– Od kada si u kolicima?
– Od sedam ujutro.
Osobama sa vidljivim i nevidljivim invaliditetima redovno se upućuju radoznala, potpuno neumesna i uvredljiva pitanja. U redu je izdvojiti malo vremena za edukaciju drugih, ali niste u obavezi da odgovarate ni na jedno od tih ignorantskih pitanja kojima ste obasuti. Ako je invaliditet vidljiv, to ne znači da ste dužni da o njemu javno govorite.
Zastupnica prava osoba s invaliditetom, Imani Barbarin, na Twitteru je pokrenula #ComebacksForAbleism, iznervirana što na invazivno pitanje neznanca nije odgovorila onako kako je htela, iako je imala savršen odgovor.
Neki tip u liftu pokazao je prstom na moje štake i rekao: – Moraš biti pažljivija. Otišao je pre nego što sam mogla da mu kažem: – Da, nisam sasvim pogodila sletanje na tu trostruku osovinu iz utrobe.
Mnogi ljudi prepoznali su se u njenom iskustvu i podelili sopstvena. Ovo su neki od sarkastičnih odgovora koje možete pozajmiti kada vam postave neumesno pitanje:
– Koliko imam prstiju? Možeš li da me vidiš odatle?
– Da, ali da budem iskrena, volela bih da ne mogu.
– Da li je zarazno?
– Ne verujem, ali da budem sasvim sigurna, držaću se podalje od tebe.
– Mora da je super što možeš da se parkiraš ispred vrata.
– O, da, ta nalepnica za parkiranje u potpunosti kompenzuje to što imam bolove 24 sata dnevno.
– Smršala si! Kako ti je uspelo?
– Autoimuna bolest.
– Kako je to glupo! Zašto nemate univerzalni znakovni jezik?
– A zašto ti ne govoriš esperanto?
– Mogu li gluvi da čuju sopstvene misli?
– Ne, ali mogu da čujem tvoje.
Neko mi je nedavno rekao da je uzrok moje hronične bolesti vakcina koju sam primila u detinjstvu i da će mi od vakcine protiv gripa biti još gore. Odgovorila sam: – Ako je to stvarno tako, ti mora da si primila veliku dozu sindroma hroničnog seratora.
– Od kada si u kolicima?
– Od sedam ujutro.
Treba nam dokaz da imate invaliditet, uz svu ovu dokumentaciju.
Pogledam u svoja kolica i kažem: – Stvarno ne znam mogu li to bolje da dokažem.
Neko, gledajući u moja kolica: – Žao mi je.
Ja: – Meni nije.
Ja: – Ne mogu da radim u dvanaestočasovnim smenama.
Poslodavac: – Svi smo umorni. Svi smo u istom čamcu.
Ja: – Nismo. Moj čamac ima rupe!
Osiguravajuće društvo: – Još uvek imate invaliditet?
Ja: – Čekajte da proverim. Evo, upravo sam pao preko kuhinjskog stola pokušavajući da ustanem, tako da – da, još uvek imam invaliditet.
Nepoznat čovek mi kaže: – Ti si tako inspirativan!
Ja: – I ti si.
On: – Ali… ja nisam ništa uradio?
Ja: – Upravo tako.
– Stvarno ti se divim što izlaziš iz kuće, mora da je zaista teško.
– Zašto? Zbog ljudi poput tebe?
– Vau, kako si ostala trudna?
– Obrnuta jahačica.
– Šta se desilo?Jesi imala nesreću ili si rođena tako?
– Rođena sam tako. Kada je moja mama bila na ultrazvuku, videli su kolica u njenoj materici, odmah pored mene.
Kada za moju mentalnu bolest kažu: – Ma, sve je to u glavi! Da, tamo mi je smešten mozak, hvala za lekciju iz anatomije.
– Ne izgleda mi da imaš invaliditet.
– Ni ti ne izgledaš kao moj doktor.
– Šta s tobom nije u redu?
– Kapitalizam i patrijarhat.
– Ne znam šta bih radio da imam invaliditet.
– Ni ja ne znam šta bih radila da sam glupa.
– Jesi probala jogu?
– Jesi ti probala socijalni model invalidnosti?
– Šta ti se desilo?
– Rodila sam se.
– Je l’ ti momak isto ima invaliditet?
– Je l’ tvoj isto postavlja glupa pitanja?
Kada vozač autobusa pita: – Šta će ti rampa?
– Eto, imam taj čudan fetiš…
– Žao mi je. Verujem da možeš prevazići šizofreniju.
– Hvala. Ja verujem da ćeš ti prevazići svoju smeđu ravnu kosu. Samo se više potrudi i veruj u sebe!
Ja: – Možemo li da komuniciramo u pisanoj formi, jer ne mogu dugo da govorim, ni da slušam?
Doktor: – Ne. Zašto se niste više odmarali pre nego što ste došli?
Ja: – Zato što odmor nije zamena za pristupačnost.
https://themighty.com/2018/11/twitter-hashtag-ableist-questions-disabled-comebacksforableism/
