Kad se fizičko i verbalno nasilje javi u partnerskim vezama žena s invaliditetom, često ima nijansirane i kompleksne forme koje nisu odmah prepoznatljive. Zapravo, nekada je nasilje toliko maskirano, da ga tumačimo kao brigu ili posvećenost. Emocionalno nasilje prema ženama s invaliditetom može da bude veoma različito od oblika nasilja koji su poznati ženama bez invaliditeta.
Ims i Karin imale su partnere koji su živeli u njihovim stanovima i iskorišćavali ih, predstavljajući se kao da brinu o njima. Nasilnici često čine da se njihova meta oseća kao da im je na teretu, čuvajući spoljašnju sliku brižnosti i požrtvovanja prema partnerki koja je zahtevna. Presečna tačka između nasilja i pružavnja podrške ženi s invaliditetom otežava napuštanje odnosa, naročito kada je u sprezi sa ekonomskim nasiljem.
– Gušio me je nedstatak slobode kretanja, zbog čega nisam mogla da imam sopstvene prijatelje i sopstveni život.
Ako žena s invaliditetom ne može da radi, nasilni partneri govore joj da je lenja i prebacuju joj kako rade sav posao umesto njih. Kasandru je partner optuživao da opet igra na kartu invaliditeta, ne prihvatajući njena realna ograničenja.
Kod nekih ljudi često dolazi do dislokacije kukova, nastaju modrice ili posekotine, a medicinski stručnjaci olako će prihvatiti objašnjenje opet je pala, ne sumnjajući da u pozadini povrede može da stoji nasilje.
Peri kaže da je njen partner zloupotrebljavao činjenicu da neki lekovi koje koristi utiču na nivo njene svesti. Više puta se probudila i zatekla ga je na sebi, plakala je i govorila mu da prestane. Ti incidenti naterali su je da se pita: koliko puta je bila silovana u snu?
Nasilnici imaju razne taktike: premeštanje, skrivanje, uništavanje pomagala za kretanje i drugih asistivnih tehnologija, postavljanje prepreka u prostoru s ciljem da se onemogući kretanje ili izlazak iz kuće.
Istorija mentalnih i/li hroničnih bolesti takođe može biti zloupotrebljena kao rekvizit nasilja:
– Koristio je moju depresiju i mentalno stanje da bi me ubedio da sam bezvredna i da me svi mrze, zbog čega moram da zavisim isključivo od njega – kaže Rejčel. – Uobičajeno je da za mnoge nevidljive hronične bolesti medicinski profesionalci, kao i društvo u celosti, govore da nisu stvarne, da sve to izmišljamo. Moj bivši je to naglašavao i često mi je govorio da nisam zapravo bolesna.
Agneška i njen partner imali su problema s mentalnim zdravljem, što je on koristio protiv nje, okrivljujući mentalno stanje za probleme u vezi. Kada ga je prijavila i tražila zabranu prilaska, upotrebio je taktiku koja se oslanja na stereotip o mentalno nestabilnoj ženi, koja je dramatična, nepouzdana, sklona lažima.
– Toliko je bilo situacija za koje su mi rekli da su „normalne“ i da se od mene, kao osobe iz spektra, očekuje da pokušam da se prilagodim, čak i kada mi je zbog toga neprijatno i kada sam uznemirena, tako da, kada sam u partnerstvu doživljavala anksioznost, nemir ili bilo šta neprijatno, nisam to shvatala kao upozorenje – kaže Lisa.
Mnoge žene s autizmom upadnu u istu zamku: kada ti celog života govore da si socijalno neprilagođena i da treba više da se potrudiš, kako da razlikuješ ono što je u redu od onoga što nije?
Hajpatija, koja takođe ima autizam, kaže: – Ostala sam u toj vezi godinama, jer sam zbog osećaja neprilagođenosti lako poverovala da mi niko žive ni bi bio ni prijatelj. Nasilnik s kojim je bila upotrebio je autizam kao sredstvo da je izoluje i marginalizuje. Upoznali su se onlajn, pa je bilo teže prepoznati nasilne obrasce, jer smo okruženi porukama da se onlajn veze zapravo ni ne računaju.
Istorija nasilja takođe može doprineti ponavljajućim obrascima nasilja. Ana, koja je u nasilnoj vezi provela 7 godina, kaže da joj je zbog prošlih iskustava nasilja bilo teško da prepozna šta joj se dešava. Mnoge žene tvrde isto, opisujući kontolu kao poznat osećaj, zbog koga lako skliznu u još jedan nasilan odnos.
