Milica Janković piše od svoje jedanaeste godine: od dnevnika, preko pesama, kratkih priča, do kolumni, tutorijala i satiričnih tekstova. Autorka je blogova Balkanski mali dnevnik slepih i slabovidih i Šta mi dune. Posvećena je menjanju slike o slepim i slabovidim osobama, zastupanju socijalne pravde, ukidanju predrasuda i demistifikaciji takozvanih tabu tema.
Kako bi predstavila sebe u pet ključnih reči?
– Ne volim da se opisujem. Mislim da niko nikoga ne vidi onako kako on samog sebe vidi. S druge strane, ne volim baš puno da se hvalim, a ni kudim pred ljudima, ali mogu reći kakva se trudim da budem i kakvu sebe bih volela da vidim tuđim razumom: – Iskrena, laprdava, pravedna, komplikovana i svojeglava.
U kojim aktivnostima si najsrećnija?
– Najsrećnija sam kad se peva i svira. Muzika nekako otvara i zbližava ljude. Mislim da nema ništa lepše od ljudi koji se dobro poznaju, pa sede, pevaju i sviraju. Mnogo volim da čitam. Srećna sam i kad me neka dobra knjiga ostavi bez daha.
Na koje sve načine je sticanje invaliditeta uticalo na tvoju sliku o sebi?
– Nisam nikada razmišljala u tom pravcu, zapravo, ne tako da je samo invaliditet uticao na moju sliku o sebi. Mislim da mi je on doneo novo iskustvo, novu perspektivu i zrelost. Shvatila sam da čovek može na kraju da se nosi i sa gubitkom čula. Sliku o meni stvaraju doživljaji, radovi i okolnosti. Za mene je invaliditet druga perspektiva. Pogled iz novog ugla, kako god to zvučalo.
Šta te najviše izluđuje u interakciji s drugima otkako imaš invaliditet?
– Zavisi ko su ti drugi, odnosno, kako se ponašaju i zašto postavljaju baš to pitanje. Sve ređe me izluđuju pitanja i pretpostavke koje ljudi imaju. Oguglala sam manje-više, a i shvatila sam da ljudi ne mogu baš uvek da obuju tuđe cipele, pa da vide kako zvuči njihovo pitanje. S druge strane – bolje pitati, nego skitati. Trudim se da odgovorim prijatnim tonom i rečnikom. Pokušavam da razmislim i o tome zašto su rekli baš to što jesu. Nekako imam više strpljenja i iskustva, pa se ne cimam kao pre.
Jesi li članica nekog udruženja i kakav je tvoj generalni stav o udruženjima osoba s invaliditetom u Srbiji?
– Nisam članica za sad. Ne bih da generalizujem, ali mislim da se uvek može raditi više, posvećenije, inkluzivnije, naprednije i bolje.
Da li si čitala Milicu Janković, našu književnicu rođenu krajem 19. veka u Požarevcu? Ako ne ona, ko su za tebe najvažniji književni uticaji?
– Jaoj, nisam! Zapravo, nikako nisam uspela da nađem njena dela u elektronskoj formi, ali nadam se da ću jednom imati dovoljno vremena i živaca da skeniram sama ili da dam nekome da mi skenira nešto njeno. Volela bih, svakako, malo da uporedim radove, da pročešljam i vidim njen stil… Knjige, kao i ljudi, na mene ostavljaju jak utisak. Od uspešnih i dobrih ljudi naučiš kako bi trebalo da se ponašaš u nekim situacijama, a od loših i neuspešnih kako da se ne ponašaš. Mislim da je s knjigama slično. U raznim periodima života su me inspirisale i motivisale različite knjige nekih potpuno različitih autora. Ne volim čak ni da delim knjige po žanrovima, zato što mislim da svaka dobra tragedija ima u sebi i nešto što je komedija. Nikada nisam imala idole i kopirala druge ljude. Samo sam od iskusnijih upijala znanje, onoliko koliko sam uspela.
Koja je svrha proze, u doba kada gotovo svako može da piše i objavljuje?
– Zanimljivo pitanje… Svako može da piše i objavljuje, ali ne može svako da stvori dobru, kvalitetnu i sadržajno bogatu priču koja ima svoju čitljivu, ali i skrivenu poruku. Svrha proze je u tome, a internet samo nudi mogućnosti svima.
Možeš li da zamisliš život bez pisanja? Šta pokreće tu tvoju potrebu?
– Definitivno ne bih mogla da zamislim svoj život bez pisanja iako imam periode u kojima ne pišem zato što nemam inspiracije ili vremena. Potrebu za pisanjem kod mene pokreće sve i svašta. Želim kroz priče da približim ljudima neka svoja iskustva i neke svoje stavove. Želim da objasnim kako vidim određene likove i situacije. Potrebu pokreće ono što se u glavi razvije.
Kako bi objasnila razliku u procesu nastajanja literarnog i blogerskog teksta? Da li su oba angažovana na neki način?
– Svaki tekst zahteva angažovanost. Ja sam članica redakcije sajta Čupava Keleraba i za sad samo tu izlaze moje priče javno. Balkanski mali dnevnik slepih i slabovidih je više informativni nego literarni blog. Blog je, u ovom slučaju, samo tu da pruži neke zanimljive, korisne i jasne informacije. Recimo, ako bismo imali samo blog za literarne radove, onda bismo se trudili da imamo na njemu dobre priče, a ne članke i slične tekstove. Ja se, recimo, mnogo više trudim i mučim kad pišem čistu prozu. Mislim da je ona najlepša i najteža. Može da budu angažovana u isto vreme, ali i ne mora. Mislim da sve zavisi od onoga što čovek može i želi da stvori. Uvek sam za promene i eksperimentisanje u pisanju.
Kako je nastao Balkanski mali dnevnik slepih i slabovidih?
– Htela sam da doprinesem razumevanju među ljudima koji vide i onih koji ne vide. Mislim da tu još uvek postoji jedan veliki jaz, manjak znanja, a samim tim i manjak razumevanja. Zapitala sam se: – Kako ti, Milice, možeš da utičeš na to? S druge strane, uopšte mi se nije svidelo kako su slepi i slabovidi predstavljeni u domaćim medijima. Tako se, zapravo, rodio blog.
Odakle baš taj naziv?
– Cilj mi je bio da na tom blogu, na neki način, okupim region. Želim da uspostavim saradnju sa svim ljudima iz ovih krajeva koji to zaslužuju. Opet, znala sam da neću da se ograničavam samo, recimo, na pisanje o pravima ili o sportu. Takođe, pretpostavila sam da objave neće ići svakog dana, pa je zato Balkanski mali dnevnik slepih i slabovidih. U mali dnevnik se ne piše često, već samo kad ima šta da se kaže i ko da kaže da se ne bi uzalud potrošile stranice.
Kom čitalaštvu je blog namenjen?
– Vulgaran i nerazuman nije, tako da je Mali dnevnik namenjen svima koji žele da ga čitaju.
Da li uspevaš da ispratiš uticaj tekstova na zajednicu? Šta je drugačije pre i nakon čitanja tvog bloga?
– Uspevam malo. Često mi se ljudi jave u inbox napisavši da im je blog razbio neke predrasude ili pojasnio, recimo, kako slepi i slabovidi koriste moderne tehnologije, koje aplikacije postoje i čemu služe… Ne mogu da ti odgovorim na pitanje šta je drugačije pre i nakon čitanja bloga, zato što ga ja lično ne posmatram iz ugla nekog drugog. To je pitanje za ljude koji čitaju, a ja ne želim da govorim u njihovo ime, zato što svako ima svoje mišljenje.
Sastojci tvog ličnog recepta za razbijanje tabu teme o seksualnosti osoba s invaliditetom?
– Pričanje o njoj.
Tvoja definicija ljudskih prava. Ili: kako bi taj pojam objasnila nekome s druge planete?
– Ljudska prava su tu da se ne bi dovoljno poštovala. Takvo nam je društvo, a i sam zadatak nije uopšte lak u sebičnim okolinama. Zavisi od toga kojim i kakvim čulima raspolaže to biće. Zavisi i kakve vrednosne sisteme ima. Odvela bih ga, recimo, da gleda prvo kako roditelj tuče svoje dete zato što za drugačiji pristup nije sposoban, pa bih ga onda odvela da vidi kako roditelj lepo s ljubavlju objašnjava nešto svom detetu zato što za nasilje nad njim nije sposoban. Dalje bih, procenom reakcije na ove primere, videla kako da se postavim i objasnim.
Depresija je takođe jedna od tvojih tema (kako u pisanju, tako i u životu). Šta si naučila iz iskustva depresije i koji su tvoji načini da izađeš iz tog stanja?
– O mojim stavovima prema depresiji govore mnogi tekstovi koje sam napisala i javno objavila. Razmišljala sam kako o kolektivnoj depresiji i krivici, tako i o pojedinačnoj. Depresija je širok pojam koji otvara mnoga vrata. Mislim da svaki čovek doživi depresiju bar jednom u životu. Takav je svet, prebrz, nekad okrutan i pun nerazumevanja, a nekad najlepša livada na sred šume puna mirisnog cveća, ptica i zrelih plodova. Trebalo bi se samo isključiti s okrutnog autoputa na kojem svako gleda ispred svog volana i stiže se do te livade.
Na šta ćeš biti posebno ponosna kad budeš proslavljala svoj osamdeset peti rođendan?
– Nemam pojma. Volela bih da budem ponosna na ljude oko sebe i na sebe. Možda na neku baštu ili gomilu cveća. Daleko su mi sad te godine.
Bilo šta što nisam pitala, a treba dodati…?
– Ne znam, pamet mi ne radi. Možda nešto o šali na svoj račun i duhovitosti uopšteno u životu, komunikaciji, predstavljanju i opuštanju atmosfere…
