Paraolimpijske igre, drugi najveći globalni sportski događaj po broju učesnica i učesnika, današnjim sportistkinjama i sportistima s invaliditetom su – broj jedan. Iako započete više od pola veka nakon savremenih Olimpijskih igara (1960. godine u Rimu) i uprkos mnogo manjem publicitetu, Paraolimpijske igre i dalje predstavljaju značajan iskorak ka društvenoj afirmaciji i destigmatizaciji osoba s invaliditetom. Ove igre doprinele su i tome da su osobama s invaliditetom danas, u odnosu na samo nekoliko decenija ranije, razni sportovi, a samim tim i drugi fizički i simbolički prostori, znatno dostupniji. Značaj i poruke (Para)olimpijskih igara oduvek su prevazilazilazile oblast sporta i zagovaranja zdravih stilova života za sve, bez obzira na njihove individualne razlike. Govoreći o istoriji Olimpijskih igara sa stanovišta invalidnosti, međutim, nameću se sledeća pitanja: da li je pre nastanka Paraolimpijskih igara u tzv. vrhunskom sportu bilo osoba s invaliditetom, kojim sportovima su se bavile i sa kakvim rezultatima?
Povod za razmišljanje na ovu temu bila je fotografija mađarske vaterpolo reprezentacije iz 1932. godine. Njenim pažljivim posmatranjem, primećuje se, možda čak ne ni na drugi pogled, da poslednji vaterpolista u nizu, onaj sa brojem tri na kapici, stoji na jednoj nozi. Reč je o tada dvadesettrogodišnjem Oliveru Halašiju /Halassy Olivér/, koji na slici pozira sa svojim saigračima sa kojima je iste godine u Los Anđelesu osvojio zlatnu olimpijsku medalju.
Halaši je osvajač još dve olimpijske medalje u vaterpolu: srebrne u Amsterdamu 1928, kao i još jedne zlatne u Berlinu 1936. godine. Kao reprezentativac je tri puta bio i prvak Evrope u vaterpolu (1931. U Parizu, 1934. u Magdeburgu i 1938. u Londonu). Tokom više od jedne decenije (1926-1938) imao je izuzetne rezultate i u plivanju. Uz svoju vaterpolo ekipu u Parizu 1931. godine, na istom prvenstvu bio je i evropski prvak u plivanju (u disciplini 1500 m kraul). Državni prvak u plivanju bio je 14 puta, dok je sa svojim klubom plivačka prvenstva Mađarske osvajao ukupno devet puta. U svojoj plivačkoj karijeri ostvario je ukupno 36 titula prvaka na raznim plivačkim takmičenjima, a 12 puta je popravljao i državne rekorde. Osam puta je bio član državne plivačke reprezentacije, a za mađarski vaterpolo tim nastupao je skoro sto puta.
Rođen je pre više od jednog stoleća (1909) u Budimpešti. Poput većine dečaka iz svog naselja, rano je počeo da se bavi fudbalom i u njega su već tada polagane velike nade. Imao je osam godina kada je pokušao da uskoči na tramvaj u pokretu i tom prilikom tako povredio levu nogu da su mu morali amputirati stopalo i deo potkolenice. Godinu dana kasnije već je krenuo na plivačke i vaterpolo treninge u istom Sportskom udruženju u Ujpeštu, delu grada u kom je proveo ceo svoj život. Uprkos početnim poteškoćama, sa 17 godina je, na opšte iznenađenje, pobedio na jednom plivačkom takmičenju. Plivači su tada Dunavom plivali devet kilometara, od vrha Sentandrejskog ostrva do Atletskog centra na Margitsigetu. Halaši je ovu stazu preplivao za jedan sat i četiri minuta. Iako je do polovine trke jako zaostajao za prošlogodišnjim pobednikom, do kraja ga je prestigao istrajnim sprintom. Od tada su svi počeli ozbiljno da shvataju njegovo bavljenje sportom, a već sa 19 godina bio je jedan od izabranika Bele Komjadija /Komjádi Béla/ koji su 1928. godine u Amsterdamu za Mađarsku osvojili olimpijsko srebro u vaterpolu.
Na Evropskom prvenstvu u Parizu 1931. godine Mađari su igrali protiv Belgijanaca, a Halaši je, iako novi u reprezentaciji, značajno doprineo tome što je njegov tim odbranio titulu prvaka. Dok su njegovi saigrači još slavili pobedu, on je otišao na svoju plivačku trku. Pred njim je bilo finale na 1500 metara kraul, trka u kojoj on svakako nije bio jedan od favorita. Osim što se tokom trke na plivalište obrušio grad, pa su sudije jedva mogle da je prate, trka je zapamćena i po tome što je mađarski plivač s invaliditetom izveo pravi podvig. Na svakom okretu je Halaši bio ispred svojih takmaca, ali je zbog invaliditeta okrete teško izvodio i tu gubio vreme, pa bi ga oni ponovo prestigli. Na kraju trke pobedio je drugoplasiranog za jedan metar.
Potpuno iscrpljenog Halašija iz bazena je izvukao kolega Ištvan Baranj /Bárány István/. Bukvalno ga je odneo u svlačionicu jer Halaši više ni uz pomoć štaka nije mogao da hoda. U svlačionici su mu na kašičicu davali zašećerene vode dok se nije povratio. Čim je malo došao sebi, vratio se do bazena u kom se igrala vaterpolo utakmica za treće mesto. Utakmica je morala biti nakratko prekinuta jer je publika, ugledavši ga, počela da skandira njegovo prezime, pa sudije i igrači nisu imali drugog izbora do da joj se pridruže aplaudirajući novom šampionu.
Sportom je prestao da se bavi sa 30 godina. Radio je prvo u jednoj firmi, a potom kao kontrolor u računovodstvu gradske uprave. Oženio se i dobio tri ćerke. Nakon Drugog svetskog rata, kao aktivni član Plivačkog saveza Mađarske bio je jedan od pionira ponovnog oživljavanja i afirmacije ovog sporta.
Halaši je rano preminuo, u 37. godini, dok je njegova najmlađa kćer još bila novorođenče. Život je izgubio pod nerazjašnjenim okolnostima. Naime, 10. septembra 1946. godine taksijem se zaputio u Plivački savez. Dok se u javnosti spekulisalo da su njega i taksistu zaustavila, a potom na licu mesta i pogubila dva sovjetska pozornika u nameri da ukradu vozilo, koje je kasnije bez točkova pronađeno u jednoj zabačenoj ulici, tadašnji mediji ovaj događaj nazivali su brutalnim ubistvom kao posledicom pljačke. Pojedini izvori tvrde da je događaj zataškan iako je bilo svedoka, kao i da su viđenije mađarske sportistkinje i sportisti pretnjama ućutkani kako ne bi u javnosti potezali pitanje prave verzije Halašijevog ubistva. Hiljade ljudi došlo je na njegovu sahranu, na kojoj je govor održao njegov kolega Alfred Hajoš /Hajós Alfréd/, slavni mađarski arhitekta, koji će u istoriji sporta ostati zabeležen i kao plivač koji je na jednim olimpijskim igrama osvojio najviše medalja u pojedinačnim disciplinama.
Bazen Sportskog centra u Ujpeštu, jedan od najmodernijih u Budimpešti, od 1989. godine nosi Halašijevo ime.
***
Poštovane čitateljke i čitaoci,
nadahnute pričom o Halašiju, želele bismo da javnosti približimo i iskustva drugih sprotistkinja i sportista sa invaliditetom iz vremena pre Paraolimpijskih igara. Ukoliko znate za nekoga o kome bismo mogle pisati u ovoj rubrici, javite nam njeno ili njegovo ime, a mi ćemo objaviti priču i navesti Vas kao izvor informacije o ovoj osobi.
Hvala unapred!
Fotografija: http://www.haloujpest.hu/
Tekst na srpskom priredila: Ankica Dragin
