Ničije postojanje ne može se svesti na samo jednu reč, kao što se ni knjiga ne može svesti na naslovnu stranicu. Na takvom konceptu zasnovana je živa biblioteka, u kojoj su knjige – ljudi. Živa biblioteka nije prostor tišine, nego prostor za otvoreni dijalog. Knjige su ljudi koje društvo etiketira, degradirajući slojevitost identiteta stereotipima i predrasudama. Prva živa biblioteka organizovana je u Kopenhagenu 2000. godine, kao mesto susreta sa osobama koje obično ne viđamo često, a razgovarajući s njima izazivamo sopstvene predrasude i prihvatamo diverzitet kao ljudsku karakteristiku. Prvi događaj trajao je danima, a u osmočasovnim razgovorima uzelo je učešća više od hiljadu ljudi. Od tada se žive biblioteke organizuju u više od osamdeset zemalja sveta, a osnovano je i nekoliko stalnih živih biblioteka (prva je otvorena u Australiji 2006. godine). Povodom 1. decembra, u Novom Sadu Živu biblioteku Zona bez diskriminacije organizovalo je Udruženje Crvena linija, u prostoru Omladinskog centra CK13. Neki od naslova su: osoba sa invaliditetom, transrodna osoba, osoba sa HIV-om, Romkinja…

Romkinje sa invaliditetom žive nevidljive živote

Julkica Stefanović, Romkinja

Šta te najčešće pitaju danas?

– Da li je isto Cigan i Rom. Cigan je pogrdan naziv, znači seljak. Sve predrasude dolaze preko tog naziva. Postoje i pozitivne predrasude, na primer, da su Romi dobri muzičari – što upšte nije ključno, niti svi treba da budemo muzičari samo zato što smo Romi. Najčešće predrasude o Romkinjama su da smo neobrazovane, da smo sve domaćice, da se udajemo mlade.

Šta su najveći izazovi mladih Romkinja?

– Kada sam 2006. godine počela da studiram, bilo je malo Romkinja na fakultetu. Mislim da je podignuta svest, kako unutar romske populacije, tako i globalno, koliko je važno da se obrazujemo. Ipak, društvo ni dalje ne prihvata Romkinje koje su završile studije. Nezaposlenost je veliki problem, pogotovo ako ste Romkinja. Roma i Romkinja uopšte nema u državnim institucijama. U Udruženju romskih studenata trenutno je samo jedna Romkinja – ja. Kada završite studije, u romskoj zajednici se smatra da vam je prošlo vreme za rađanje. I sama sam se suočila s tim, a rodila sam u dvadeset osmoj. S jedne strane, borite se za posao u struci, s druge strane se borite sa pričama poput: – Završila si tolike škole i šta ćeš sad s tim? Nisi se udala, nisi rodila dete.

Kako žive Romkinje sa invaliditetom?

– Romkinje sa invaliditetom su potpuno nevidljive u društvu. Zatvorene su u kuću, jedini socijalni kontakti su im oni unutar porodice i mahom su neškolovane. Izolacija štiti njihove porodice od uvreda kojima bi bile izložene zbog invaliditeta. Romska zajednica je patrijarhalna, svi očekuju zdrave sinove i ćerke koje će da ih rađaju. Kada se rodi dete s invaliditetom, to se doživljava kao veliki poraz i te stavove je teško iskoreniti. Predstoji nam dug put do integracije Romkinja sa invaliditetom u društvo.

Šta je za tebe najvažnije da preneseš čitaocima danas?

– Da pristupaju različitostima bez osuđivanja. Svako od nas ima predrasude, jer to je deo ljudske prirode. Važno je da se međusobno upoznajemo i da ostavimo predrasude po strani, jer smo svi ljudi. Svojim obrazovanjem, stavom i karakterom, gradimo sebe iznutra. Nikada neću dozvoliti da me neko ponižava zato što sam drugačija.

Šokantno je ako živimo normalno

Jelena Rašić, osoba s invaliditetom

Koliko puta do sada si bila knjiga?

– Sigurno više od pet. Svaki put se rado odazovem, jer u živoj biblioteci ljudi mogu otvoreno da pitaju o svemu što ih potajno zanima o onima koji su drugačiji – mada smo svi mi u suštini različiti. Čitaoci se uvek pomalo razočaraju kada čuju da nismo doživeli velika zlostavljanja, da nismo izopšteni iz društva, da nas niko nije maltretirao i tukao. To je šokantno, jer ne očekuju da živimo normalno.

Od svog prvog angažovanja do danas, kakve promene primećuješ u živoj biblioteci?

– Primećujem da me čitaju sve manje i manje, što mi se dopada. Ljudi imaju više informacija, sve je više osoba s invaliditetom u medijima i o nama se otvorenije priča, pa je sve manje pitanja koja neko ima da mi postavi. Vidim to kao pomak, verujem da se predrasude smanjuju.

Šta te čitaoci najčešće pitaju?

– Pitaju me šta bih menjala u zakonima u Srbiji. Zakoni u Srbiji su odlično napisani, jedino što se ne primenjuju u praksi.

Koje predrasude prema osobama s invaliditetom te najviše nerviraju?

– Ljudi očekuju da sam nesposobna i ružna, da ne umem ništa da uradim. Čude se kako gulim krompir, što je banalno. Misle da ne volim život, da ne ulažem u obrazovanje, da sedim u ćošku i kukam. Iznenade se kad čuju da radim sve što i drugi. Ne mogu da kažem da se to ne menja, ali koliko god nastojimo da ne budemo ograničeni, uvek se negde potkradu predrasude – i sama ih imam. Imala sam predrasude prema transrodnim osobama: – To ne postoji, samo umišljaju! Onda čujete drugu stranu priče, upoznate tu osobu.

Koja se zajednička tematska nit provlači kroz sve knjige u biblioteci?

– Svi smo zbog onoga što jesmo bili uskraćeni za nešto.

Ima li nezgodnih pitanja na koja ne želiš da odgovaraš?

– Još uvek se nisam susrela sa takvim pitanjem.

Okej, onda ću da te pitam da li si nekada upoznala nekoga ko ima fetiš na osobe s invaliditetom?

– Ne…! Mada sam čula o tome, razmišljala sam i ne znam kako bih reagovala. Verujem da su u razvijenijim zemljama ljudi slobodniji po tom pitanju. Kod nas su fetiši tabu, pa ih svi kriju. Dešavalo mi se da mi na samom početku veze kažu: – Meni ne smeta što nemaš ruku. – Nisam te pitala da li ti smeta ili ne!

Šta ti je važno da preneseš čitaocima danas?

– Da nisu svi ljudi s invaliditetom dobri. Ljudi su dobri ili loši, bez obzira na materijalni status, invaliditet, boju kose ili bilo šta drugo. Da ne osuđuju, nego da čuju, vide, saznaju. Da je moguće pokrenuti promenu; samoinicijativno. Pre nekoliko meseci na jednoj NIS-ovoj benzinskoj pumpi u Beogradu primetila sam da na vratima piše invalidi umesto osobe s invaliditetom. Poslala sam im mejl, jer je nedopustivo da jedna kompanija dozvoli sebi takav propust. Odgovorili su mi, a nedelju dana kasnije počeli su da menjaju taj natpis na pumpama širom Srbije. Trenutno čekam odgovor od Lidla, povodom natpisa kolica za invalide.

Nama ne fali ništa

Rajko, osoba sa HIV-om

– Osamnaest godina živim sa HIV-om. U penziji sam, jer u vreme kada sam saznao da imam HIV, praksa je bila da nas šalju u invalidsku penziju prve kategorije, bez obzira na to da li smo radno sposobni ili ne. U pozadini toga je strategija sklanjanja i izopštavanja osoba sa HIV-om, zbog stigme i neznanja. Mnogi su premeštani na sve lošija radna mesta, degradirani i izbegavani, što ih je primoravalo da odu u penziju. Iako danas to više nije praksa, jer HIV je hronična bolest (kao dijabetes ili bilo koja druga), mnogi ljudi su primorani da kriju da imaju HIV, da bi sačuvali radno mesto, jer lako mogu da budu proglašeni tehnološkim viškom. HIV pozitivnih je u Srbiji veoma malo: oko 3000 ljudi, od kojih trećina živi u Beogradu, jer odlaze iz svojih mesta zbog diskriminacije.

Šta vas najčešće pitaju danas?

– Dokle ću živeti. Svi imaju predubeđenje da su HIV pozitivni hodajući kosturi sa kojih otpada meso, jer je ta slika plasirana u američkim filmovima. HIV se smatrao za bolest sa smrtnim ishodom, što je apsurdno – koja bolest to nije? Kad-tad ćeš umreti! Ljudi jako malo znaju o HIV-u, iako je doba interneta i sve informacije su dostupne. Mrzim prvi decembar, iako je to dan kada svi pričaju i pričaju o HIV-u. Poredim to sa Osmim martom, kada sve žene dobijaju cveće i bombonjere, a sutradan opet dobijaju batine.

Koliko je žena sa HIV-om?

– U Srbiji veoma malo, mnogo je više muškaraca. Žene češće kriju da imaju HIV, naročito ako su udate, jer bi se neminovno postavilo pitanje u kakvoj avanturi su ga uzele. Ne mogu da računaju na podršku porodice. Ako je majka HIV pozitivna, a ne zna, rodiće HIV pozitivno dete. Ako majka zna da ima HIV, dobija posebnu terapiju, rađa carskim rezom i ne doji – dete neće imati HIV. Međutim, medicinski stručnjaci su strašno diskriminatorni prema osobama s HIV-om i ginekolozi često primoravaju žene koje imaju HIV da abortiraju. Mnogo je lekara koji odbijaju da rade sa ljudima koji imaju HIV. Praksa u Novom Sadu i Beogradu je takva da nam infektolozi preporučuju svoje poznanike, druge lekare specijaliste, koji hoće da rade sa HIV pozitivnim osobama.

Koje su najučestalije predrasude prema osobama koje žive sa HIV-om?

– Ako te zagrlim, dobiću HIV. I sam sam u to nekada verovao. Kada sam prvi put došao u Crvenu liniju, koordinatorka me je zagrlila, a ja sam stajao kao ukopan: – Da li je ova normalna, dobiće sidu! Ništa tad nisam znao. HIV se teže prenosi od hepatitisa c ili b. Nijedan socijalni kontakt ne prenosi HIV. Da komarci prenose HIV, cela zemaljska kugla bi bila preplavljena HIV-om. Virus HIV-a u spoljnoj sredini propada za par sekundi, ne opstaje van telesnih tečnosti. Činjenica je da je opšta populacija opasnija po HIV pozitivne osobe, nego što su HIV pozitivne osobe opasnost za opštu populaciju. Ako imaš prehladu, prebolećeš je na nogama. Mene prehlada može da odvede direktno kod Svetog Petra. HIV pozitivne osobe, koje nisu na terapiji, lakše obolevaju od nekih drugih bolesti. Ako sam HIV pozitivan pušač, postoji 20% više rizika da dobijem srčani udar, nego osoba koja nema HIV. To je jedina razlika. Nama ne fali ništa, osim što nam je imunitet otišao do đavola. Terapija služi tome da suzbije HIV i da podiže imunitet. Terapija koja je danas dostupna u Srbiji nimalo ne zaostaje za Evropom. Ranije terapije su suzbijale HIV i uništavale druge organe, što danas nije slučaj. Uzimamo jednu tabletu dnevno, što nije mnogo, osim što je doživotno.