljudi iz drugih zemalja, pa dobijam različite komentare, i dobre i negativne. Bude psovki, vređanja, ružnih reči, svakakvih gadosti. Osećala sam se loše, ali prošlo me je to. Ignorisala sam ih, jer neću da trošim živce i energiju na gadosti. Ima dosta ljudi koji su oduševljeni mojim radom, srećni su zbog mene, veruju u moj talenat. To me jako motiviše.

Kad najmanje crtaš i slikaš?

– Samo kad mi ponestane pribora, što mora da se desi u nekom trenutku. Ako ne crtam, onda gledam filmove i serije, slušam muziku, čitam knjige na srpskom i na engleskom: Edgar Alan Po, Šarl Bodler, Gijom Apoliner su mi omiljeni pisci. Volim da izađem da se prošetam – to me probudi i inspiriše.

Kog umetnika bi volela da sretneš?

– Ima ih mnogo. Volela bih da upoznam Savu Šumanovića i Momu Kapora, ali nisu više živi. Pitala bih ih kako su počeli da se bave slikarstvom, kako su negovali talenat u detinjstvu i kako su stekli uspeh. Zanimalo bi me kako je to bilo nekad.

Šta ti je potrebno da bi tvoj rad bio još bolji?

– Vedrina je uvek važna, važno je da ostanem pozitivna. Uvek mi treba više boja, više materijala za rad, više pribora. Dobar rad, trud i dobra umetnost su najbitniji od svega.

Kako vidiš sebe za 5 godina?

– Želim da radim ono što volim i da ne zavisim ni od koga. Htela bih da se bavim grafičkim dizajnom, da se zaposlim u nekoj IT firmi i da od toga dobro živim i zarađujem, da sam u dobrim odnosima sa drugima, jer podrška je uvek važna. Zaslužujem da budem nezavisna i slobodna.

Kad bi dobila priliku da održiš trominutni govor koji sluša ceo svet, šta bi rekla?

– Volela bih da bude više ljubavi, mira i tišine, da ne bude rata, zla, ubijanja; da deca ne umiru i ne budu gladna; da životinje žive dobro; da priroda bude čista i uredna. To je najbitnije i to je moja poruka svetu. Sada je sve na planeti zagušeno i neuredno. Želim da priroda bude čista, da zemaljska kugla bude slobodna i bezbedna, da se više volimo nego da se mrzimo.