U Srbiji se svi osećamo kao građani drugog reda – šta je drugačije kad imaš invaliditet? Kako uopšte znaš zbog čega te diskriminišu? Šta ako se invaliditet ne vidi? Da li ga kriješ? Gde u Novom Sadu možeš da izađeš kada živiš sa cerebralnom paralizom? Koliko stepenika se toleriše u definiciji pristupačnosti?
To su samo neka od pitanja na koja su Novosađani tražili odgovore na sesiji čitalačkog kluba živih knjiga. Odgovore je iz prve ruke podelila Vesna Paušić, devojka koja živi sa cerebralnom paralizom.
Čitalačka sesija žive knjige osoba sa invaliditetom organizovana je u okviru manifestacije Naš prajd, koju realizuje Grupa IZAĐI, zajedno sa organizacijama članicama Panonske platforme za ljudska prava, uz podršku OPENS 2019 – Omladinske prestonice Evrope Novi Sad. Razgovor sa živom knjigom organizovan je kako bismo saznali o svakodnevnom životu i društvenim preprekama sa kojima se osoba sa invaliditetom suočava i naučili na koje načine se možemo suprotstaviti diskriminaciji.
– Moje ime je Vesna Paušić, imam 29 godina i živim u Novom Sadu. Od rođenja sam osoba sa invaliditetom, imam cerebralnu paralizu. Po profesiji sam defektološkinja i odmah po diplomiranju sam radila pripravnički staž na VMA u Beogradu, kao prva pripravnica svom mentoru, koji nije imao nikakav plan, osim da me prepusti samoj sebi. Imala sam dve mogućnosti: da neprimećena presedim vreme stažiranja na hodniku, ili da samoinicijativno osmislim neki koncept, što sam i uradila. Osmislila sam program za rad sa osobama koje su preživele moždani udar i za rad sa osobama u komi. Iako je to bilo uspešno i verujem da sam prokrčila put za nove pripravnike, nisam uspela da se zaposlim. Trenutno volontiram u Muzeju Vojvodine, gde vodim tematske radionice za osobe sa intelektualnim invaliditetom. U slobodno vreme se bavim terapijskim jahanjem i dresurom, vezem, heklam i pravim origami figurice.
Čitalac/ čitateljka: – Svi smo marginalizovani zbog same činjenice da živimo u Srbiji. Nezaposlednost je generalni problem. Kako znaš da je baš invaliditet presudio da neki poslodavac odluči da te ne zaposli? Da li te pitaju o invaliditetu ili im to unapred kažeš? Tvoj invaliditet se ne vidi.
Vesna: – Ne vidi se dok sedim. Imam poteškoće sa održavanjem ravnoteže, hodam na prstima, savijenih kolena i brzo se zamaram. Nemam šta da krijem, volim to da kažem poslodavcima pre nego što dođem na razgovor, da ne bi bilo iznenađenja. Kada kažem gde sam radila pripravničku praksu, obično me pitaju: – A zašto te onda tamo nisu zaposlili? Osobama s invaliditetom inače je sužen izbor profesija koje nisu potcenjene, a da to nije IT sektor, kojim ne želimo svi da se bavimo. Sve osobe s invaliditetom koje poznajem zaposlene su povremeno, na ugovor, ili volontiraju, živeći od danas do sutra. Teoretski, poslodavci imaju obavezu da zaposle osobu sa invaliditetom na određen broj radnika bez invaliditeta, ali obično biraju da plaćaju penale, jer im je to jeftinije.
Č: – U čemu si još bila uskraćena i deprivilegovana baš zbog invaliditeta?
V: – Uskraćivanje prava osobama s invaliditetom je toliko normalno i svakodnevno, da se iznenadim svaki put kada mi se desi nešto što odstupa od tog pravila. U poslednje vreme se pitam da li je invaliditet prepreka za partnerske odnose, ali naučila sam da živim s tim, koliko god da mi teško pada što se većina mojih odnosa zasniva na prijateljstvu. Teško je dokazati da je baš invaliditet razlog za diskriminaciju, obično je ta osnova zamaskirana.
Č: – Ako ta pitanja sagledamo sa drugog nivoa i zapitamo se koja su to mesta na koje su osobe s invaliditetom dobrodošle, otvara se pitanje pristupačnosti.
V: – Pristupačnim lokacijama još uvek smatramo one koje imaju najniži stepenik. Većina misli da jedna rampa rešava sva pitanja pristupačnosti. Čak i kada postoje rampe, često su toliko strme ili klizave, da su neupotrebljive. Nekada je na kraju rampe ulaz koji se otvara ka unutra, ili rampa vodi u zid. U ustanovama koje imaju lift i platformu za kolica, obično nema nikoga ko je zadužen da to aktivira. Staze za slepe po našem gradu često vode na žardinjere, jer su oni koji su ih postavljali mislili da to treba da bude ukrasna staza.
Č: – Koliko su klubovi i kafiću u Novom Sadu pristupačni mladima sa invaliditetom?
V: – Uglavnom nisu. Ako pogledate ulicu Laze Telečkog, mnogi lokali su u podrumima, svuda su stepenici, prolazi su uski, korisnici kolica gotovo nigde ne mogu da uđu, a o pristupačnim toaletima da ne govorim. Udruženje građana Sunce davno je učestvovalo u jednoj uličnoj akciji koja je doprinela tome da ulaz u Pozorište mladih postane pristupačan. Pokupili smo najgora, dotrajala kolica – neka nisu mogla da zakoče, na drugima je falila papučica – i nas dvadesetak je tako krenulo na predstavu. Obezbeđenje nas je unosilo na rukama, jednu po jednu osobu u kolicima. Ubrzo posle toga izgrađen je prilaz. Da bi se stvari menjale, neophodno je da osobe s invaliditetom budu vidljive i da delujemo udruženo, jer niko sam ne može ništa.
Č: – Kako si se odlučila na aktivizam? Da li je to posledica stanja u zemlji i jedini način da brineš o sebi, ili je to ljubav prema aktivnom građanstvu i menjanju društva?
V: – I jedno i drugo. Država po pravilu ne brine o ljudima sa margine. Ako sami ne uradimo nešto za sebe, niko neće. Veoma rano sam shvatila da imam dve opcije: da sedim u četiri zida, plačem nad svojom sudbinom i pitam se zašto baš ja, ili da preuzmem stvar u svoje ruke. U aktivizmu sam od svojih srednjoškolskih dana. Dugi niz godina volontirala sam u Centru Živeti uspravno, gde sam učestvovala u vršnjačkim edukacijama i vodila radionice na teme reproduktivnog zdravlja, trgovine ljudima, narkomanije. Odatle je sve krenulo. Verujem da rad u domenu organizacije nije dovoljan, nego da treba raditi u saradnji sa državnim organima.
Č: – Da li dolazi do promene i koliko je ona vidljiva izvan aktivističkih krugova?
V: – U odnosu na vreme kada sam ja odrastala, svakako da jeste bolje. Ako ste osoba sa invaliditetom koja nije uključena u životne tokove, kako da procenite promenu? Da biste kao osoba sa invaliditetom opstali, neminovno je da se priključite nekoj organizaciji. Da bi osoba s invaliditetom postala aktivna, suočava se sa nesagledivim nizom barijera koje treba prevazići, počevši od samog izlaska iz kuće.
Č: – Rekao bih da živimo u veoma agresivnom društvu. Koliko često si zbog invaliditeta bila izložena izrugivanju, šikaniranju, podsmevanju?
V: – Često. Oduvek sam želela da upišem medicinsku školu i kada je došlo vreme da ostvarim taj san, tadašnji direktor škole je rekao: – Sreća i hvala bogu pa mi takvu decu u našoj školi nemamo! Vrata su mi automatski bila zatvorena i to mi je jedan od najtežih trenutaka u životu. Upisala sam gimnaziju. Sećam se da nisu hteli da me vode na ekskurziju, a kada sam se ipak izborila da idem, niko nije hteo da bude sa mnom u sobi. Ali, za rešavanje domaćih zadataka su mi se rado obraćali. U školi je bila praksa da izađem deset minuta ranije sa časa, da bih promenila učionicu pre nego što na hodnicima nastane gužva. U tim situacijama su se otimali da mi prave društvo, da bi izbegli odgovaranje. I danas ima raznih situacija. Deca na ulici često pitaju roditelje: – Mama, zašto ova teta tako hoda? Zašto šanta? Mama obično okrene glavu i kaže: – Nemoj gledati! Sasvim je u redu da dete pita, ali apsolutno nije u redu da dobije takav odgovor. Čemu ga uče? Kakvo će biti sutra?
Č: – Znam čoveka koji danas ima 40 godina. Dok je bio dete, niko nije znao da on postoji, jer ga je porodica skrivala sve do njegove četrnaeste godine. Bio je apsolutno izolovan, samo su čekali da umre. Da li još uvek kriju decu sa invaliditetom?
V: – Da, to se i danas nažalost dešava. Znam za porodice čija deca s invaliditetom ne idu u školu, niti ručavaju za istim stolom sa ostalim članovima. Naprosto, provode život u ćošku sobe. Ako prijavite roditelje, pitanje je koliku ste uslugu učinili detetu, jer će ono najverovatnije završiti u nekoj ustanovi. Kao studentkinja defektologije dosta vremena sam provodila u Domu Veternik. Strašna slika mi je ostala u sećanju: u sobičku, sa jednim prozorom na kome je rešetka, bilo je smešteno dvadesetoro dece; bili su goli, ostavljeni da vrše nuždu po ćoškovima. Bolje nasilna porodica, nego ustanova.
