NN ima 35 godina. Fakultetski je obrazovana. Zaposlena. Ima blaži oblik disocijativnog poremećaja i umetničke sklonosti. Živi u Srbiji. Lečena od depresije (stručnjaci kažu da je to smrt duše) i posttraumatskog stresnog poremećaja. Preživela je trogodišnju nasilnu vezu. NN može biti svaka od nas, iako mnogima ne izgleda tako.
Kako bi opisala sebe u tri reči?
– Snažna i nežna. I se računa kao reč, zar ne?
Šta te motiviše da se upustiš u ovaj intervju?
– Ni sama ne znam. Slušala sam neku novinarku kako razgovara sa hrabrom ženom koja je preživela nasilje i besomučno ponavlja: – Iii…? Iii? I onda? Šta ti je još radio? [Daj nam još detalja. Još krvi.] A ti? Šta ti radiš dok te on bije? Jesi rekla nešto? Usprotivila se? Plakala? [Pa morala si uraditi nešto! Svako normalan bi uzvratio, zvao pomoć, pobegao. A ti? Šta si ti uradila?] Ipak si mu se vratila! [Kako si mogla da budeš tako glupa!] Posle si opet ostala trudna. Kako!? [Stvarno, kako žene ostaju trudne?] A sada? Da li bi mu se opet vratila? [Oh, opametila si se, najzad, dobro za tebe i tvoju decu!] Sve to nema nikakvu svrhu. Možda ni ovaj intervju sa mnom nema nikakvu svrhu. A možda bude drugačije.
Većina ličnih priča o nasilnim vezama predstavlja se po modelu od princa na prvom sastanku do razotkrivanja zveri. Da li je i kod tebe bilo tako?
– Kad pogledam unazad, uvek je bilo nekih naznaka koje nisam shvatala kao upozorenja u pravom smislu. Sećam se da je već u prva dva minuta našeg poznanstva izgovorio: – Treba da se spustim pet nivoa niže da bih pričao s tobom! Sad ti kažeš: – Svaka normalna žena bi se okrenula i otišla! Jer razlikuje ponižavanje od udvaranja. U idealnom svetu, možda si u pravu. Nisam otišla.
Da li je ikada zloupotrebljavao činjenicu da imaš nevidljivi invaliditet?
– Da. Redovno mi je psovao majku autističnu ili majku asocijalnu. Onda bi mi se unosio u lice i govorio: – Ti i tvoj autizam i drugi idiotizmi! Izađi iz toga! Kao da je mentalno stanje stvar proste odluke, pa samo treba da zakoračim u ono što on smatra normalnim. Na depresivne epizode je znao različito da reaguje. – Šta je, pizda ti materina, ‘oćeš da ti dam pravi razlog za to tvoje nezadovoljstvo? U drugim situacijama bi ga to seksualno uzbuđivalo. – Lepa si kad si tužna. Volim kad si ponizna. Smatrao je poniznost i nemoć prirodnim ženskim stanjima. Ako od toga odstupam, imao je potrebu da me vrati u ispravno stanje. Na sve načine. Loše se orijentišem u prostoru i dešava mi se da izgubim osećaj gde se nalazim, što je takođe znalo da ga izludi. Jednom sam pri povratki kući promašila stanicu na kojoj je trebalo da izađem, zbog čega se dobro izurlao kako sam mu pokvarila doček, a potom danima nije govorio sa mnom. Kao da to namerno radim i kao da mi to nije samo po sebi stresno.
Šta su još bili okidači nasilja?
– Ponekad činjenica da dišem. Ponekad vrela supa. Vremenom sam naučila kad treba da počnem da kuvam supu, da bi se ohladila do odgovarajuće temperature u momentu kad on stigne s posla. Disanje nisam mogla da pauziram, osim kad me je davio u nekoliko navrata. – Ne znam šta mi bi da te pustim. Jedna kurva manje! – tako mi je rekao. Više puta. U njegovom rečniku, žena, kurva i feministkinja su sinonimi. – Treba vas jebati i tući. Ni za šta drugo ne valjate! Ako se složimo da je jabanje okej, onda smo dvostruke kurve. Ako se usprotivimo ideologiji da nas treba tući, automatski smo feministkinje. Onda nas treba eliminisati, jer smo pretnja ustrojstvu sveta. – Mnogi pametniji ljudi pre mene su to ustanovili i bili su u pravu. Ženu ako ne ukrotiš, najeb’o si! Jeftinije je plaćati kurvu, nego držati jednu u kući. Računa li se ideologija mizoginije u okidače? Istini za volju, razmišljala sam na sličan način: – Jeftinije bi i meni bilo da plaćam za seksualne usluge, nego što ih otplaćujem kuvanjem, pranjem, peglanjem, ribanjem, krpljenjem… poniženjem. Među okidačima je svakako bila i moja seksualno-emotivna istorija; porazna činjenica da sam ih imala pre njega i da ne razumem da bih zbog toga trebalo da sam pokajnica. Kad god bi mu to osvanulo u svesti, morao je da bije, da doslovno istera tragove bivših iz mene. Većinu onoga što sam učila i znala, takođe je trebalo isterati iz mene. Na primer, izluđivalo bi ga što poznajem pravopis bolje od njega ili ako spomenem nekog autora za koga nikada nije čuo: – Sklanjaj mi se s očiju dok te nisam raspizdio! Ako njega pitaš, okidači su bile moje misli. – O čemu misliš, kurvo, ceo dan mi je loše, to mora da je od tebe! Šta god da je, prestani! Prebiću te kad dođem! Često se to ponavljalo, a mahom sam u tim situacijama listala recepte i mislila o tome šta ću tog dana kuvati. Posle sam kuvala isključivo iz glave. Ali, šta god ja uradila ili ne uradila s ciljem da ga ne uzrujavam, uvek bi se pojavilo nešto novo.
U čemu si se sve prilagođavala i imaju li ta prilagođavanja nekog uticaja na današnju tebe?
– Sećam se da je u spavaćoj sobi prelepio prozore slojevima papira, jer ga jutarnje svetlo razjari. Tako da sam se dobro čuvala da ga ne budim ako ustajem prva. Naučila sam da meko hodam i da u mraku raspoznajem odeću po teksturi. Inače nisam glasna, ali sam naučila da budem još tiša, šta god da radim. Kad se sve završilo, trebalo mi je vremena da počnem spontano da se ponašam, da izađem iz tog grča obazrivosti, da smem da upalim svetlo i da nije smak sveta ako mi se tanjiri sudare dok ih perem ili sklanjam. Imalo je uticaja na moje naredne veze, to je sigurno. U više navrata zatekla sam sebe kako skamenjena stojim pred (novim) partnerom, a onda se ne desi apsolutno ništa. Bivala sam u čudu: – Jbt, ovaj ne urla na mene! Potpuno je smiren, je l’ to moguće? (A potrošila sam svu toplu vodu ili sam presolila ručak ili sam upalila svetlo u prostoriji iz koje izlazim ili… kakvo god nesavršenstvo da sam počinila.) To su bila porazna saznanja. Mrzela sam to u šta sam se pretvorila; sve što sam dopustila. S druge strane, fascinirana sam ljudskom sposobnošću prilagođavanja. Šta smo sve u stanju da promenimo i do koje mere da se srozamo, da bismo preživeli u datim okolnostima.
Kriviš sebe za to iskustvo?
– Naravno. Još uvek. Iako znam svu tu teoriju koja kaže kriv je uvek onaj koji baci kamen, osećam se kao da sam sama natrčala na leteći kamen. Da me je moj mentalno-emotivni sklop izložio tome. Svaka normalna žena bi otišla. A mi, manje normalne žene, tražimo zasluženu torturu? Kad se osvrnem na tadašnju sebe, ne mogu sasvim da se prepoznam. Znam da sam u jednom trenutku poverovala da je nasilje neizbežno. – Ne postoje srećni parovi, ne postoje srećne porodice, ne postoje odnosi koji nisu konfliktni. Holivudske romanse su jedno, balkanski život drugo. Pomiri se s tim! Kad bismo imali srećan period u vezi (a bilo ih je), prihvatila sam da je logično da ću naknadno morati da otplatim tu sreću. Nasilnim ispadom, poniženjem, novcem ili ignorisanjem, svejedno. Poverovala sam da je to prirodna dinamika svakog odnosa. – Svi imaju dobre i loše dane, zar ne? Da, krivim sebe što sam pristala na to. Ne znam kako ću oprostiti sebi taj izbor. Jedno vreme opravdavala sam ga karmom, više ne.
Da li su te drugi okrivljavali zbog tvojih izbora da ostaneš, da se vratiš, da ga ostaviš, da progovoriš?
– Niko nije znao. Dok sam bila s njim, izvan je delovalo da je sve u redu. Mada, on odudara od onog stereotipa u društvu voljen – u kući jeziv. Generalno je bio nadrkan, uhvaćen u ulogu nekog neshvaćenog kvazi-umetnika-sveca. Ne verujem da bi ikoga iznenadilo to što je nasilan, osim možda, njegovog duhovnog učitelja kod koga je meditirao punu deceniju. Kad me je prvi put izudarao, izjutra sam otišla na pijacu i usna mi je bila otečena. Na pijaci sam srela devojku koju sam upoznala nekoliko dana ranije, zajedno smo pripremale hranu u jednoj otvorenoj kuhinji. Nisam je prepoznala odmah. Da li zato ili zbog usne, pitala me je da li sam dobro. Rekoh da jesam. Proćaskale smo na kratko, a onda me još jednom pitala: – Jesi sigurna da si dobro? – Da, da, sve je u redu! To je jedini put da je neko naslutio da mi se nešto dešava. Ponekad mi se činilo da mi na čelu piše bije je muž i bilo me je sramota. Šta god da uradiš, očekuješ osudu. Ako raskineš: – Opet? Pa tebi nijedan ne valja! Kako, bre, ne umeš da zadržiš muškarca? Na raskid se ovde gleda kao na poraz, naročito ako imaš 30+. Ako ne raskineš: – A jesi se usrećila s njim! Mogla si nekog boljeg naći. Ako kažeš da te zlostavlja: – Sama si kriva, ti si ga birala! Ako ćutiš i trpiš, opet si sama pristala na tu vrstu mazohizma. Progovorila sam tek kada se sve završilo i mnogi su se iznenadili. Ne zbog činjenice što je on bio nasilan, nego zbog činjenice da sam trpela. I onda: – Znaš šta, ako si već bila toliko glupa da ostaneš s njim posle prvog šamara, i treba da te bije! Ja bi’ te sad prebio što si ga trpela, a niko te nije vaspitavao da trpiš! Ovde su batine vaspitna mera, njima se isteruje vrag iz žene (svejedno da l’ je taj vrag nagoni da se buni, il’ da trpi). Kad sam spomenula ovaj intervju, mnogi su mi savetovali da ostanem anonimna, da se ne brukam.
Da li ti je padalo na pamet da ga prijaviš?
– Ne. Da mi je i palo na pamet, ne bih znala kome. Da sam i znala kome, ne bih imala poverenja da će se time išta rešiti. Stvari bi postale još gore… Osim toga, bivša žena već ga je prijavljivala za pokušaj ubistva i nikom ništa. Rešio je to preko nekih veza iz vojske. Kako bih bilo šta dokazala? Jednom sam imala razbijenu usnu, sve ostalo je bilo nevidljivo. Nedokazivo i neobjašnjivo. – Kako to misliš silovao te, kad si ti odabrala da spavaš s njim u istom krevetu? Ne možeš dokazati da je sistem degeneričan onima koji ga održavaju. Šta sam mogla da kažem? – Sistematski me je trenirao da mu udovoljavam na sve načine. Uostalom, nije li to viševekovna uloga žene? – Pa vaš je problem, gospođo, što sad izmišljate neka ljudska prava! Nekada su nas, kao nepodobne supruge, zatvarali u ludnice. Ni sad nismo daleko od toga. Da to jeste bio isključivo moj problem, za to je postojao pismeni dokaz. Jednom me je primorao da potpišem da pristajem da budem propisno kaženjena kad god on proceni da imam zle misli ili loše namere. – I ti si to potpisala? Kako si mogla? Gde ti je dostojanstvo? Nema dostojanstva u preživljavanju. Kako su veštice mogle da potpišu da su opštile s đavolom? Potpišeš svašta, samo da te ostave na miru, a ne ostavljaju te. – Ako ti ne valja, možeš da odeš; dok još nisi u ludnici. I to je bila istina. Tehnički sam mogla: fizički sam sposobna da spakujem svoje stvari kojih ionako nije bilo mnogo; živeli smo u iznajmljenom stanu i mogla sam da iznajmim drugi; imala sam posao i zarađivala, a manje bih trošila sama nego sa njim. Problem je što sam bila psihički sjebana. Umesto samopouzdanja, živela sam sramotu i krivicu. Nisam razmišljala o tome da njega prijavim, nego da sebi nađem terapeuta. Bilo je teško izdvojiti novac za to, jer smo sve trošili na prioritetno njegove potrebe.
Da li si bila na terapiji?
– Još uvek sam. Još uvek sam besna na sebe i osvetnički nastrojena prema njemu. Otišla sam pre tri godine i prekinuli smo svaki kontakt, a još uvek doživljavam fleševe. Iskrsne mi neka scena, vidim kako mu pulsira bora na čelu dok se sprema za napad ili čujem kako cedi kroz zube: – Glupačo! – dok mi se unosi u lice. Dok postavljam sto, desi mi se da se setim kako je znao besno da baci kašiku jer je vrela supa ili da tresne šolju kafe na zid zato što sam rekla nešto što mu nije po volji. Dok god to ne prestane, biću na terapiji. Jesam li spomenula koliko sad mrzim da kuvam supe? U stvari, dok sam bila s njim, kuvala sam iz samoodbrane. Trebalo je vremena da izađem iz tog koncepta i da uspostavim zdrav odnos prema hrani i kuvanju.
Šta ti je bilo najteže da prevaziđeš?
– Ignorisanje i seksualno nasilje. Ignorisanje je najdirektniji oblik obezvređivanja, to je doslovno brisanje iz postojanja. U tome je znao da bude veoma, veoma istrajan. – Znaš šta je za tebe najgora kazna? Da ostaneš bez mene! Patićeš i molićeš da se vratim, da te makar ošamarim još jednom! Tako me je zastrašivao, ubeđujući me da je naša veza sudbinski predodređena, ali je ja, svojom kurvinskom voljom, kvarim. Onda je danima znao da bude distanciran i uvređen, ponašao se kao da ne postojim. Dok mu se opet ne digne. – Ako si dobra, privlačiš me. Kad si odbojna, ne diže mi se. To je prirodno. Za njegove probleme s erekcijom, isključivo sam ja bila odgovorna, iako znam da ih je imao i pre mene. Ali to je zato što žene-kurve hoće svoj orgazam i uzimaju ga klitoralno, što je ravno mentalnoj kastraciji. Priznajem, žao mi je što ga nisam bolje kastrirala.
Kako si otišla? Koliko dugo je pripremana ta odluka?
– Vodila sam razgovore sama sa sobom, otpočetka do kraja naše veze. Srećni periodi su me usporavali. Poverovala bih da smo nešto, ipak, prevazišli, da nam se odnos razvija u nekom smeru, da je bolje nego što je bilo pre… Ali nikada nije prestalo i uvek je bilo nečeg što treba prevazilaziti. Onda sam prihvatila tu dinamiku kao nešto što je prirodno. To što nazivaju periodom medenog meseca – čuvena scena kad joj on priđe na kolenima noseći bombonjeru i kune se u majčin grob da neće više nikad – kod nas se drugačije odvijalo. Za tri godine, jednom je izgovorio izvini. Bilo je to u prvim mesecima zabavljanja, nakon prvog agresivnog ispada koji je bio samo verbalan i na koji sam uzvratila, pa je delovalo kao obična svađa među parovima. Kad smo počeli da živimo zajedno, zadobio je apsolutnu kontrolu. – Kad god te udarim i kad god te ponizim, to je s razlogom! – bila je i ostala njegova politika. Ostao je dosledan uverenju da je to za moje dobro, kao vaspitna mera. Nije bilo pokajničkih trenutaka. U srećne periode prelazili smo kad bi procenio da je vaspitna mera delovala i kad bi se setio da nisam sponzoruša, kao sve žene. – Vidiš kako si danas dobra! Ni dalje ne znam odakle je to dolazilo, jer sam sebi bivala ista. Otežavajuća okolnost bila je što nisam neurotipična i što je oduvek pristutna ta činjenica da su me smatrali čudnom, neprilagođenom, zatvorenom, neuklopljenom, otuđenom od sveta, pomalo na svoju ruku, ludom. Čak mi je i rođena majka govorila: – Teško onome ko se za tebe veže! Čudakinjo! Kao vanzemaljac si! Lako sam poverovala da je njemu teško sa mnom, da pati što sam takva kakva jesam, da je surov za naše dobro. Sad znam da su sve to gluposti. Terapije su mi pomogle da prihvatim sebe i da iznova gradim samopouzdanje. Odluka je onda došla u trenutku. Sećam se dobro te večeri: kao da tada nije krenuo da me udari poslednji put, nego prvi. Otrežnjenje. Suprotstavila sam se. Zaustavila sam mu ruku u vazduhu i rekla: – Nikada više da me nisi udario! Nikada! Povukao se i rekao: – Udarila si svog čoveka, ruka ti se osušila dabogda! Prvi put osetila sam se jačom od njega. Sutradan sam našla stan i otišla.
Da li te je naknadno proganjao ili zvao da mu se vratiš?
– Kad sam se odselila, nismo još uvek prekinuli svaki kontakt. Ostajao je bez novca i bez stana i tražio moju pomoć. Odazvala sam se i proveli smo još jedan nenasilan period zajedno. Onda je ponovo počeo da obezvređuje moj posao, prijatelje, terapeute… – Ništa se nisi promenila, kurvo manipulativna! Ne možeš protiv svoje prirode! Činjenica je da se tad jesam promenila, da sam najzad verovala sebi, a ne njemu. Sećam se da smo u to vreme gledali neki film koji sam našla na listi filmova sa spiritualnom tematikom. Ispostavilo se da je glavni lik gej. To ga je razjarilo. Optužio me je kako njime manipulišem, kako mu podvaljujem svoju feminističku ideologiju, kako će svet propasti zbog žena kao što sam ja. – Nećete me promeniti! – urlao je. Naravno da nećemo; to bi bilo ravno čudu. Ranije sam uvek preispitivala sebe, svoje poremećaje i svoja uverenja. Završila sam s tim. Kad sam mu saopštila da prekidamo svaki kontakt, predlagao je da ostanemo prijatelji. To nije bila opcija. Mi nikada nismo bili prijatelji. Nije me uznemiravao naknadno, naprotiv. Još kad sam se iseljavala, rekao mi je: – Ako sad odeš, ne vraćaj se! Očekivala sam to. Bilo bi mu ispod časti da me zove nazad. – Jedna kurva manje. Kad se sretnemo na ulici, gledam ga dok ne skrene pogled i prođemo bez pozdrava.
Šta bi rekla nekadašnjoj sebi?
– Nemoj da umanjuješ svoju snagu da bi ostala s nekim ko ne može da te prihvati. Nemoj ni zbog koga da umanjuješ sopstvenu snagu. Nasilje i potreba za dominacijom nisu odraz moći, nego proizilaze iz kompleksa manje vrednosti. Ponižava te i zastrašuje da bi kamuflirao sopstvenu nemoć. Nisi ti uzrok. Kad to znaš, možeš da odeš. Ne moraš ništa više da uložiš u opravdavanje jednog pogrešnog izbora. I ne srami se svoje čudnovatosti. Možda ti izgleda kao prokletstvo, ali je ujedno i dar.
Danas je partnersko nasilje sveprisutna tema i pokreću se razne kampanje za prepoznavanje i prevenciju nasilja prema ženama. Šta misliš da bi zaista moglo doprineti rešavanju tog problema?
– Ne verujem u programska rešenja tipa one size fits all, niti uopšte u rešenja koja dolaze izvan. Degeneracija muškog i ženskog principa ima dugu tradiciju i deo je genetskog koda. Žensko se po rođenju smatra manje vrednim. Zahvalne smo što nismo abortirane, nego smo ipak došle na svet kao nusprodukt pravljenja potomstva. Žensko je da služi. Žensko je tuđa kuća. Žensko je ludo pa živi. Sa svim tim nasleđem, zar je čudo što se zadesimo u nasilnim partnerstvima, što smo sklone da svašta proglasimo za ljubav, što preispitujemo sopstvenu vrednost? Ovde je vladajući arhetip mučenice. Dok god to ne iščistimo iz genetike… ne verujem u globalnu promenu. Verujem u pojedinačno osvešćivanje; u individualni zdrav rezon, naspram opšteprihvaćenih uverenja o tome šta je normalno.
