Učinio je nauku pristupačnom široj javnosti, napisavši bestseler Kratka istorija vremena.
Rođen je 8. januara 1942, tačno tri stotine godina nakon Galileove smrti.
Dobitnik je mnogobrojnih priznanja i nagrada, osim Nobelove.
Stiven Hoking u školi je bio zabušant. U početku među najgorim učenicima u razredu, a posle je uz malo truda dospeo među prosečne. Više ga je zanimalo kako stvari funkcionišu, pa je bio poznat po umeću da rastavlja satove i radio aparate. Slabije mu je išlo da ih ponovo sastavi. Uprkos svemu tome (ili baš zato), genij je nekako bio vidljiv, pa je zaslužio nadimak Ajnštajn. Kada mu je nastavak školovanja zavisio od stipendije, pokazao je besprekorne rezultate na ispitu iz fizike i primljen je na Oksford.
Od ranih godina bio je naklonjen matematici, ali ga je otac usmeravao ka medicini. No, za njega je biologija bila previše nejasna i deskriptivna. Kako na Oksfordu nije mogao da studira matematiku kao glavni predmet, opredelio se za fiziku. Unutar te oblasti fokusirao se na velika pitanja: kosmologiju, iako u to vreme nije bila prepoznata kao legitimna naučna oblast.
Tokom prve godine studija suočio se sa nezadovoljstvom i izolacijom, iz čega ga izvlači pridruživanje veslačkom timu. Kako nije bio atletske građe, postavljen je za kormilara. Veslanje je bila važna takmičarska disciplina za Oksford, pa je Stivenu članstvo u tom timu donelo popularnost. U to vreme smatraju ga avanturističkim tipom. Veslao je šest puta nedeljno, što je poremetilo njegov ustaljeni način učenja.
Pred kraj studija postaje sve nespretniji i gubi ravnotežu. Njegova porodica je zabrinuta zbog vidljivih simptoma i nagovara ga da potraži lekarsku pomoć. U isto vreme upoznaje i svoju buduću ženu Džejn. Privlače je njegov smisao za humor i nezavisna ličnost. Lekari ga s početka ne shvataju ozbiljno i savetuju mu da smanji alkohol, a posle dvonedeljnog testiranja, Stivenu je dijagnostikovana amiotrofična lateralna skleroza. Imao je 21 godinu i lekari su predviđali da mu nije još mnogo ostalo. Posle prvobitnog šoka, nekako je povratio optimizam i ubrzo se verio sa Džejn, što mu je dalo dodatnu želju za životom.
Jedno od njegovih najvećih naučnih postignuća je teorija o tome da univerzum nema granica (1983). Objasnio je da o svemiru treba misliti kao o površini Zemlje. Po površini Zemlje možemo se kretati u bilo kom pravcu, a da nikada ne dođemo do ćoška, ivice ili granice za koju bi se moglo reći da je kraj Zemlje, jer je reč o sferi. Razlika je u tome što je površina Zemlje dvodimenzionalna (Zemlja je trodimenzionalna, ali njena površina ima samo dve dimenzije), dok je univerzum četvorodimenzionalan.
Iz težnje da nauku učini pristupačnom, u koautorstvu sa svojom ćerkom Lusi, pisao je knjige za decu: Džordžov tajni ključ svemira i Džordžova svemirska potraga za blagom. Knjige predstavljaju pojednostavljene naučne koncepte o crnim rupama i poreklu života.
Kada su ga na pedesetogodišnjici NASA-e pitali o životu izvan Zemlje, odgovorio je:
– Primitivan život je uobičajen, dok je inteligentan veoma redak. Neki bi rekli da tek treba da se pojavi na Zemlji.
U šezdeset petoj iskusio je bestežinsko stanje i pravio gimnastičke okrete, zahvaljujući specijalizovanom avionu kompanije Zero Gravity. Upustio se u ovu avanturu iz želje da putuje kosmosom. To je bila njegova ultimativna fantazija koju nije ostvario.
Govor omogućava komunikaciju ideja, zbog čega ljudska bića mogu da rade zajedno stvarajući nemoguće. Najveća dostignuća čovečanstva proistekla su iz razgovora, a najveći neuspesi iz nedostatka razgovora. Ne mora da bude tako. Naše najveće nade mogle bi da se ostvare u budućnosti. Uz tehnologiju koja nam je na raspolaganju, mogućnosti su bezgranične. Sve što treba da uradimo je da nastavimo da pričamo. – Stiven Hoking
IZVOR: https://science.howstuffworks.com
