Otprilike četvrtina žena u Australiji, koje su udate ili su u partnerstvima, u nekom periodu života dožive porodično nasilje. U poređenju sa ženama bez invaliditeta, žene s invaliditetom su pod većim rizikom od nasilja.
Žene s invaliditetom doživljavaju različite vrste nasilja:
- Udaranje, davljenje, šutiranje, guranje, spaljivanje kože cigaretama.
- Pretnje fizičkim povređivanjem ili pretnje institucionalizacijom.
- Pretnje usmerene na bezbednost dece, kućnog ljubimca ili psa vodiča.
- Verbalno nasilje: kritike, obezvređivanje, vređanje.
- Preuzimanje kontrole nad njenim pomagalom (npr. pomeranje kolica).
- Oštećivanje imovine, uključujići pomagala i asistivne tehnologije.
- Zanemarivanje, uskraćivanje lične higijene, hrane ili lekova.
- Okrutnost pod izgovorom nege i brige, npr. kupanje u hladnoj vodi.
- Odbijanje neophodne pomoći sve dok žena ne pristane na seks.
- Seksualno iskorišćavanje, od neželjenog dodirivanja do silovanja.
- Uskraćivanje informacija.
- Donošenje odluka umesto nje.
- Preuzimanje kontrole nad njenim finansijama, uskraćivanje novca, zabrana da samostalno kupuje.
- Izolovanje od porodice, prijatelja i servisa podrške.
Ko su počinioci
Prema istraživanju koje pokriva zapadnu Australiju, nasilnici su najčešće supružnici ili partneri (43%), roditelj (15%), partnerke (11%), rođaci (8%), deca (7%), poznanici i komšije (6%), negovatelji (4%), kolege s posla (2%), zdravstveni radnici (2%), cimeri (1%), sveštenstvo (1%).
Neki od razloga koji povećavaju rizik od nasilja za žene s invaliditetom
Mitovi o invaliditetu
Opšta populacija osobe s invaliditetom mahom smatra pasivnim, nemoćnim, neseksualnim, infantilnim, opterećujućim. Zbog takvih predrasuda osobe s invaliditetom su manje vidljive u društvu, a opšta je pretpostavka da se nasilje, pogotovo seksualno, ne dešava.
Naučena bespomoćnost
Osobe s invaliditetom, pogotovo osobe s različitim mentalnim ili kognitivnim stanjima ili osobe koje su duže vremena živele u institucijama, naučene su da se podređuju zahtevima drugih. Takva životna istorija otežava ženama da nasilje prepoznaju i odbrane se.
Nedostatak obrazovanja
Preovladavajuća je tendencija da se osobama sa invaliditetom, naročito intelektualnim, uskraćuje seksualno obrazovanje. Kada žena koja nema nikakvih informacija o seksu doživi seksualno nasilje, teže može da razume šta joj se uopšte dogodilo i teže će znati kako da potraži pomoć.
Pogrešna dijagnoza
Dešava se da profesionalci pogrešno protumače ženino ponašanje, kad im se ona obrati za pomoć. Na primer, dijagnostikuju anksioznost, umesto da primete znake nasilja. Stručnjaci često ne prepoznaju različite oblike nasilja.
Nasilnik ima kontrolu
Ženi je teško da se obrati za pomoć, jer je izolovana, a nasilnik joj uskraćuje upotrebu telefona i zabranjuje joj da napusti kuću.
Najčešći razlozi za neprijavljivanje nasilja
- Stid.
- Uverenje da je zaslužila to što joj se dešava.
- Uverenje da je invaliditet uzrok nasilja.
- Nepoznavanje sopstvenih prava.
- Neprepoznavanje nasilja, jer je tako tretirana celog života.
- Trpljenje može da izgleda kao bolja opcija nego siromaštvo, beskućništvo ili institucionalizacija.
- Uverenje da sistem porodično nasilje ne smatra ozbiljnim nasiljem.
- Loša pređašnja iskustva sa policijom i drugim sistemima zaštite. Na primer, žena sa psihijatrijskom dijagnozom možda već ima loše iskustvo sa policijom, zbog čega nema poverenja u njihovu efikasnost.
- Izolacija.
- Nedostatak informacija, jer ih nasilnik uskraćuje.
- Strah da će biti još gore kad nešto pokuša.
Najčešći strahovi:
- Strah da joj niko neće verovati
- Strah da joj niko ne može pomoći.
- Strah da će biti kažnjena što je prijavila.
- Strah da će biti osramoćena pred porodicom, prijateljima, celom zajednicom.
- Strah od gubitka (doma, dece, prihoda).
- Strah od institucionalizacije.
- Strah da neće imati nikoga ko bi joj pružio podršku.
https://www.betterhealth.vic.gov.au/
