Peta u nizu fokus grupa koje Organizacija …IZ KRUGA – VOJVODINA sprovodi u saradnji sa Populacionim fondom Ujedinjenih nacija UNFPA, na prikupljanju podataka o iskustvima žena s invaliditetom na planu ostvarivanja seksualnih i reproduktivnih prava, u okviru projekta Autonomija, glas i učešće osoba sa invaliditetom u Srbiji podržanog kroz Partnerstvo Ujedinjenih nacija za prava osoba sa invaliditetom (UNPRPD), održana 27. jula u Kruševcu uz podršku Saveza slepih.
Na fokus grupi učestvovalo je 11 žena s različitim vrstama invaliditeta: njih devet ima senzorni invaliditet, dve imaju motorni, a jedna učesnica mentalni invaliditet. Kod većine učesnica (njih devet) invaliditet je urođeno stanje (oštećenje vida, slabovidost ili slepilo, Tarnerov sindrom). Šest učesnica je neudato, njih četiri su udate, a jedna živi u vanbračnoj zajednici. Najviše je učesnica bez dece (njih šest). Po dvoje i troje dece imaju po njih dve, a jedna učesnica ima jedno dete.
Ispitanice spoznaju ženskosti dovode u vezu sa promenama na telu u vreme puberteta, a saznanja o tim unutrašnjim procesima i sazrevanju mahom su dobijale na časovima biologije, od majki, starijih sestara i prijateljica. Informacije su retko dolazile pravovremeno, češće silom prilika, kada treba otkloniti paniku, šok i bol. Nerazumevanje menstruacije koje žene generacijski nasleđuju drži ih u poziciji žrtvovanja sopstvenoj biologiji.
– Kad sam dobila ciklus: – O, Bože, šta se meni ovo desilo? To ti je kao život, takoreći, jer sve dok imate taj ciklus, normalno funkcionišete i sve je u redu. Čim to prestane, kreću zdravstveni problemi.
Žena je, takvim shvatanjem, svedena na svoju reproduktivnu ulogu. Kada se ciklus plodnosti prirodno završi, umesto ulaska u doba mudrosti, žene se pripremaju na bolest kao neminovnost – jer nemaju svrhu izvan rađanja. Menstruacija jeste vitalna sila zahvaljujući kojoj smo rođeni, ali prestanak ciklusa ne označava kraj ženskog života, već samo prelaz u novo životno doba. Koliko su žene pripremljene na ulazak u fazu plodnosti, toliko su pripremljene i za izlazak iz nje. U oba slučaja, prirodni procesi su patologizovani nerazumevanjem i strahom. Ženski reproduktivni sistem nije žarište razboljevanja sam po sebi, nego je bolest rezultat neprihvatanja, nepoštovanja i nesklada sa ženskim principom.
Menstruacija se i dalje posmatra kao ženska slabost, a prelaz iz devojčice u mladu ženu rizičan je i opasan. Umesto razloga za slavlje, ponos i samopouzdano upravljanje snagom koja dolazi, menstruacija je razlog za paniku, povećane mere opreznosti i kontrole. Kada devojčica postane žena, pred nju je postavljen zahtev da se čuva; od sebe same. Jer tada je nečista, pa treba da se podvrgne teroru higijene; podložna je bolestima, pošto jedino bolest može da objasni krvarenje; izložena je svim opasnostima seksa i drugim pošastima.
– Idi, kontroliši se, ćerko, trebaš na vreme!
Nema razloga za brigu, pod kontrolom smo. Prvo kontrola dolazi izvan, kroz sveopšte pretnje i upoznavanje sa svim opasnostima koje nas vrebaju iz sopstvenih tela. Onda postanemo kontrolorke same sebi; i ćerkama koje dolaze. Čuvamo se u telu kao u kavezu.
– Da se čuvam, da vodim računa da ne dobijem neku bolest, da nema seksualnih problema, da sve bude kako treba, da se vodi računa da se ne ostane trudan, da se više higijene posvećuje…
– Uložak da stavim, da se tuširam redovno.
– [Mama mi je pričala] o zdravlju, o higijeni, da pazim, ali nije pričala mnogo.
– U školi su nam rekli da se najviše vodi računa o higijeni, da su tad osetljivi reproduktivni organi i da tad treba da bude pojačana higijena.
Uobičajeno je da žene ne dobijaju nikakva esencijalna saznanja o menstruaciji, niti mogu da je dožive iz sebe, jer su obasute tehničkim instrukcijama kako da se od nje sačuvaju. Higijenom protiv prljavštine. Iz koje nastaje život. U tom kontekstu, mesntruacija je bolna i zastrašujuća. Kada je bol podnošljiv, žena ima razloga za sreću. Razlozi za strah od sopstvenog tela i sebe same – nebrojeni su.
– Plašila sam se da ne ostanem trudna, plašila sam se i zbog nekih bolesti.
– Zašto ja to moram?
– Nije mnogo bolelo.
Iskustva koja se odvijaju po prirodnim zakonitostima su najređa: – Ja sam bila sretna, stvarno. Nisam se uplašila.
Dve ispitanice ističu prirodnost porođajnog iskustva, koje se odvija lako i bezbolno, na sveopštu začuđenost medicinskog osoblja.
– Njih je čudilo da uopšte nisam imala bolove za porođaj, niti napon, niti bilo šta što mora da sledi tome. Porodila sam se vrlo lako i takoreći bezbolno.
– Ni bolova, ni ničega: kol’ko sam trepnula, tol’ko je bilo sve gotovo. Lako.
Lakoća i radost rađanja su u prirodi ženskog tela, ali smo to svojstvo odavno delegirale lekarima (u zamenu za bolje, higijenske uslove, zaštitu, sigurnost i hranu u bolnicama i porodilištima). Kako su lekari počeli da intervenišu u porođajnim procesima, umanjena je njegova prirodnost. Kontrola nad porođajem danas u potpunosti pripada lekarima, a prirodno svojstvo žene da se porodi bez intervencije na nivou je čuda.
Koliko god da su iskustva kod ginekologa za žene neprijatna, toliko ih smatraju neminovnima. Ako si žena, stručnjak mora da ima uvid u tvoje telo. On je bolji poznavalac onoga što ti sama živiš. Kontrola je za tvoje dobro, neprijatnost zdravlja radi.
– Samo da se pregledam i ništa, rekli su da tome služi…
Koji još lekar pregleda da bi pregledao, osim ginekologa? Na pregledima žene dobijaju oskudne ili nikakve informacije o svom zdravstvenom stanju, što takođe potvrđuje poziciju moći i kontrole koju ginekolog ima nad ženskim telom. Žena je dehumanizovana u tom procesu, a ukoliko ima invaliditet, dehumanizacija je dvostruka.
– Nisam htela da postavljam glupa pitanja – bilo mi je neprijatno, ništa ne znam – da ne ispadnem ja glupa.
– Neki se prema nama invalidima ponašaju kao da smo građani drugog reda, a ne istopravni kao i oni. Ponašaju ise prema nama i tretiraju nas kao da smo, takoreći, stoka, moram da kažem.
Neke od žena su spremne da se pobune i da stanu u zaštitu sopstvenog dostojanstva, ali bez podrške i promene u sistemu, ne mogu postići mnogo.
– Pa čekaj, bre, jesi ti tu da nas lečiš ili da se dereš na nas? Znači, imaš da nas poštuješ, k’o i mi tebe što poštujemo, a ne da se dereš i isteruješ neku silu nad nama!
– Zvala sam zaštitnika za prava pacijenta i rekla sam da mi je lekar govorio uvredljive stvari, a zaštitnik mi je odgovorio: – Možete samo da promenite lekara, možda bi bilo bolje nego da se tužite.
Najlakše ćete promeniti lekara ako ga (pot)platite da vas tretira kao ljudsko biće. Ali mnoge žene s invaliditetom ne mogu to sebi da priušte. Celokupna situacija i ekonomski faktori umnogome utiču na njihovu odluku o ostvarivanju roditeljskog prava:
– Nemaju novca i ne mogu same da odu kod lekara, treba neka da ima pomogne i oko deteta i oko svega, zbog toga se retko koja žena s invaliditetom usudi da rodi dete.
Šta žene sa invaliditetom izdvajaju kao najvažnije na planu sopstvenog seksualnog zdravlja i reproduktivnih prava
– Da [lekari] budu ljubazni i da nam objasne ponekad neke stvari.
– Da tok pregleda ne zavisi od njihovog trenutnog raspoloženja.
– Da nas upute, da nas upozore da će boleti.
– Savetovala bi’ svim ženama obavezno da idu na preglede.
– Mislim da mora da se uvede obavezan odlazak kod ginekologa. Poziv koji je obavezan, da tereti naše žene da odu kod ginekologa.
Apsolutno, treba nas krivično goniti zbog činjenice da imamo matericu, a ne držimo je u dovoljno neprobojnom kavezu. Potrebne su nam nove pretnje bolom i pojačane kontrole, kako bi sam pojam seksualnog zdravlja ostao na apstraktnom nivou, a cela zajednica sačuvana od razornog dejstva ženskog orgazma. Porazna je činjenica da povodom seksualnog zdravlja po pravilu govorimo o patologiji, ginekološkim ordinacijama, bolu, strahu, neznanju, menstrualnoj nečistoći, rizicima trudnoće… Dok god zadovoljstvo nema ništa s tim, seksualno zdravlje je manje od prazne fraze, a puko opstajanje u ženskom telu predaleko je od življenja ženskog principa.
Medijski prilog je objavljen uz finansijsku podršku Populacionog fonda Ujedinjenih nacija u Republici Srbiji. Sadržaj medijskog priloga predstavljaju isključivo stavove redakcije Portala o invalidnosti i ne odražava nužno stavove UNFPA-a, Ujedinjenih nacija, niti bilo koje od pridruženih organizacija. UNFPA neće biti ni na koji način odgovoran za upotrebu, niti posledice koje proisteknu iz upotrebe informacija iz ovog medijskog priloga.
