Ugnjetavanje ili opresija, jednako kao i vladanje ili dominacija, nisu ništa drugo do dva oblika nepravičnosti. Organičavajuća priroda nepravičnosti prožima sve sfere života, od donošenja odluka, preko podele posla, pa do kulture. Opresija je stoga ključni pojam političkog angažmana mnogih pokreta koji zagovaraju emancipaciju neprivilegovanih društvenih grupa, među koje spadaju i žene sa invaliditetom.
Pojam i odlike opresije, njene oblike i mehanizme funkcionisanja predstavljamo u šest kraćih tekstova inspirisanih drugim poglavljem knjige Ajris Marion Jang /Iris Marion Young/ „Pravda i politika razlike” pod nazivom „Pet lica opresije”. Knjigu je 1990. godine na engleskom izdao Princeton University Press. U ovom delu govorimo o eksploataciji.
Eksploatacija: iskorišćavanje manje vrednih
Do pre otprilike jednog veka verovalo se da eksploatacija postoji samo u pravno neuređenim, predkapitalističkim društvima. Međutim, ona postoji i u kapitalizmu zbog toga što su u njemu pojedinke i pojedinci nominalno slobodni, ali ne i oslobođeni uticaja društvenih vrednosti i tržišta.
Danas su sredstva za rad i proizvodnja i dalje u vlasništvu malog broja uticajnih ljudi. Najvrednije što ostali – kao proizvođači profita – mogu da ponude na tržištu su znanje, veštine i vreme koje će provesti na radu. Očekivalo bi se da će se i svi oni koji rade profesionalno i lično afirmisati i materijalno napredovati, ali se to najčešće ne dešava u meri srazmernoj uloženom radu. Razlog za to je činjenica da eksploatacija počiva na odnosu među raznim društvenim grupama. Moć uticajnih, onih koji odlučuju, pritom ne počiva isključivo na njihovom materijalnom bogatstvu. Eksploatacija se zasniva na tome da se energija i potencijali onih koji nemaju društvenog uticaja stalno (iznova) koriste kako bi oni koji imaju održali svoju moć, položaj i bogatstvo.
Da li su rod i invaliditet osnov eksploatacije? Nesumnjivo i po pravilu. Iskorišćavanje žena po osnovu roda ima tri najzastupljenija oblika. Prvi je taj da rezultatima rada žena raspolažu muškarci. Drugi je taj da se od žena očekuje da se žrtvuju u interesu porodice. To zapravo znači da žene veliki deo svoje lične energije troše na negovanje drugih članova porodice i ugađanje muškarcima. Neplaćen ženski rad u domaćinstvu – kuvanje, pranje, spremanje, negovanje starih i bolesnih – i danas je očigledan primer za to. Ipak, u osnovi svega toga je činjenica da su društveni odnosi postavljeni tako da su muškarci ti koji imaju moć da odlučuju i o pravima žena, a svoj uticaj najčešće koriste kako bi žene u što većoj meri učinili zavisnima od njih.
S druge strane, i samo ustrojstvo savremenog društva, u kome vlada tzv. javni patrijarhat, može da utiče na smanjivanje nezavisnosti žena, njihove moći i uticaja. Jedan primer za to je kada žene bivaju isključene sa tržišta rada zbog toga što društvo smatra da su one odgovorne za odgajanje dece. Drugi primer su situacije nakon razvoda kada otac odbija da plaća izdržavanje deteta, a država nema efikasne mehanizme da ga na to primora. Majka i deca tada bivaju upućeni na socijalnu ili neku drugu vrstu pomoći društva. Postojanje tzv. ženskih i muških sfera rada i zapošljavanja, uprkos načelnoj slobodi da svako izabere zanimanje i radno mesto, treći su primer toga na koji način društveni odnosi doprinose eksploataciji žena. One se i dalje većinom zapošljavaju u manje plaćenim sektorima, na izvršnim poslovima sa manjom platom i na kojima se od njih ne očekuje donošenje odluka. Žene su time praktično svedene na nivo najamne radne snage, poluge na kojoj počiva iskorišćavanje koje je u osnovi, na primer, i rasne eksploatacije.
Stav da se neka osoba unapred smatra (ne)dovoljno sposobnom, pogodnom ili dobrom tipična je polazna osnova i za eksploataciju osoba, odnosno žena sa invaliditetom. Osobe sa invaliditetom se u svim oblastima života po pravilu doživljavaju kao manje društveno korisna ljudska bića zbog toga što se smatra da one nisu sposobne da se socijalizuju, obrazuju ili rade. Žene sa invaliditetom su u tom smislu dvostruko obeležene jer se od njih još ređe u odnosu na muškarce sa invaliditetom očekuje da će stupiti u emotivnu ili intimnu vezu, partnerstvo ili brak, rađati i podizati decu, donositi odluke i odgovarati za svoje životne izbore.
Kada je reč o invaliditetu, može se postaviti i pitanje kako je moguće eksploatisati, iskorišćavati osobu koju je neko društvo svojim vrednostima i načinom funkcionisanja već obeležilo kao „manje korisnu”? Moguće je, itekako, pogotovo ako znamo da su ljudi motivisani svojim potrebama. Iskorišćavanje nekoga ili nečega što neka osoba (ne) poseduje po pravilu je deo zadovoljavanja potreba onih moćnijih na račun onih koji nemaju dovoljno moći da im se odupru. Osoba sa invaliditetom se u takvom društvu poima kao neko ko nije u stanju da proizvede novu vrednost i profit, te joj se stoga ni ne pruža prilika za to. Uz to, ona je samim tim i svojevrsni društveni teret jer ima pravo na socijalne beneficije za koje radi neko drugi. Zbog toga se javnost stalno podseća na to da je najvažnija stvar u životu (samo)održivost. Pandan ovakve društvene održivosti, dakako, uvek su osobe, prvenstveno žene sa invaliditetom. One se predstavljaju kao da navodno ne mogu ni ono najmanje što obične žene po svojoj prirodi mogu – da ugađaju muškarcima, da rađaju i brinu se o drugima. Samim tim, invaliditet kao društvena pojava biva iskorišćena u svrhu očuvanja društvenog ustvojstva koje u velikoj meri počiva i na socio-kulturološki uslovljenoj – i prihvaćenoj! – eksploataciji.
Priredila: Ankica Dragin
