Na devetoj reviji unikatnih šešira, održanoj 27. juna u Omladinskom centru CK13, Sonja Simeonović predstavila je svoju novu letnju kolekciju, pod motom Šeširi čine ljude srećnim i to je njihov smisao. Kako to već tradicionalno biva, na Sonjinim modnim hepeninzima ne postoji granica između modne piste i prostora za publiku: svako ima priliku da bude model. Kako kaže moderator revije, Nikola Oravec: – Ne morate da imate duge noge ili određene telesne proporcije da biste nosili šešir, šešir trpi sve. Ne samo da trpi, nego ističe individualnost. U tom slučaju, modna revija nije svedena na puko poziranje sa šeširom, nego je to prostor za promociju diverziteta, preispitivanje trendova i promišljanje o dizajnu. Improvizovana pista postaje putanja traganja za individualnim stilom, a šešir rekvizit unutrašnjeg razotkrivanja. Moda je prolazna, Sonja se bavi autentičnošću.
– Dolazeći na ovu reviju, setio sam se jednog svog statusa sa Fejsa, koji nije pisan povodom Sonjinih šešira nego nekim drugim povodom. Napisao sam: – Vreme menja dizajn sveta – što znači da ništa više nije isto. Dostojevski je veliki pisac, a danas se piše drugačije: kraće, možda efektnije. Mercedes iz pedesetih godina je sjajan automobil, a danas se prave drugačiji automobili. Sonja pravi drugačije šešire u odnosu na prethodne godine, drugačije turbane, drugačije i možda oštrije linije. Iz revije u reviju, šeširi se nose, šeširi su umetnost – što je postala svojevrsna lozinka kojom otvaramo svaku Sonjinu izložbu. Sonjin projekat je postao tradicija, a da ona nije otišla u komercijalu, niti je to institucionalizovala u obliku neke radnje za šešire. Različiti ljudi dolaze na različite revije, nekad isti ljudi nose različite šešire – to je stalna dinamika.
– Siniša Tucić, pesnik
– Nekada je bilo manje neobično pojaviti se negde bez gaća, nego izaći bez šešira. Nositi šešir danas znači istovremeno biti umetnik i umetničko delo, biti izmešten iz uniformisanog društva. Šešir je odraz utopije o tome da svako može da bude autentičan.
– Darko Kozlovački
Sonja Simeonović: Nikada nisam videla skockanog čoveka koji je tužan.
Kako se osećaš večeras?
SS: – Savršeno! Volim kad na revijama vidim ljude koje ne poznajem, a primećujem da je sve više novih lica. Naravno da mi znači podrška prijatelja, a da bih istrajala u ovom konceptu, potrebna je podrška novih ljudi. Kad vidim da se to obistinjuje, osećaj je neprocenjiv.
Moto večerašnje revije kaže da je smisao šešira da nas usreće. Kako ti to objašnjavaš?
SS: – Prilično je jednostavno: čovek treba da nosi ono što ga čini srećnim. Ako su to cipele na štiklu, neka uživa u sto pari cipela na štiklu; za mene su to šeširi. Nikada nisam videla skockanog čoveka koji je tužan. Verujem da nas igra bojama, igra čulima, poigravanje modom čini srećnima. Kad su me pitali da li bih želela da se pojavim na Fashion Week-u, rekla sam ne, jer ne želim da mi drugi diktiraju trendove, srećna sam kad ih kreiram sama.
Po čemu je večerašnja kolekcija drugačija od prethodnih?
SS: – Dosta je smelija, a pored šešira večeras izlažem turbane i fascinatore, što je novina. Fascinator je rajf sa dobrim dizajnom, sa smelim ukrasom koji kombinuje šarm i eleganciju; može biti i mali šešir, poput tokice. Nedavno sam od porodičnih prijatelja dobila materijal koji je prirodan i koji se teško nabavlja, pa sam počela da razmišljam o tome kako da utrošim manje materijala, a da dobijem više artikala. Tako sam otkrila fascinatore. Materijal sama bojim, pa mogu da izvučem kakvu god nijansu da zamislim, što je sjajno. Sigurna sam da će na sledećoj reviji biti više fascinatora i toka.
Kakve sve pripreme stoje u pozadini ove revije? Opiši nam malo taj proces koji se odvija iza scene.
SS: – Što bi Jospia Lisac rekla: – Kakve pripreme? Nema priprema! To se jednostavno desi. Ne mogu reći da u pozadini nije veliki rad, ali uživam u svemu tome. Potrošila sam godišnji odmor na pripremu večerašnje revije, ali, kao što neko uživa da se deset dana kupa na moru, ja uživam u ovome. Nema napora, nema težine, postoji samo adrenalin. Dajem celu sebe.
Nedavno si imala izložbu u Gradskoj biblioteci, u okviru Noći muzeja. Kako je to proteklo?
SS: – Noć muzeja je bila specifična i bilo je neke posebne draži u samoj ideji da učestvujem u tome, iako sam prethodno tvrdila da statiku više neću raditi. Želela sam da grad upozna moje šešire, bez neke posebne pompe i propratne priče. Nije bilo zvaničnog otvaranja izložbe, jer sam htela da šeširi govore za sebe. Šeširi i jesu priča, a biblioteka je odličan ambijent da se to pokaže.
Da se vratimo još unazad, od prošlogodišnje letnje revije do večeras, šta bi izdvojila kao najvažnije u nekom preseku modnog stanja?
SS: – Posao mi je omogućio da uložim u etikete, ambalažu, vizit karte. Unapredila sam marketing, mada mi na tom planu predstoji još dosta posla. Generalno, mislim da sam napravila velike korake u odnosu na vreme kad sam počinjala. Počela sam sa jednim drvenim kalupom na kome je pripremljena cela moja prva revija. Sada imam više kalupa, više lutaka, više materijala, više svega. Trenutno opremam deo studija za fotografisane radova, što je ogroman posao. Možda je to deo priče u kome ne uživam naročito: postavljanje, traženje najboljeg ugla, hvatanje svetla.
Šta si novo naučila o šeširima za ovih godinu dana?
SS: – Učim svakim danom. Do nedavno sam mislila da imam nekoliko koleginica koje dizajniraju šešire i divila sam se njihovom radu, a onda sam shvatila da većina njih zapravo prepravlja komercijalne šešire iz kineskih prodavnica. Počela sam i sama time da se bavim, ali ja otvoreno kažem koji šešir je kako nastao. Zapravo retko ko radi unikatne šešire, a mnogi se predstavljaju tako. Plan mi je da pravim snimke iz radionice, da više fotografišem sam proces rada, kako bi se videlo šta zapravo radim i da je ta razlika značajna. Tri godine sam tragala za informacijama, raspitivala se o materijalima, pisala prodavnicama šešira, nalazila se sa prijateljicama svoje babe kako bi mi otkrile tajnu, tako da sad s lakoćom prepoznam šta je ručni rad, a šta nije.
U kojoj meri ukus kupaca, njihovi izbori i komentari, mogu da preusmere tvoj rad?
SS:- Kupci svakako imaju uticaja i, kad god mogu, uradiću šešir po nečijoj porudžbini. Tražili su mi redizajnirane kineske šešire, što do skora nisam radila. Sad uvodim i taj program, ali ću i dalje trajati u svojoj igri s bojama. Da bi posao bio održiv, treba osluškivati kupce.
Šta misliš da je potrebno da bi šeširi opet postali deo svakodnevnog odevanja?
SS: – Ne znam, jer u modi stalno postoji ta ciklična dinamika pojavljivanja i nestajanja. Činjenica je da moje događaje posećuju žene koje imaju drugačiji imidž i vrednuju unukatnost. Ne mogu da se pojavim na Fashion Week-u, jer nameravam da podstičem individualne stilove umesto nekih propisanih standarda.
Da li je onda tvoj stav da šešir treba da zadrži poziciju ekskluziviteta i specijalne prilike?
SS: – Sve je stvar individualnih potreba: ko kako oseća. Ja šešir nosim svaki dan, ali to sam ja. Naravno, ne znači da bih nosila svaki šešir koji napravim, jer su različitih stilova. Turbane gotovo nikada ne nosim, a uživam da večeras vidim žene koje su otkrile da turban može biti deo njihovog stila – svakodnevnog ili u posebnim prilikama, svejedno.
Šta se prvo bira: haljina ili šešir?
SS: – Kod mene prvo ide šešir. Mada, otkriću tajnu, večeras kršim to pravilo – prvo sam izabrala haljinu koja je specijalno rađena za ovu priliku. Sve do danas sam bila ubeđena da ću nositi šešir, a onda sam se odlučila za fascinator. Mislim da je ovo prvi put da nosim fascinator, mada nisam sigurna, možda sam pre petnaest godina pozajmila jedan za maturu. U izboru šešira, sa slamenim gotovo da ne možete pogrešiti, bilo da je mali ili veliki. Turban je zanimljivo kombinovati sa bojama kupaćeg kostima. Najprijatniji su turbani od pamuka i viskoze, jednostavni su za nošenje jer ne prave probleme sa obodom.
Kako zamišljaš budućnost šešira u narednih 50 ili 100 godina?
SS: – U mojoj viziji, šeširi budućnosti su još smeliji, izrađuju se od ekološkog papira i drugih recikliranih materijala.
Planovi za leto i nakon njega?
SS: – Usrećio bi me posao u nekoj velikoj marketinškoj kompaniji, gde bih mogla da izrazim svoju kreativnost. Aktuelna želja mi je da učestvujem na petoj po redu Šeširijadi u Beogradu, a životna želja ostaje Muzej savremene umetnosti. Biblioteka je bila jedan dobar korak ka Muzeju. Jesenja izložba biće propraćena dobrom svirkom, ali ne bih da otkrivam previše detalja.
Utisci iza i sa scene…
– Bavim se modom u protekle dve godine, putem svog bloga In Love with Art & Fashion i volontirajući u Serbian Fashion Week-u. Velika mi je čast što me je Sonja pozvala da nosim njene modele, jer mislim da ona radi nešto veoma autentično. Večerašnji događaj je netipičan zbog same činjenice da su se šeširi negde izgubili u današnjici. Šešir je za mene simbol otmenosti i mislim da će se polako vratiti na modnu scenu. Verujem da nam moda ulepšava život i doživljavam je kao vrstu primenjene umetnosti. Kao što nas usreći i ispuni kada posetimo neku izložbu ili odemo na koncert, na isti način doživljavam modne revije, pogotovo kad je reč o originalnim ljudima koji prave drugačije stvari od onih kojima smo svakodnevno izloženi.
– Vladislava Milovanović, autorka bloga In Love with Art & Fashion
– Trendovi su prolazni, šešir je evergreen, ne može da zastari.
– Nikola Oravec, moderator revije
– Za mene je Sonjin rad nešto što nju apsolutno ispunjava, pa se taj osećaj ispunjenosti, ogromne ženstvenosti, naizmeničnog skrivanja i otvorenosti projektuje na sve nas. Na večerašnjoj reviji vidim neki stari vojvođanski stil koji smo zaboravili. Iako šešir prvenstveno nosim sa praktičnom svrhom da me zaštiti od sunca, osećam neku posebnu ženstvenot kad imam šešir. Mislim da je odlično da shvatamo kako je svrha svega da nas usreći u životu, pa zašto ne i šešir.
– Andrijana Antunović, novinarka
Fotografije: Alina Vilčenko