Deca i mladi u školama obično ne uče o traumi i mentalnim bolestima. Ako ste odrastali boreći se sa traumatičnim iskustvom ili posttraumatskim stresnim poremećajem, verovatno ste osećali da ste sami i izolovani u tom iskustvu.
Istina je da mnoga deca proživljavaju traume i mogu razviti posttraumatski stresni poremećaj u mladosti. Bilo da je u pitanju seksualno zlostavljanje, fizičko nasilje, nasilje u porodici i(li) vršnjačko nasilje, nezgoda bilo koje vrste – sve to ostavlja traga na mentalno zdravlje deteta.
Šta sve mogu da budu znaci posttraumatskog stresnog poremećaja u detinjstvu?
1. Sanjarenje ili distanciranje
– Sećam se da su mi učitelji uvek govorili da sam sanjarka. Sad shvatam da je to zapravo bilo distanciranje od sebe.
— Lulu B.
– Distanciranje. Godine mentalnog napuštanja tela, kako bih izbegla fizičku i psihičku traumu, dovele su me do potpunog odvajanja od fizičkog sopstva.
— Mercedes P.
– Sanjarila sam sve vreme – što je bio beg od onoga kroz šta sam prolazila. Mašta mi je bila bujna.
— Natasha R.
– Potpuno povlačenje, distanciranje od stvarnosti.
— Matthew C.
2. Preterano deljenje intime
– U neprikladno vreme i pred potpunim strancima, previše sam govorila o svojim životnim iskustvima, jer sam očajnički htela da ih izbacim iz sebe.
– Kim A.
– Imala sam lošu naviku da otvoreno govorim o svemu što ne valja, pokušavajući da sklapam prijateljstva. Govorili su mi da budem ono što jesam i da pričam o svom životu kako bih sklopila prijateljstva, a to je užasan savet za zlostavljano dete.
– Rachel C.
3. Štrecanje
– Štrecala sam se na sve. Na podignutu ruku, na glasan zvuk, na promenu u nečijem stavu, na specifične glasove… Bila sam u stalnoj panici, jer me je sve plašilo.
— Ashley M.
– Stalno se štrecam kad se ljudi vrzmaju oko mene, kao i kada pokušavaju da me zagrle ili da mi stave ruku na rame. Celog života majka me je udarala, a rezultat toga je da sam preterano obazriva i paranoična.
— Cyn R.
4. Neprimereno ponašanje u školi
– Ugrizla sam direktora, jer me je vezao kad sam imala panični napad. Bila sam zaprepašćena, uplašila sam se i pokušala sam da se odbranim i pobegnem.
— Jennifer C.
– Stalno sam se distancirala, naročito kada se pričalo o nečemu što je imalo potencijal da me povredi. U školi su na mene stalno upirali prstom kao na problematičnu. Bila sam odsutna, nefokusirana, s nedostatkom pažnje na časovima.
— Zaraid B.
5. Prenaglašena seksualnost
– Hiperseksualnost je nešto o čemu niko neće da priča. Prilično rano sam postala seksualno aktivna i nikada nisam vrednovala sebe, niti ono što bi seks mogao da znači. Za mene seks nije imao emotivnu konotaciju i gotovo da je bio izjednačen sa samopovređivanjem ili samodestrukcijom, jer sam se osećala tako praznom.
– Kim A.
6. Osećanje gneva
– Bila sam puna gneva. U svetu u kome sam bila izgubljena, sama među odraslima koji nisu marili za mene, postajala sam besna, a taj bes rođen je iz bola koji su mi nanosili. Gnev je postao barijera. Štitio me je i smetao mi je. Sputavao me je i morala sam silno da se borim sa sobom da ga iskontrolišem. Bes je simptom, iza koga je nebrojeno mnogo emocija. Iskra gneva i dalje tinja u meni. Ako je pustim, može me uništiti ili izlečiti. Jedan deo mene ne bi zaplakao da gleda kako svet nestaje u plamenu, a drugi deo mene bi uradio sve da ga zaštiti. Borba sa gnevom jedna je od najtežih sa kojom sam se suočila i trajala je godinama. Gnev još uvek spava i čeka okidač.
— Jess P.
– Bila sam besna i ozlojeđena na muškarce koji mi ništa nisu uradili. Jednostavno sam ih sve svrstala u isti koš sa etiketom oni će te povrediti. To je krajnje iscrpljujuće.
— Brianna P.
7. Razvoj selektivne neverbalnosti
– Bila sam povučena i nisam progovarala dve godine. Nisam mogla da se zbližavam sa ljudima. Distancirala sam se. Kad sam odrasla, shvatila sam da kako je trauma uticala na moj život. Nisam izlečila posttraumatski stresni poremećaj, ali mogu da funkcionišem s njim. Svesnost me štiti od opasnosti.
— Melinda B.
8. Namerno održavanje nereda u sobi
– Soba mi je uvek bila neuredna, sa gomilom igračaka i knjiga na podu, pa, ako bih zaspala i ne bih čula korake, zlostavljač bi se sapleo ili nagazio na nešto, što bi me probudilo i upozorilo da je tu. Uvek sam morala da imam knjige i igračke pri ruci. One su sačinjavale moj alarmni/ odbrambeni sistem, bile su mi uteha i plan za bekstvo. Nekada sam ostavljala tragove od hlebnih mrvica (od papirnih maramica ili lego kockica), kako bi me neko pronašao i spasao sledeći put. To nikada nije upalilo, ali sam pokušavala.
– Jessa L.
9. Cepanje odeće
– Počela sam da kidam male komade odeće, jer bi me pitali šta se desilo dok su je krpili. Nisam mogla da odgovorim, samo bih plakala.
– Tatauq M.
10. Proveravanje brave
– Još uvek to radim. Proveravam stvari iza sebe i prošetam kroz kuću, samo da se uverim da je sve u redu. Redovno proveravam brave.
— Jennifer D.
11. Pozivi bliskim ljudima, samo da bismo se uverili da su još živi
– Uvek sam se plašila napuštanja – dok sam išla u školu, svakodnevno sam pozivala roditelje u vreme ručka, samo da se uverim da nisu umrli. Do današnjeg dana, uplašim se ako moj muž predugo ostane negde, a da se ne javlja.
— Melody S.
12. Panični napadi
– Doživljavala sam panične napade u javnosti. Često. Dok sam bila u srednjoj školi, doživela sam panični napad na času matematike. Ljuljala sam se i plakala i bila sam zbunjena činjenicom gde sam. Imala sam fleševe nasilja iz prošlosti i bila sam unezverena zbog svega što se desilo. Konfuzija je izrodila još panike.
— Kate K.
13. Emotivno povlačenje
– Godinama nisam ispoljavo emocije, niti sam imao ikakav osećaj empatije. Emotivno povlačenje bila je tehnika preživljavanja, zbog koje mi je bilo teško da se povežem sa bilo kim. I dalje učim kako da se povežem sa drugima.
— James P.
Izvor: https://themighty.com
