Dobra obaveštenost i uljudan stav su od ključnog značaja za pružanje svrsishodne podrške ženama izloženim nasilju. Ukoliko žena ima invaliditet, važno je da pružaoci podrške budu senzibilisani i fleksibilni, kako bi osigurali uslove za jasnu komunikaciju. Sistemi podrške u zajednici moraju biti pristupačni na različitim nivoima (prostorno, informaciono, komunikacijski). Svest o postojanju i specifičnim oblicima nasilja prema ženama s invaliditetom takođe treba da bude razvijena među stručnjacima.
Kako razgovarati sa ženom?
Poštovanje i razumevanje kao ključ dobre komunikacije
Spremnost da se vidi, zna i postavi pitanje esencijalna je za otkrivanje poteškoća u kojima se žena nalazi i za pronalaženje adekvatnih načina podrške. Važna je spremnost da se žena sasluša i da se njena priča uvaži. Razgovor bi trebalo da je usredsređen na potrebe konkretne žene koja traži podršku. Treba uzeti u obzir njene godine, komunikacione sposobnosti i druga svojstva, da bi se pitanja koncipirala na odgovarajući način. Njena pozicija je rizična, pa se možda oseća bespomoćno. Možda nije zabrinuta samo za sopstvenu bezbednost, nego i za bezbednost svoje dece. Možda se plaši da joj niko neće verovati i da je niko ne može razumeti. Dobar je pristup pitati ženu o tome što se dešava(lo) i dati joj onoliko vremena koliko joj je potrebno da počne o tome da govori. Možda neće moći sve odjednom da ispriča, zbog čega je važno naglasiti joj da će ponovo biti dobrodošla, kad se oseti spremnom da nastavi. Potrebno joj je vreme da stekne poverenje u druge ljude.
Ako se žena vrati partneru, biće lako da, svesno ili nesvesno, upadne u zamku preispitivanja ili samokritike. Možda još uvek gaji jake emocije prema partneru i, kada kritikuje njega, oseća se kao da je i ona sama pod napadom.
Kako stvoriti uslove za razgovor
Komunikacija je fundamentalna u svim međuljudskim relacijama. Mnoge žene koje su preživele nasilje svedoče o važnosti inicijalnog razgovora koji im je doneo olakšanje kada su odlučile da progovore o svojoj situaciji i da potraže podršku.
Ženi je potreban siguran prostor u kome će govoriti o svojim iskustvima. Ako joj invaliditet otežava verbalnu komunikaciju, treba biti dovoljno senzibilisan i prilagoditi komunikaciju načinu koji njoj odgovara. Možda ne može da ispriča celovitu priču. Biće joj lakše ukoliko se razgovor odvija u mirnom i sigurnom okruženju, ukoliko ima onoliko vremena koliko joj je potrebno, ukoliko je komunikacija pristupačna i dostupne su joj asistivne tehnologije koje inače koristi, ukoliko su pitanja dobro prilagođena. Ukoliko je ženi potreban tumač znakovnog jezika, važno je da u toj ulozi bude neutralna osoba (koja nije ni u kakvoj vezi ni sa nasilnikom, ni sa njom samom). Takođe je poželjno ostaviti ženi mogućnost da bira: da li želi da tumač bude žena ili muškarac.
Alternativna i dopunska komunikacija
Razumevanje iskustva nasilja koje je preživela žena sa intelektualnim invaliditetom zahteva posebne veštine.
Alternativne metode komunikacije potrebno je primeniti u slučajevima kada osoba ne može verbalno da se izrazi (usled intelektualnog invaliditeta, oštećenja mozga, govornih poremećaja). Da bi interakcija bila smislena, potrebno je primeniti neke od kanala dopunske komunikacije: grafike, konkretne objekte, slike, piktograme, slova, gestove, znakove… Piktogrami su vrsta telegrafskog jezika u kome slike zamenjuju reči. Žena može da koristi slike da bi iznela kakvom je nasilju bila izložena: udaranje, guranje, vređanje, zanemarivanje, silovanje… Ideja je da se sačini tematski paket piktograma, kako bi se ženama koje ne govore omogućilo da iznesu svoja iskustva o nasilju.
Izvor: Looking the Other Way: A Study Guide to Female Victims of Violence
with Disabilities
