Osma u nizu fokus grupa koje Organizacija …IZ KRUGA – VOJVODINA sprovodi u saradnji sa Populacionim fondom Ujedinjenih nacija UNFPA, na prikupljanju podataka o iskustvima žena s invaliditetom na planu ostvarivanja seksualnih i reproduktivnih prava, u okviru projekta Autonomija, glas i učešće osoba sa invaliditetom u Srbiji podržanog kroz Partnerstvo Ujedinjenih nacija za prava osoba sa invaliditetom (UNPRPD), održana 18. septembra u Centru za brigu o starima, deci i osobama s invaliditetom Novi Beograd u Beogradu.
Na fokus frupi učestvovalo je 8 žena koje su korisnica Centra i članice nekoliko beogradskih udruženja osoba s invaliditetom. Sedam učesnica ima motorni invaliditet (njih četiri žive sa posledicama cerebralne paralize), a jedna učesnica ima psihički invaliditet (šizofreniju). Jednak je broj udatih i neudatih učesnica (po tri), a dve učesnice su razvedene. Tri učesnice imaju po dvoje dece, njih tri nisu rađale, a dve imaju po jedno dete.
Prelaz iz detinjstva u devojaštvo ispitanice mahom pamte po novom unutrašnjem osećaju, novim interesovanjima, telesnim senzacijama i potrebama, prvom zaljubljivanju.
– Prestale su da me interesuju neke stvari koje su me interesovale u detinjastvu, dobila sam potrebu da imam momka, dobila sam potrebu da izgledam lepo. Nekako to sve prirodno dođe.
– Tad sam se zaljubljivala, sve je nekako drugačije.
– Nisam više htela da se igram u parku, želela sam da se šetam i da imam momka.
Prva menstruacija za mnoge ispitanice je traumatično iskustvo, jer su zbog tabuizacije prirodnih procesa ostajale neinformisane, nepripremljene i prepuštene same sebi tokom razvojnih ciklusa. Zanemarivanje prirodnog razvoja izraženije je u iskustvima devojčica sa invaliditetom, zbog ugrađenog stereotipa da one ne mogu biti žene u pravom smislu (seksualne, poželjne kao partnerke, žene u materinskoj ulozi).
– Ja sam tu celu noć preplakala. Meni je to bilo strašno. Šta mi se dogodilo, šta je sad to? Niko nikad me nije obavestio.
– Majka nas nije ničemu učila, ne samo mene kao invalida, ali sam ja kao invalid bila još zapostavljenija.
Inicijacija u ženu, početak menstruacije i seksualno sazrevanje obeleženi su stidom, što ostavlja trajne posledice na ostatak života u neprihvaćenom i demonizovanom ženskom telu. Stid prve menstruacije prerasta u stid zbog same činjenice da smo žene. Menstruacija mora ostati sakrivena i nevidljiva, pa je ženama na raspolaganju ceo arsenal higijenskih proizvoda (koji implicitno poručuju da je menstruacija nehigijenska, odnosno, prljava): krpice, gaze, konac, vata, mrežica, higijenske gaćice, ulošci, tamponi… Ženama je javno plasirana poruka higijenske torture, uz dodatni zahtev da je sprovode u strogoj tajnosti. Menstruacija, i sve u vezi s njom, stigmatizovano je paradoksalnim sramom. Sudeći po stavovima o menstruaciji, stidimo se sopstvenog zdravlja, seksualnosti, sposobnosti rađanja, sebe, svega.
– Bilo sramota da kupujem uloške u tom uzrastu, svi gledaju. To je bilo onako baš traumatično. Danas je to već malo drugačije – ovo što vam iskače sa TV ekrana…
Danas jeste prividno drugačije – nije tolika sramota uzeti sa police parfemisane uloške u fensi pakovanju sa gratis kutijicom nalik tabakeri, zar ne? Ali bi zato trebalo da krvarimo neku plavu tečnost umesto krvi. Otklon od menstruacije je toliki, da je ne nazivamo ni pravim imenom, nego opisnim frazama – oni dani u mesecu, boli-me-stomak, ženski problemi – kako se, uostalom, tradicionalno postupa prema zlim silama (jer je samo ime priziv, a zlo ne želimo u blizini). Današnji menstrualni proizvodi pružaju maksimalnu zaštitu (od čega?), neutralizuju mirise (!?) i daju sigurnost (jer je žena koja krvari nesigurna, možda i rizična). Ne čini nas menstruacija nesigurnima, nego stav prema njoj, kao i manična potreba da se zaštitimo od sopstvene prirode. Dok god na TV ekranima gledamo sve te žene kako opremljene krilcima lete paraglajdingom i skaču padobranom – stavljene smo pred zabranu da budemo ono što jesmo i da poštujemo ritam ženskog ciklusa. Menstruiraš? Ignoriši! Stavi krilca i ponašaj se kao da se to ne dešava. Budi muško!
Zbog nerazumevanja cikličnih hormonskih promena u ženskm telu, menstruacija se doživljava kao nešto što (privremeno) onesposobljuje, a ne kao period koji nam je dat da bismo se spajale sa sobom. Neprihvatanje menstruacije i nerazumevanje mesečnog ritma žene unosi pometnju u njen socijalni život. Ne prilagođavamo se sebi, nego spoljašnjim zahtevima (koji odgovaraju ustaljenom, muškom ritmu).
– Nemoj da radiš fizičko. Kako da ne radim, šta sad da kažem tamo?
– Bila sam jako smorena, zato što nisam mogla da idem na bazen.
– Kad sam dobila, kad su počele grudi da mi rastu, onda nisam više mogla da se igram sa dečacima.
Drastičnost mera do kojih ide negacija menstruacije najbolje ilustruje iskustvo ispitanice koje potvrđuje kako patologija zauzima mesto prirodnosti:
– Ja to [menstruaciju neizgovorivu] nikada nisam volela. Hvala ovom kanceru što ja to više nemam od četrdeset pete godine. To mi je uvek bila muka.
O seksualnom zdravlju žene su se informisale putem časopisa Praktična žena i filma Lude godine. Propaganda ginekoloških kontrola nije bila toliko jaka sedamdesetih godina.
– Išla sam kad sam imala neki problem.
– Nisam imala potrebe, više smo išli zubaru.
– Niko nije išao tad kod ginekologa kad dobije ciklus.
Što je, uostalom, i logično. Ne idemo ni kod zubara kada nam nikne prvi zub, niti kod dermatologa kada nam izrastu prve malje – zašto bi trebalo da trčimo kod ginekologa čim dobijemo prvu menstruaciju?
– Inače idem kod ginekologa redovno, zbog sebe, da vidim kako sam.
Tradicija negiranja ženske prirode, logično, rezultira time da ne znamo kako smo – mislimo da je karcinom zdraviji od menstruacije – pa su nam potrebni eksperti kojima ćemo delegirati odgovornost za sopstveno zdravlje.
Za neke žene s invaliditetom, odlazak kod ginekologa je prva potvrda ženstvenosti, jer, invaliditet, najzad, nije u prvom planu:
– Prvi put me je on [ginekolog] gledao kao ženu… Kao normalnu osobu, da, da, nije gledao invaliditet.
Ipak, koliko god da je ginekolog u stanju da vidi ženu, dešava se da nije u stanju da pojmi žensko svojstvo rađanja, pa pita pacijentkinju: – Kako ste Vi uopšte zatrudneli? [Bezgrešnim začećem sigurno nismo.]
Žene s motornim invaliditetom navode da su im ginekološke ordinacije nepristupačne, susretale su se samo sa tipičnim ginekolškim stolovima u čijem podnožju po pravilu stoji stepenik, a za hidraulične stolice nisu čule. Pri pregledima im je potrebna barem jedna osoba za asistenciju, a kada dođu u pratnji, opšte je mesto da se lekari ne obraćaju njima, nego osobi s kojom su došle.
– Ne mogu da razumeju da mi treba dodatna podrška.
– Lekar se obično ne obraća meni, kao da nisam ja u pitanju.
Koliko god da su zdravstvene usluge nedostupne ženama s invaliditetom, pronalazi se način da budu dostupnije u određenim okolnostima. Kada se žena s invaliditetom odluči za majčinstvo, njena odluka se dovodi u pitanje; ne i kada odluči suprotno. U pozadini prividne privilegije je politika eugenike:
– Kol’ko ih je bilo tog dana na pregledu, nikoga nisu primili, samo mene, i izvršili su mi abortus. Rekli su da je to samo zato što sam invalid, zato su mi izašli u susret.
Bez obzira na to što su nezadovoljne tretmanom, žene nemaju mogućnost da traže drugo mišljenje ili da promene lekara: – To je najveći problem. Zamislite da odete kod nekog idiota i morate kod njega da idete, jer ne postoji način da ga promenite! To je sistem.
Neke od ispitanica pamte period trudnoće po smanjenim simptomima ili manjoj vidljivosti invaliditeta:
– U trudnoći su znali da se šale sa mnom da bi trebala biti stalno trudna, da ne šepam.
– Onog trenutka kad sam ostala trudna, bolest se skroz povukla.
Sam porođaj, koji je u celosti pod kontrolom lekara, kao da sama žena nikakve veze s tim nema, u potpuno neprirodnim uslovima, ne može biti drugačiji nego traumatičan. Porođaj se odvija bez poštovanja i bez dostojanstva, uz (biblijsku) osudu ženske seksulanosti i reproduktivne moći: – U mukama ćeš rađati; jer si začela u grehu. Po zakonima prirode, a ne dogme (religijske, medicinske ili bilo koje druge), porođaj bi trebalo da bude orgazmično, a ne mučno iskustvo. Ali, kako se devojčicama od najranijih dana sistematično patologizuje telo i sve što se unutar njega odvija, rađanje u traumi je logičan ishod.
– Do načina kako vas tretiraju, kako se prema vama ophode, od onoga kad se porađate, pa viču: – Dok si se jebala bilo ti je lepo, sad ćuti i trpi!
Kako je moguće da kontrolu nad ženskim zdravljem prepuštamo struci koja je uverena da žena mora da otplati seksualno zadovoljstvo trpljenjem, patnjom, mukama, ćutanjem? Kako je moguće da sprovodimo istraživanje o seksualnom zdravlju žena, a da ih uopšte ne pitamo o zadovoljstvu?
– Kad sam dobila decu onda sam tek shvatila da je to u stvari žena i da je to život i da je to… da je život kad ti nekome nešto pružaš više nego kad tražiš ili treba da dobiješ.
Šta žene sa invaliditetom izdvajaju kao najvažnije na planu sopstvenog seksualnog zdravlja i reproduktivnih prava:
– Edukacija lekra.
– Da budu malo efikasniji i bolji po pitanju žena sa invaliditetom.
– Bolja medijska propraćenost pitanja svih marginalizovanih grupa.
Medijski prilog je objavljen uz finansijsku podršku Populacionog fonda Ujedinjenih nacija u Republici Srbiji. Sadržaj medijskog priloga predstavljaju isključivo stavove redakcije Portala o invalidnosti i ne odražava nužno stavove UNFPA-a, Ujedinjenih nacija, niti bilo koje od pridruženih organizacija. UNFPA neće biti ni na koji način odgovoran za upotrebu, niti posledice koje proisteknu iz upotrebe informacija iz ovog medijskog priloga.
