Peni Mordon /Penny Mordaunt/, sekretarka Velike Britanije za međunarodni razvoj na Svetskom samitu o invalidnosti.
Na Svetskom samitu o invalidnosti, održanom 23. i 24. jula u Londonu, razmatrano je čak 170 novih pravaca delovanja kako bi se povaćala inkluzija invalidnosti i smanjila stigma u vezi sa ovom društvenom pojavom u zemljama sa nižim prihodima. Razmatrane su razne mere, koje sežu od novčane potpore, preko materijalno-robne i podrške u vidu novih tehnologija, pa do novih ili dopunjenih akcionih planova i povelja. Međutim, dok je jedan deo javnosti zabrinut za to da (li) su pojedine grupe u okviru šire zajednice osoba s invliditetom i dalje zanemarene, drugi su smatrali da je važno pomenuti postojeću distancu između velikih humanitarnih organizacija i (lokalnih) organizacija koje su specijalizovane za bavljenje pitanjima invalidnosti.
Ovaj Samit, čiji su domaćini bili Ministarstvo za međunarodni razvoj Velike Britanije (DFID), Vlada Kenije i Međunarodna alijansa za invalidnost (International Disability Alliance), obeležilo je to što su se humanitarni i razvojni sektor po porvi put formalno sastali kako bi svoje aktivnosti planirali tako da u većoj meri obuhvataju, odnosno budu dostupne osobama s invaliditetom. Više od 800 predstavnika vlada, civilnog društva i privatnog sektora okupilo se kako bi razmatralo četiri teme: kako se nositi sa stigmatizacijom, podrška inkluzivnom obrazovanju, ekonomsko osnaživanje i tehnologija i unapređenje pristupa elektronskim pomagalima.
„Imamo lep primer o tome šta dobro funkcioniše,” rekla je ovom prilikom Peni Mordon /Penny Mordaunt/, sekretarka Velike Britanije za međunarodni razvoj. „Nakon pitanja rodnosti, kojom se na ovaj način bavimo već godinama, iste principe primenjujemo i u odnosu na invalidnost.”
Uz novi okvir i druge pravce delovanja, DFID je ovom prilikom u javnost izneo i Povelju o promeni, akcioni plan za primenu Konvencije UN o pravima osoba s invaliditetom, dokumenta koji je usvojen još 2006. godine, a na koji su donatori pažnju obratili tek deceniju kasnije.
„Jedan od najvećih izazova je to da je vrlo malo uzora, vrlo malo dobrih praksi iz kojih bi ljudi učili. Osobe sa invaliditetom treba da budu u centru pažnje javnosti kako bi pokazale svoje sposobnosti, kapacitete da donose odluke, njihovo životno iskustvo,” kaže Kirsti Smit /Kirsty Smith/ iz britanske organizacije CBM, koja pomaže osobama s invaliditetom i njihovim porodicama u najsiromašnijim delovima sveta.
„Dok god ih nema u javnosti, o osobama s invaliditetom će se misliti kao o ‘onim drugima’, a lično mislim da su one još uvek u zaleđini.”
Smit takođe ističe da osobe s invaliditetom koje su isključene iz obrazovnog sistema i donošenja odluka isto tako nisu prepoznale svoja sopstvena prava, pa ih zato sporo i ostvaruju. To sve dovodi do onoga što ona naziva nasleđem isključivosti. Svemu tome doprinosi i to što uticajni akteri u sferi međunarodnog i društvenog razvoja razmišljaju tematski i na jedan isključiv način:
„Na primer, tokom jedne decenije glavna tema je zaštita životne sredine, sledeće je rod i tako dalje, a novac, na žalost, prati ovako postavljene prioritete.”
Iako ovaj Samit nije bio zamišljen kao konferencija na kojoj će se raspoređivati sredstva za određene namene ili preuzimati odgovosnosti na globalnom nivou, Vlada Australije namenila je 17 miliona dolara za podršku aktivnostima koje će uključivati pitanje invalidnosti u kontekstu odgovora na krizu u Siriji. Fond UN za borbu protiv nasilja nad ženama (UNTF) spreman je da uloži 3 miliona dolara u programe koji će obuhvatiti 8.000 žena i devojčica. Svetska banka posvetiće se tome da svi projekti u oblasti obrazovanja i mobilnosti u naseljenim mestima koje ona bude podržavala do 2025. godine u sebi sadrže komponentu invalidnosti. UNICEF će do 2030. godine pomoći da 30 miliona dece s invaliditetom dobije visoko kvalitetno obrazovanje, dok će Agencija UN za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN Women) 80 posto svojih programa na nivou država do 2021. godine usmeriti na žene i devojčice s invaliditetom.
Primroz Mandišona /Primrose Mandishona/, aktivnistkinja za prava osoba s invaliditetom iz Zimbabvea i osnivačica Camfed-a, međunarodne nevladine organizacije koja se bavi obrazovanjem devojčica u Africi, smatra da napretka u obrazovanju dece s invaliditetom svakako ima, ali da nije dovoljno učinjeno na tome da se inkluzivni prostori iz klinika za rehabilitaciju ili sala za međunarodne konferencije presele u domove pojedinki i pojedinaca i njihove lokalne zajednice.
„Deca se i dalje sakrivaju. Odete u selo u kome ima, recimo, troje dece sa cerebralnom paralizom, a zna se samo za jedno jer je drugo dvoje iza zatvorenih vrata. Mi sa školama i lokalnim zajednicama radimo na tome da pronađemo decu s invaliditetom za koju se ponekad uopšte ni ne zna da postoje,” kaže Mandišona, čiji cilj kao rehabilitacione tehničarke je da promoviše nezavisnost, uključujući i onu socijalnu i ekonomsku. Ona smatra da rehabilitacija u klinici nije dovoljna, nego da je potrebno napraviti procenu okruženja, videti da li je ono odgovarajuće, a potom izgraditi ono što je potrebno iz lokalnih resursa kako bi se obezbedio kontinuitet usluga, da ne bi nečiji život po izlasku iz bolnice stao i nepotrebno ostao na nivou koji je ispod mogućnosti te osobe, naročito ako ona živi u nekoj seoskoj sredini.
DFID je saopštio i da su se vlade devet afričkih zemalja obavezale na to da će razviti pouzdane mreže podrške kako bi se obazbedilo to da osobe s invaliditetom ne budu zaboravljene u njihovim društvima. Još 19 vlada, kompanija i drugih organizacija spremno je da se posveti razvoju veština osoba s invaliditetom kako bi ih podržale na putu pronalaženja odgovarajućeg zaposlenja. Međutim, izvestan broj učesnica i učesnika Samita smatra da svemu ovome ipak nešto ili – sudeći po Mandišoni – neko nedostaje.
„Smatram da mnogi od nas stalno bivaju izostavljeni – oni u oblasti psihosocijalne podrške. Ljudi u lokalnim zajednicama kojima je psihosocijalna podrška stvarno potrebna, njihova porodica i lokalni lideri moraju biti uključeni u ovakve procese.”
Pojedini učesnici imali su primedbi i na inkluziju sa stanovišta invalidnosti u oblasti humanitarnog rada, budući da se humanitarni programi finansiraju kratkoročno, što onemogućava osmišljavanje i sprovođenje inkluzivnih programa, za koje je obično potrebno više vremena. Navodeći primer inkluzije sirijske dece u škole u Jordanu, Naser Hagamed /Naser Haghamed/, iz organizacije „Islamska pomoć” (Islamic Relief), pita se kako je moguće integrisati ih u škole i izraditi odgovarajuće programe kada škole nemaju ni fizičke uslove, ni obučene nastavnike, niti odgovarajuće materijale za decu s invaliditetom. Potrebno je dugo vremena da bi se sve to obezbedilo, a do tada već sva sredstva iz humanitarnog programa budu potrošena ili preusmerena na druge namene.
Hagamed takođe ističe da velike organizacije nisu u potpunosti posvećene onome što se na terenu dešava. Dok mnoge organizacije koje primaju veća donatorska sredstva na teren šalju svoje predstavnike, one suštinski, sa stanovišta posvećenosti svom cilju, nisu prisutne u lokalnim zajednicama. Ovakva nepovezanost između ljudi na terenu i specijalizovanih organizacija šteti nastojanjima da se invalidnost, kao još jedna životna realnost, uvede u glavne tokove međunarodnog humanitarnog rada i rada na međunarodnom društvenom razvoju. Mnoge specijalizovane lokalne organizacije možda nisu na udaru humanitarnih kriza, ili su u zabačenim krajevima, ali to ne znači da one nemaju određena znanja, veštine i iskustva koja bi svima bila korisna, zaključuje Hagamed.
Izvor: https://www.devex.com
Na osnovu izvornog priloga Moli Anders /Molly Anders/, tekst na srpskom priredila Ankica Dragin
