Nedavno sam se putem Fejsbuka prepirala sa rođakom koji mi je poslao sliku inspirativne osobe s invaliditetom: Paraolimpijka jaše konja, uz natpis nema izgovora.
Mnogo je već pisano o problematičnoj prirodi takve inspiracije, a šokiralao me je što sam, kad sam pokušala to da objasnim, bila napadnuta kao besna i sjebana. Napalo me je još nekoliko prijatelja. Zaboleli su me ti verbalni napadi, mada nema ničeg novog u tome da vas proglase ludom jer imate hroničnu bolest ili invaliditet.
Vekovna je praksa da se osobe koje uzbunjuju masu diskredituju kao lude. Posebno su žene bile pogođene takvim stavovima. Žene koje su nastojale da menjaju stanje stvarnosti bile su pod rizikom da ih proglase ludima i zatvore u azil. Institucionalizaciju su najčešće zahtevali njihovi muževi, očevi i braća, pri čemu je buntovnicu trebalo naučiti da se povinuje muškom autoritetu. Žene su smatrane nestabilnim, a simptomi tog medicinskog stanja sjedinjeni su pod pseudopsihijatrijskom dijagnozom histerije.
Gaslajting je vrsta psihološkog nasilja, pri čemu nasilnik pokušava da ubedi žrtvu da posumnja u sopstvenu percepciju i da poveruje da ludi. Kako žrtva počne da sumnja u svoj zdrav razum, sve više se uzdaje u zlostavljača i sve je manje povezana sa spoljnim svetom. Termin potiče od naziva predstave Gaslajt, u kojoj muž ubeđuje ženu da gubi razum, tako što kontroliše njeno okruženje. Nije teško uvideti kako se ovaj model primenjuje kod osoba koje imaju hroničnu bolest ili invaliditet.
Neko ko ima hroničnu bolest, u ranjivoj je poziciji, jer lekari imaju prekomernu moć nad nečijim stanjem, što nije teško zloupotrebiti.
Prošle godine na klinici su mi neprestano govorili: – Dobro ti ide – kao odgovor na moje tvrdnje da nisam baš dobrog zdravlja. Platila sam 120 dolara za privilegiju da me pregleda specijalista, kome sam rekla da ne mogu da hodam duže od pet minuta a da se ne srušim. Obavestio me je da je sve u redu i da ću uz malo vežbe popraviti stanje.
Još je gore onima koji imaju mentalnu bolest. Svi znamo da lekari ne veruju pacijentima koji imaju istoriju psihijatrijske bolesti, kada im se žale na fizičko zdravlje. Skloni smo da osobe sa mentalnim problemima posmatramo kao suštinski nestabilne, pa je gaslajting sledeći logičan korak.
Psihijatar je jednu moju prijateljicu proglasio patološkim lažovom, jer ima naviku da dodiruje lice kad je nervozna. Drugoj je rečeno da nema nikakve nade za oporavak, pa je prestala da se trudi. Kada je zlostavljač medicinski profesionalac, zašto mu ne bismo verovali više nego nekome ko je ionako nestabilan?
Svaki put kada se pacijentu kaže da njegovi simptomi nisu pravi, to je zloupotreba moći i zlostavljanje. Svaki put kada se nekome ko ima hroničnu bolest kaže da je bolest rezultat toga što nisu probali X, Y ili Z terapiju, to je zloupotreba. Kada se mladoj ženi kaže da je sjebana jer stereotip o invaliditetu smatra uvredljivim, to je zloupotreba. Najgore od svega: kada se osobama s invaliditetom negira iskustvo koje proživljavaju, negira im se i adekvatan tretman.
Sa svom silinom gaslajtinga suočila sam se kad sam pre tri godine bila hospitalizovana. Bila sam toliko slaba, da nisam mogla da sedim, govorim, niti da se hranim. Moje zdravstveno osiguranje trebalo je da mi obezbedi tihu sobu u kojoj ću biti sama u privatnoj bolnici. Ali, po samom prijemu, moj lekar je otišao na odmor, prepuštajući me brizi čoveka koji me i danas užasava.
Prebačena sam u zajedničku sobu državne bolnice i ono što sam tamo doživela prevazilazi moje najgore noćne more.
Psihijatar je došao do mog kreveta: – Depresivna si, zar ne? Objasnila sam, uz ograničene mogućnosti govora, da i dalje želim svašta da radim, ali da fizički nisam u stanju. – To ne znači da nisi depresivna – nastavio je. Čak će vam i student prve godine na psihijatriji reći da je ključni simptom depresije nemogućnost da se doživi zadovoljstvo. Pokušala sam da signaliziram da imam zadovoljstva u životu, ali sam ućutkana.
Sestre su svakodnevno dolazile zahtevajući da priznam kako sam depresivna, pa da se ova šarada završi. – Nije sramota biti depresivan – rekla mi je jedna. – Znam, i nisam! Psihijatar je došao ponovo i rekao mi je da će mi pomoći, da će sestre prestati da me maltretiraju i da će me odvesti na bezbedno mesto – samo ako priznam da sam depresivna.
Onda su promenili taktiku. Predložili su da me pošalju u Melburn, na mesto gde razumeju i znaju kako da tretiraju simptome koje imam. Pristala sam. Kasnije tog dana, moji roditelji su došli u suzama: – Zašto si pristala da ideš u Melburn? Zato što sam želela pomoć. – Ali šalju te na odeljenje za poremećaje u ishrani. Bila sam toliko iscrpljena, da sam izgubila pola telesne težine. A oni su mislili da imam anoreksiju?
Narednih nekoliko nedelja, svi su u bolnici pokušavali da ubede mene i moje roditelje kako nemam realnu fizičku bolest. Moj otac je pitao lekara: – Znate li išta o sindromu hroničnog umora? Lekar mu je odgovorio: – Znate li vi išta o poremećajima u ishrani? Jer ga vaša ćerka ima!
Uprkos svim dokazima, tim lekara je bio ubeđen da imam poremećaj ishrane. Moj glavni doktor bio je obožavalac pretnji, a omiljena alatka bila mu je modifikacija ponašanja pacijenata. Pretio je da će mi ukinuti sva prava, celokupnu autonomiju ličnosti, jer sam mentalno nesposobna da donosim odluke i mogu biti hospitalizovana na zahtev medicinskog tima.
Prihvatila sam da odem na odeljenje za poremećaje u ishrani, samo da bih pobegla od tog lekara. Na tom odeljenju, trebalo im je oko 5 minuta da ustanove da nisam mentalno obolela.
Oporavak od gaslajtinga jedna je od najtežih stvari kroz koju sam prošla. Kad počneš da sumnjaš u sopstveni razum, teško je izaći iz tog stanja. Ubeđena si da ne veruješ sopstvenim uverenjima, kako da nakon toga uvažavaš sopstvene misli? Mnogo je osoba sa hroničnim bolestima koje prihvataju terapije zasnovane na ubeđenju da uopšte nisu bolesne, ili da mogu prevazići bolest ispravnim načinom razmišljanja. Naša iskustva su stvarna.
