Šta znamo o traumi? Verovatno znate da, kad se nešto loše desi, neki ljudi se u tome zaglave, drugi ne. Verovatno ste čuli za simptome kao što su noćne more, osećaj da ste na ivici, flešbekovi, držanje drugih na distanci ili nedostatak poverenja, nemogućnost istinskog opuštanja… mogla bi se napisati knjiga samo o simptomima (i neke su već napisane).
Verovatno ste čuli da se za ljude koji ostaju zaglavljeni govori da su slabi.
To je potpuno pogrešno.
Šta ako vam kažem da terapija može da traje godinama, možemo da razgovaramo po ceo dan, ali ako ne radimo sa telom, neće se mnogo toga dogoditi?
Reći ću vam zašto.
Kad se nešto traumatično dogodi, mozak drugačije funkcioniše. U normalnim okolnostima, mozak kodira sve što treba da kodira, odašilje informaciju koja se nadalje obrađuje, skladišti ili odlaže, život ide dalje, sećanja ostaju. Proces je potpuno drugačiji kad smo pod stresom.
Naša tela su po ceo dan u neprekidnoj komunikaciji sa različitim vrstama električnih i hemijskih impulsa. Ovi impulsi govore mozgu i telu šta da rade: – Obradi ovo, odbaci ono, obrati pažnju ovde, ovim ne treba da se baviš… U normalnim okolnostima, jedine poruke su one kojima treba da se bavite – potpuno ste prisutni, kodirate informacije i to nije ništa naročito. Pod stresom se to ne odvija tako.
Kad god obrađujemo informacije, formiramo eksplicitna i implicitna sećanja. Eksplicitna sećanja su činjenični podaci, opšta znanja, autobiografske informacije. Implicitna sećanja su emocionalni odgovor i telesna senzacija – nisu u vezi sa činjenicom, nego sa osećanjem. Ove dva tipa sećanja putuju različitim putanjama mozga i kasnije treba da se integrišu u jedinstveno sećanje.
Traumatične situacije aktiviraju reakciju bori se ili beži. Telo oseća opasnost i šalje crveni upozoravajući signal u vidu hormona. Krvotok obiluje hemijskim glasnicima koji nam poručuju da izađemo odatle. Primarni cilj u ovim okolnostima nije u tome da kodiramo sećanje, nego da se vratimo na sigurno. U tome je razlog zašto mnoge osobe koje su preživele traumu imaju praznine u pamćenju: pažnja je bila usmerena na to da sačuva telo od opasnosti. Simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja, a često i anksioznosti, jesu isti oni signali koje telo šalje kad smo u opasnosti: ubrzan rad srca, disanje se ubrzava da bi se mišićima obezbedio kiseonik neophodan za trčanje, telo se zatvara za impulse kao što su glad ili potreba za toaletom, dlanovi se znoje, adrenalin je energetsko gorivo. Ovo su normalne kratkoročne reakcije na stres. Problem je kad se u njima zaglavimo.
Kad se zaglavimo, amigdala – koja je odgovorna za bori se ili beži reakciju – postaje veoma, veoma senzitivna. Amigdala je deo mozga koji vrišti izlazi, kad oseti da smo u opasnosti. Mozak prestaje da obrađuje informacije i sva energija je usredsređena na to da nas izbavi iz opasnosti. Sećanje se ne obrađuju u potpunosti, nego ostaje fragmentarno, kao parčići implicitnih i eksplicitnih sećanja. To je razlog zašto ponekad miris, način na koji nas neko dodirne, ili čak boja glasa mogu biti okidači za nekoga ko je proživeo traumu.
Problem nastaje zato što telo ne razlikuje fizičku od emocionalne opasnosti. To je razlog zašto bori se ili beži reakciju mogu da podstaknu fizički i emocionalni stimulansi, bez razlike. Mozak, u svom iskonskom delu, misli da smo u fizičkoj opasnosti, zbog čega doživljavamo fizičke simptome.
Da bismo rešili problem, neophodno je da se bavimo fizičkim aspektom. Problem je dvostruk: treba smanjiti telesnu reakciju, smiriti hormonske glasnike koji upozoravaju na opasnost, a onda možemo raditi na mentalnom i emotivnom aspektu. U suprotnom terapija neće imati svrhe.
Ako radite na isceljivanju neke traume, imajte na umu da vaše telo radi upravo ono što treba da radi. Štiti vas. Treba ponovo da podesite njegov alarmni sistem.
Dobar psiholog će vam to objasniti, pomoći će vam da to razumete i podržaće vas u procesu tokom koga telo može da shvati da više nije u opasnosti. Trauma se može obraditi tako da bude samo jedno od sećanja, a ne nešto što treba izbegavati. Jedino što treba raditi sa telom.
Razmislite o tome šta možete sami da uradite. Majndfulnes je termin koji označava prisustvo u telu. Postoje različite tehnike kojima možete umiriti telo. Tehnika dubokog (dijafragmalnog) disanja je jedna od njih, kao način kojim signalizirate telu da zapravo niste u opasnosti. Istražite različite tehnike dok ne pronađete onu koja će vam odgovarati.
https://www.psychologytoday.com/
