– Postoji rastuće interesovanje za mentalne bolnice. Budala sam ako to ne oživim i ne napravim nešto od toga.
iz dnevnika Silvije Plat
– Čini nam se da nisi uspela da iskoristiš taj materijal na romansijerski način.
iz odbijenice izdavača
Stakleno zvono je roman u kome Silvija Plat opisuje depresivnu epizodu glavne junakinje Ester i njen boravak na psihijatrijskom odeljenju. Silvija je i sama proživljavala depresiju i bila hospitalizovana, što joj je verovatno pomoglo da o depresiji piše toliko moćno i verodostojno. Mesec dana nakon što je knjiga objavljena, Silvija je počinila samoubistvo. U vreme kad je objavljen (1963) roman nije predstavljao literarnu senzaciju. Kritike nisu bile loše – bilo je čak i pozitivnih – ali su stavovi mahom bili indiferentni: pohvalili bi njenu veštinu pisanja, ukorili je zbog slabog zapleta i predali dalje.
Jasni su nagoveštaji da se kod Ester simptomi depresije javljaju kad je počela da stažira u jednom magazinu u Njujorku tokom letnjeg raspusta. Nemotivisana je da učestvuje u društvenim događajima i ni u čemu ne pronalazi zadovoljstvo. Svoje loše raspoloženje opisuje kao osećanje tuge i umora, uviđajući da nije osetila istinsku sreću od svoje devete godine, pre nego što joj je umro otac. Usamljena je među ljudima i često misli o smrti. Doživela je akademski uspeh, stekla stipendiju za koledž, ali se oseća nepodobnom i bori se da izabere pravi put.
Noć pre neo što će napustiti Njujork Ester je seksualno napadnuta na zabavi. Vrativši se kući, saznaje da nije primljena na letnji kurs pisanja. Kako su joj planovi poremećeni, oseća se beznadežno i depresija se pogoršava. Ne pravi dalje planove za letnju školu, nego planira da napiše roman. Ali, kako joj je teško da se koncentriše, odustaje od pisanja. Više ne pronalazi zadovoljstvo u aktivnostima u kojima je ranije uživala, ostaje bez ikakve strukture u svakodnevici i upada u ciklus tuge: bez motivacije, bez zadovoljstva, samo tuga. Samopoštovanje joj je ugroženo. Prestaje da vodi računa o sebi, nedeljama nosi istu odeću koju ne pere, jer ne vidi svrhu. Ima poremećaj spavanja, upućena je na psihijatra i ne veruje da on može da joj pomogne, što je još jedan znak bespomoćnosti.
Ester često razmišlja o samoubistvu i opisuje svoje pokušaje na metodičan i detaljan način, kao da ne misli da bi to moglo uznemiriti čitaoca. Čini se da to oslikava njen nedostatak povezanosti sa majkom i drugim ljudima, što može biti potencijalni faktor rizika za pokušaje samoubistva.
Ester uzima veliku dozu lekova i biva hospitalizovana. Treba joj vremena da stekne poverenje u lekare, ali joj se stanje popravlja uz odgovarajuću negu i tretman. Stakleno zvono je metafora koja opisuje težak poklopac pod kojim Ester živi i udiše ustajali vazduh; poklopac se na kraju malo podiže i svež vazduh ulazi u njen život.
Osim što je depresija živopisno predstavljena, saznajemo o višestrukim faktorima rizika, što priču čini realnom. Nakon dva nepovoljna životna događaja Esterino stanje se pogoršava od slabašne tuge i nedostatka zadovoljstva do ozbiljne depresivne epizode. Uz sve to, postojale su predispozicije: otac joj je umro dok je bila dete i nije to prežalila, verovatno zbog majčinih stavova. Sa majkom nije bliska i slabo je viđa dok je u bolnici. Ne izgrađuje dugoročna prijateljstva, ni pre ni za vreme koledža. Ima visoka očekivanja prema drugima i obezvređuje ih kada ne ispune ta očekivanja.
Stakleno zvono je moćan i verodostojan opis depresivnih stanja, što će prepoznati svako ko je iskusio neku depresivnu epizodu. Ujedno nudi tračak nade: koliko god da je depresija jaka, oporavak je moguć (u romanu, za razliku od Silvijine realnosti).
