Osobe s invaliditetom su najveća manjinska grupa na svetu. Prema procenama Svetske zdravstvene organizacije, osobe s invaliditetom čine 15% populacije. Nisu svi invaliditeti vidljivi – što ne znači da nisu stvarni. Invaliditet nije mera nečijeg karaktera, niti inteligencije. Stavovi o invaliditetu zasnovani su na dezinformacijama i pretpostavkama o tome kako je živeti s invaliditetom.
1. Mit: Osobe s invaliditetom su hrabre i neustrašive.
Činjenica: Život sa invaliditetom uglavnom zahteva sposobnost prilagođavanja životnog stila, a ne hrabrost.
2. Mit: Svi korisnici kolica su hronično bolesni ili bolešljivi.
Činjenica: Veza između upotrebe kolica i bolesti verovatno je nastala na osnovu bolničke slike, gde se kolica koriste za transport pacijenata. Osobe s invaliditetom koriste kolica iz različitih razloga, od kojih nijedan nema nikakve veze sa razboljevanem.
3. Mit: Korisnici kolica su nepokretni. Vezani, prikovani za kolica.
Činjenica: Kolica predstavljaju uređaj za kretanje.
4. Mit: Sve osobe oštećenog sluha umeju da čitaju s usana.
Činjenica: Veština čitanja s usana varira od osobe do osobe i skoro niko se ne oslanja isključivo na nju.
5. Mit: Slepi ljudi poseduju šesto čulo.
Činjenica: Mnogi ljudi bolje razviju ostala čula, što ne znači da imaju dodatno čulo.
6. Mit: Osobe s invaliditetom bolje se osećaju sa „onima nalik sebi“.
Činjenica: Odvajanje osoba s invaliditetom u zasebne skupine, škole i institucije prouzrokovalo je ovu zabludu. Zajednica osoba s invaliditetom nije homogena, niti invaliditet ljude preobražava u klonove. Osobe s invaliditetom su deo društva.
7. Mit: Osobe bez invaliditeta u obavezi su da se brinu o osobama s invaliditetom.
Činjenica: Većina osoba s invaliditetom preferira samostalnost i odgovornost za sebe.
8. Mit: Radoznala deca ne bi trebalo da postavljaju pitanja o invaliditetu.
Činjenica: Deca poseduju prirodnu i nesputanu radoznalost, pa postavljaju pitanja koja odrasli smatraju neprimerenim. Ako se deci zabrani da postavljaju pitanja o invaliditetima, poistovetiće invaliditet sa nečim što je loše ili pogrešno.
9. Mit: Životi osoba s invaliditetom potpuno su drugačiji od života osoba bez invaliditeta.
Činjenica: Osobe s invaliditetom idu u škole, stupaju u brakove, rade, imaju porodice, peru veš, idu u kupovinu, smeju se, plaču, plaćaju račune, ljute se, imaju predrasude, glasaju, planiraju i sanjaju, kao i svi ostali.
10. Mit: U redu je da osoba bez invaliditeta zauzme pristupačno parking mesto, ako će se tu samo na kratko zadržati.
Činjenica: Parking mesta za osobe s invaliditetom s razlogom su namenjena osobama s invaliditetom.
11. Mit: Pojedinac ne može ništa da uradi kako bi doprineo otklanjanju barijera s kojima se suočavaju osobe s invaliditetom.
Činjenica: Svi možemo doprineti promeni.
Ostavite parking mesto onima kojima je namenjeno. Kad organizujete okupljanja i društvene događaje, vodite računa o pristupačnosti. Reagujte kada neko koristi neodgovarajuće fraze i termine o osobama s invaliditetom. Prihvatite da je svaka osoba s invaliditetom individua za sebe.
