Frida Zejms (1932 – 2005) bila je američka aktivistkinja za prava osoba s invaliditetom i profesorka matematike – u oba slučaja, žena koja je znala kako da rešava probleme. U koautorstvu sa svojom mlađom sestrom, Doris Zejms Flešer, napisala je knjigu o istoriji pokreta pod nazivom Pokret osoba s invaliditetom: Od milosrđa do konfrontacije.
Knjiga je sačinjena od stotinu intervjua sa aktivistima i aktivistkinjama koji su stvarali istoriju američkog pokreta za prava osoba s invaliditetom. To je kompleksna priča o preokretima, kako na planu svesti, tako i na planu politike zastupanja. Zabeležena je geneza ljudskih prava u kontekstu invalidnosti: od gotovo zaboravljenog aktivizma iz tridesetih godina, preko pokreta za samostalni život iz sedamdesetih, do poziva na parade ponosa osoba s invaliditetom tokom devedesetih. Kao i druge borbe za građanska prava, pokret osoba s invaliditetom odvijao se na ulicama i na sudovima, dok su se aktivisti zalagali za promene u školstvu, na radnim mestima i pravnom sistemu.
– Dok smo pisale tu knjigu, Frida se osećala krivom što sedi za kompjuterom zajedno sa mnom, verujući da joj je mesto na demonstracijama. [Doris]
Frida je stekla invaliditet tokom ranog detinjstva, kao posledicu polio virusa, i bila je institucionalizovana sve do svoje trinaeste godine. Njeni roditelji radili su od šest ujutro do ponoći, sedam dana nedeljno, punih trinaest godina, u maloj prodavnici slatkiša u vreme Velike krize u Americi. Zarađivali su dovoljno za iznajmljivanje jedne sobe – što socijalnim radnicima zaduženim za Fridin slučaj nije bilo prihvatljivo. Doris se seća bolničkih poseta sestri:
– U to vreme imala sam tri godine. S jednim od roditelja, dok drugi ostaje da radi u prodavnici slatkiša, idem u posetu Fridi. Premlada sam da bi me pustili u bolnicu, ali sam oduševljena što putujem vozom ili autobusom dva i po sata u jednom pravcu, da mašem Fridi, mojoj princezi Rapunzel koja živi u visokoj kuli.
Zbog institucionalizacije i školskog sistema koji je automatski potcenjivao decu s invaliditetom, Frida je mahom bila samouka.
– Pohađala je specijalni razred za decu s invaliditetom. Okupljali su se u školskom podrumu i nisu radili ništa. Frida je sa sobom donosila knjige, da bi mogla da radi ono što je najviše volela – da čita. [Doris]
Kada se za stalno vratila kući, upisana je u redovnu školu.
– Matematika uvek impresionira ljude, a posebno je impresivno ako devojka pokaže matematičke sposobnosti. Jedan od pozitivnih aspekata života u instituciji bio je u tome što Frida tamo nije mogla da nauči da se devojčice ne bave matematikom. [Doris]
U vreme kada je Frida stekla državnu stipendiju za nastavak obrazovanja, trebalo je da se podvrgne još jednoj operaciji kičme. Ako ode na operaciju, izgubiće deo stipendije. Njena majka otišla je da se posavetuje sa lekarom:
– Ne bi bilo dobro da neko sazna da sam razgovarao sa vama, ali ne mogu ovo više da gledam. Odvedite Fridu što dalje odavde. Operacija joj neće doneti ništa dobro, može joj samo naškoditi. Opasna je.
Porodica je odbila naredne hirurške intervencije, pitajući se da li su do tada na Fridi vršeni medicinski eksperimenti. Ubrzo su saznali za pacijenta koji je umro od iste operacije kakva je planirana za Fridu.
Frida je nastavila obrazovanje na koledžu u Bruklinu, a na završnoj godini naučila je da vozi automobil sa ručnim komandama. Više nije morala da koristi javni prevoz, niti da sluša pritužbe drugih putnika o tome kako joj dugo treba da se popne na štakama. Nekoliko godina kasnije, odigrala je značajnu aktivističku ulogu u ostvarivanju prava na pristupačan prevoz.
Doktorirala je matematiku na Univerzitetu u Njujorku i zaposlila se kao predavačica na Institutu za tehnologiju u Nju Džersiju, gde je stekla titulu emerite. Istraživala je matematičke paradokse i nagrađivana je za svoj naučni rad.
Pokretu za prava osoba s invaliditetom pridružila se sedamdesetih godina, kada je počela da koristi motorizovani skuter i da aktivno učestvuje na protestima i demonstracijama.
– Ranije, dok sam koristila štake, plašila sam se da će me drugi ljudi oboriti. Sada, kada sam na skuteru, drugi treba da se plaše da ću ja da oborim njih. To me verodostojnije predstavlja. [Frida]
Učestvovala je u mnogobrojnim kampanjama za pristupačan Njujork, a njen aktivizam podrazumevao je građansku neposlušnost, pravne sporove i zastupanje putem literature, kako bi osobe s invaliditetom imale puno učešće u javnim sferama. Hapšena je više puta zbog demonstriranja, protestovanja sedenjem i zbog zaustavljanja saobraćaja. Frida se posebno zalagala za prava žena, nacionalnih i seksualnih manjina.
U oproštajnom govoru Doris je izjavila da bi Frida bila iznenađena da vidi sve te ljude koji su došli da je isprate.
– Sve ovo zbog mene? Ali, ja ništa nisam uradila – rekla bi, i to bi zaista mislila.
Fotografije: Flo Foks
Priredila: Marijana Čanak
IZVORI:
