Oduvek se osećam kao predmet neprestane rastrzanosti u ratu između zajednice gluvih i čujućih.
Sarah Katz
– Celog života pokušavaju da te odvedu od mene – kaže moj otac misleći na zajednicu gluvih.
A zajednica gluvih mogla bi isto to da kaže za mog oca.
Više od 90% gluve i nagluve dece rađaju se čujućim roditeljima kao što su moji, koji imaju malo iskustva, ili ga nemaju uopšte, u interakciji sa gluvim osobama. Kada je u šestoj nedelji mog života ustanovljeno da sam gluva, moji roditelji suočili su se sa uobičajenom odlukom: da li da se oni prilagode gluvom detetu, učeći znakovni jezik i prihvatajući kulturu gluvih, ili da se dete prilagodi kulturi čujućih, da mu se obezbede slušni aparati ili kohlearni implanti, kao i da se uvežbava u nepouzdanoj umetnosti čitanja s usana?
Moji roditelji odabrali su ono prvo, verujući da će mi znakovni jezik omogućiti jednak pristup mogućnostima kakve ima moj čujući brat blizanac. Kad sam imala 6 meseci, moji roditelji pozvali su u kuću učitelje iz lokalne škole za gluve, da nas podučavaju znakovnom jeziku. Za nekoliko meseci, moja majka je naučila da znakuje sa mnom.
Ubrzo sam naučila da tražim mleko (jedna ruka je stisnuta, kao kada se muze krava, samo bez vertikalnih pokreta) ili sok (mali prst savijen u slovo j u uglu usana i zatvorena pesnica). Koristeći znakovni jezik, komunicirala sam mnogo – čak više nego moj brat. A onda se desilo nešto čudno. Počela sam da govorim. Glasno.
Naknadni testovi su pokazali da imam rezidualni sluh. Ali, progovorila sam koristeći redosled reči koji je karakterističan za američki znakovni jezik, čija je gramatička struktura bliža francuskom nego engleskom jeziku, jer je američki znakovni jezik izveden iz francuskog znakovnog s početka 19. veka. Iako je moja mama znala da moja sintaksa ne ukazuje na ograničena kognitivna svojstva, počela je da preispituje da li je znakovni jezik zaista pravi izbor za mene. Da li je nepoštovanje slušno-oralnog pristupa ograničavalo moj prirodni dar govora?
Posle dodatnih istraživanja, moji roditelji pronašli su ono što su smatrali srednjim putem. Zbog nepredvidivih poteškoća, nisu hteli da se podvrgavam ugradnji kohlearnog implanta, ali su se nadali da će moj znakovni jezik unaprediti sistemom vizualne komunikacije osmišljenom na Gallaudet univerzitetu 1966. godine, s funkcijom dodatka čitanju govora (samo 30% govora je vidljivo na usnama).
Dr R. Orin Cornett, tadašnji univerzitetski potpredsednik za dugoročna planiranja, verovao je da populaciji gluvih studenata čitanje engleskog jezika otežava neodgovarajući pristup fonemama – izrazitim perkusijskim zvucima i zvučnim tonovima koje čujuće osobe koriste dok izgovaraju reči. Dr Cornett razvio je osam položaja ruku i četiri položaja usana koji foneme čine vidljivim dok osoba govori. Iako je ovaj sistem bio tek u povoju, podaci iz tog vremena pokazivali su da u ranom uzrastu pomaže gluvom detetu da razvije fonološku i fonemsku svesnost o govornom jeziku, koja je neophodna za učenje čitanja istom brzinom, ako ne i brže, kojom uče čujuća deca.
Moja majka bila je ubeđena da će mi takav bikulturalni i bilingvalni pristup pružiti najbolje iz oba sveta: vizualni pristup engleskom i zajednici čujućih, kao i pistup znakovnom jeziku i zajednici gluvih.
Ali, očigledno nismo mogli imati i jedno i drugo. U zajednici gluvih, to je doživljeno kao pretnja njihovoj kulturi, jer veruju da takav pristup proizilazi iz medicinskog modela gluvoće, koji gluvoću vidi kao nešto nepoželjno, što treba tretirati ili izlečiti. Socijalni model, s druge strane, zalaže se za prilagođavanje sredine gluvoj osobi, čiji prirodan jezik jeste znakovni jezik. Učitelji su predlagali mojim roditeljima rezidencijalne programe, gde bih, okružena osobama koje tečno komuniciraju znakovnim jezikom, mogla i sama brže da ga usvojim, kao i da budem potpuno izložena kulturi gluvih. Verovali su da ću, dok god mi je znakovni jezik prvi, imati sve što mi je potrebno da naknadno naučim engleski.
Moja majka je ostala zbunjena. S jedne strane, nije znala šta će funkcionisati, ali je očajnički želela da iznađe način da brzo i efikasno komunicira sa mnom. Nije želela ni da budem otuđena od zajednice gluvih. Otac mi je bio odlučan da neće poslati svoje dete od kuće. Zajedno su odlučili da je vizualni sistem govornog engleskog vredan rizika, barem godinu dana u obližnjoj državnoj školi. Ako ne uspe, rezidencijalni program škole za gluve je rezervni plan.
Danas imam 30 godina i koristim slušni aparat, nikada nisam bila na rezidencijalnom programu škole za gluve, znakujem dobro, ali ne tečno. Pohađala sam redovne škole i nadmašila većinu svojih čujućih vršnjaka u čitanju, diplomirala sam engelski jezik i stekla master na kreativnom pisanju, udata sam za čujućeg muškarca, radim kao frilenser spisateljica. Uprkos samopouzdanom uverenju mog oca da nema za čim da žali, nikada neću sa sigurnošću znati da li su moji roditelji doneli pravu odluku.
Oduvek se osećam kao predmet neprestane rastrzanosti u ratu između zajednice gluvih i čujućih. Iako sam samozaposlena, udata i visokopismena, još uvek se borim u sredinama koje su čujuće. Svog muža moram da podsećam, češće nego što bih volela, da okrene glavu tako da mogu da mu vidim usne dok smo na večeri sa njegovom porodicom. Dobronamerni čujući ljudi često me uvrede dajući mi komplimente o tome kako sam se dobro asimilovala: – Jedva se vidi da si gluva! (Ovo zovemo audizam – srodno rasizmu ili seksizmu – zbog pretpostavke da gluvi poput mene moraju da govore glasno i da moraju da zvuče kao čujuća osoba da bi se smatrali srećnim i uspešnim.)
S druge strane, kad provodim vreme s gluvim prijateljima, često gunđaju što moj znakovni nije dovoljno tečan, ili što nisam više privržena kulturi gluvih. S njihove tačke gledišta, podvrgla sam se audizmu samim tim što koristim glas češće nego ruke. Uprkos tome što sam tokom detinjstva nastupala u pozorištu gluvih, a tokom studentskih dana išla na časove znakovnog jezika na Gallaudet univerzitetu; stažirala sam kao sportska reporterka i pokrivala američki fudbal i plivanje na Olimpijadi za gluve 2009; stažirala sam u Državnoj asocijaciji gluvih; pokrenula sam intersekcijski onlajn magazin o literaturi i umetnosti gluvih i osoba s invaliditetom pod nazivom Društvo gluvih pesnika. Ali ne mogu biti gluva bez toga da odnekud ne dobijam kritike.
Još uvek se nadam da će zajednice gluvih i čujućih naći način da naprave kompromis.
Sarah Katz
