Beonvin Braun se smučilo da je drugi ljudi premeštaju bez pitanja, pa je na kolica dodala šiljke. I nije jedina. Niz osoba s invaliditetom prijavljuje neželjeno dodirivanje, a neki od njih preduzimaju mere da to zaustave.
Gledate svoja posla, a onda se niotkuda pojavi čovek koga nikada ranije niste sreli i stavlja vam ruke na kolica. Počne da vas gura niz ulicu i nemate nikakvu kontrolu nad tim gde idete.
To se desilo Berg. – Bilo je zastrašujuće – kaže. Uprkos njenim povicima, niko se nije zaustavio da joj pomogne. – Pitala sam se kako je moguće da mi niko ne pomaže. Da nemam invaliditet i da me pokupi neki nepoznat čovek, da li bi moje iskustvo bilo drugačije?
Berg koristi kolica otkako je zadobila povrede mozga pre pet godina, a nakon ovog incidenta, na ručke kolica je dodala metalne šiljke, kako bi predupredila da drugi preuzimaju kontrolu nad njom. Šiljke, koji ne probijaju kožu, napravio je njen partner Hal, nakon što je primetio da je Berg anksiozna kad god čuje približavanje nečijih koraka.
– Suština je da želim da se osećam bezbednom na ovom svetu – kaže Berg, koja živi u Britanskoj Kolumbiji u Kanadi, i oseća se bezbednije otkako ima šiljke na kolicima. Kolica su produžetak nje same i, kada ih neko zgrabi, isto je kao da je zgrabio nju.
Dodirivanje od strane nepoznatih ljudi bez ikakvog upozorenja i bez saglasnosti je previše uobičajeno iskustvo za mnoge osobe s invaliditetom. Iako većina ljudi veruje da je to način da pomognu, invazija na lični prostor je zastrašujuća.
– Cenim ljude koji mi ponude podršku, za razliku od onih koji pretpostavljaju da mi je potrebna.
Chloe Tear
Ako neko priđe odrasloj osobi bez invaliditeta i dodirne je, nikoga ne bi iznenadilo da usledi vikanje i optužba za napad. Zašto onda, u eri kada postoji svest o tome, potpuni stranci deluju bez pitanja?
– Mislim da se ljudi u Velikoj Britaniji uspaniče kada je u pitanju invaliditet – kaže dr Ejmi Kavana, aktivistkinja sa oštećenjem vida. – Osećaju se čudno i znamo mnogo ljudi koji ne žele nikakvu interakciju sa osobama s invaliditetom, pa se uspaniče, a njihov prirodni instinkt nalaže im da koriste ruke, a ne reči.
Istraživanja dobrotvorne organizacije Scope pokazuju da se dve trećine britanske javnosti oseća neprijatno u razgovoru sa osobom koja ima invaliditet. Preciznije, kod ljudi starosne dobi od 18 do 34 godine je dvostruko veća verovatnoća da se osećaju neprijatno, u odnosu na starije ljude.
Doktorka Kavana oduvek ima oštećenje vida, ali je primetila značajnu promenu u stavovima otkako koristi beli štap.
– Uzela sam tu magičnu novu stvar, koja mi daje samostalnost – kaže. – Ali sam odjednom počela da doživljavam svet kao osoba s invaliditetom, što mi je omogućilo da shvatim kako nas ljudi drugačije tretiraju ako pretpostave da smo nesposobni da nešto sami uradimo.
Izložena je dodirivanju gotovo svakodnevno i to ju je toliko uznemiravalo, da je započela kampanju kako bi istakla važnost tog pitanja.
Na stotine priča o neželjenom dodirivanju od tada su podeljene uz haštag #JustAskDontGrab, uz detalje šta sve pođe naopako kad ljudi to rade.
– Vozač autobusa gurnuo je moja kolica po strani, da me centrira. Nije to bilo zlonamerno, ali je bilo dehumanizujuće, kao da sam prtljag.
– Guranje kolica može mi prouzrokovati povredu, kao i skupo oštećenje na samim kolicima. Čak i najblaži dodir može izazvati iscrpljujući bol.
– Čovek je samo ‘pokušao da mi pomogne’ tako što me je gurao iz tramvaja. Kad imate psa vodiča, a u drugoj ruci nosite dve vreće, izuzetno je opasno da vas neko gura unaokolo.
Druge osobe s invaliditetom prijavljuju slomljene zglobove ili dislocirane prste, kao rezultat pomoći kakvu niko nije tražio.
Berg misli da problem proizilazi iz toga što osobe s invaliditetom kod drugih ljudi izazivaju sažaljenje, krivicu ili strah.
– Želim da razjasnim da je za mene u redu ako tražim pomoć. Ne protivim se tome da uopšte dobijem podršku. Nekad mi, na primer, treba pomoć da se popnem na brdo. Ali ne treba da vas vređa ako kažem ne. Nisam osoba koja voli da bude dodirivana, introvertna sam.
Kod žena s invaliditetom ovaj problem je još kompleksniji, ako ih stranci koji im asistiraju dodiruju na seksualan način.
Doktorka Kavana kaže da dvaput mesečno doživljava da je muškarci pipkaju, dobacuju neprimerene seksualne komentare ili pokušavaju fizički da je spreče da napusti neko mesto.
– Svakog dana doživljavam da me dodiruju stranci, pa čak i oni dobronamerni dodiri – kako nisam vitka, kad me neko uhvati za ruku, dodirne mi grudi, što je invazivno i dešava se bez moje saglasnosti.
Zbog ozbiljnosti i učestalosti ovog problema, Kavana kaže da se oseća kao čudakinja kojoj treba asistencija.
Osobe s invaliditetom mogu biti samostalne i to je nešto čega društvo ne bi trebalo da se plaši.
