U sredu, 4. aprila 2018. godine u prostorijama Udruženja paraplegičara Banata u Zrenjaninu održana je prva u nizu planiranih fokus grupa na kojoj su žene s invaliditetom podelile svoja iskustva u vezi sa ostvarivanjem prava i dobijanjem podrške od strane nadležnih institucija i drugih relevantnih instanci. Fokus grupe sprovodi Organizacija …IZ KRUGA – VOJVODINA u saradnji sa UN WOMEN u okviru dvogodišnjeg projekta Podrška organizacijama civilnog društva u pružanju usluga ženama i devojčicama koje su preživele nasilje, posebno ženama iz marginalizovanih grupa, kao što su žene sa invaliditetom i žene žrtve silovanja i seksualnog nasilja.
Među učesnicama fokus grupe bile su žene sa urođenim i stečenim motornim invaliditetom, članice Udruženja paraplegičara Banata i Udruženja za dečju i cerebralnu paralizu Srednjobanatskog okruga. Ove žene vode samostalne i aktivne živote, uz povremenu asistenciju članova porodice. Informisane su o pravima osoba s invaliditetom, a ujedno i veoma svesne načina na koji su do takvih informacija dolazile: sporadično i slučajno, neformalnim tokovima, jer im se u službama podrške uskraćuju relevantne informacije o pravima na slobodu kretanja, samostalan život i uključenost u zajednicu, kao i na ostvarivanje zdravstvene zaštite.
Zrenjanin je arhitektonski nepristupačan grad, ivičnjaci su oboreni jedino u samom centru, prilazi zgradama i rampe, ako uopšte postoje, mahom su nefunkcionalni, što žene s invaliditetom, kako same kažu, vraća u poziciju zavisnosti od dobre volje i slobodnog vremena drugih. U javnom prevozu postoji svega jedan niskopodni autobus, ali je iz reda vožnje teško razumljivo kada saobraća. Samim tim gradski prevoz nedostupan je za osobe koje koriste kolica. Koliko žene sa motornim invaliditetima, koje se kreću uz pomoć štapa ili štaka, koriste javni prevoz i kakva su im iskustva, zavisi isključivo od dobre volje vozača, koji umeju da im kažu i sledeće: – Kud si krenula, ako ne možeš normalno da uđeš u autobus?
Žene s invaliditetom u Zrenjaninu otežano dolaze do pomagala koja su im neophodna za kretanje i neometan samostalni život (kolica, proteze, ortopedske cipele, gume za štake i štapove). Pomagala često ne odgovaraju kriterijumima funkcionalnosti, a estetske potrebe su pod takvim okolnostima misaona imenica.
– Pošto ne vozim auto, mogu da ostvarim pravo samo na sobna kolica umesto lako aktivnih. Kako im samo ime kaže, sobna kolica nisu namenjena za kretanje izvan kuće. Situacija je apsurdna: zašto moram da vozim auto, da bih imala pravo da se krećem po ulici?
– Ortopedske cipele menjaju se na svakih osamnaest meseci. Koliko često žene bez invaliditeta menjaju obuću? Jasno je kako ovo utiče na našu ženstvenost.
– Kada me vide sa štapovima, dobace: ej, baba ide na skijanje! Do sada sam naučila da me takve stvari ne vređaju.
Reproduktivna prava žena s invaliditetom u Zrenjaninu ostvaruju se zahvaljujući višegodišnjoj borbi za hidraulični ginekološki sto, a pregledi se zakazuju posredstvom Udruženja paraplegičara. Bolnica u Zrenjaninu nema pristupačan toalet za osobe s invaliditetom. Gotovo sve učesnice fokus grupe ostvarene su u roditeljskoj ulozi, ali nijedna nije prošla bez osporavanja na tom putu:
– Sve da razumem, al’ šta ti bi da rodiš dete!?
– Svekrva me nije prihvatila ni posle 42 godine. Plašila se da neću moći da rodim.
Žene s invaliditetom trpe osporavanja od strane najbližeg okruženja, prijatelja i kolega, šire porodice i zajednice u kojoj žive. U partnerskim vezama, neprihvatanje gotovo po pravilu dolazi u paketu sa partnerovom porodicom koja ženu s invaliditetom procenjuje manje vrednom.
– To što nas gledaju s omalovažavanjem tera nas da se uvek i u svemu dokazujemo.
– Nerazumevanje i neznanje idu jedno s drugim. Svaka od nas je doživela ismevanje, potcenjivanje ili obezvređivanje zbog invaliditeta.
Svesne višestruke diskriminacije, žene s invaliditetom nemaju pristup pozicijama moći, sa kojih bi odlučivale o pitanjima koja se upravo njih tiču.
– Dok muškarci sve kroje, slabo šta će se suštinski promeniti.
Put do ekonomske samostalnosti naročito je otežan mlađim ženama s invaliditetom koje se ne zapošljavaju, ne zbog njihove nekompetentnosti ili neobrazovanosti, nego zbog direktne diskriminacije po osnovu invaliditeta.
– Često me pozivaju na razgovore, jer vide da mi je biografija odlična. Ali, kada se pojavim na štakama, odluče da me ne zaposle.
Svi ti mehanizmi nepristupačnosti, nemarnosti i uskraćivanja prava iznova vraćaju žene s invaliditetom u izolaciju sopstvenih soba.
– Mnoge od nas žive isključivo iza zatvorenih vrata.
Žene s invaliditetom koje u Zrenjaninu vode aktivne živote, napravile su proboj u javnoj sferi zahvaljujući sopstvenim zalaganjima, bez ikakve sistemske podrške. Svesne su svih oblika diskriminacije i izloženosti nasilju, a za izazovne situacije iznalaze sopstvena rešenja, jer nemaju poverenja u postojeće sisteme podrške.
– Vremenom sam izgradila gard kojim idem protiv povređivanja.
– Neke žene misle da je trpeti u braku prava stvar. Na Balkanu je još uvek veći sram biti sama, nego trpeti muža.
– Nema rešenja za ženu s invaliditetom koja je u situaciji partnerskog nasilja. Može da prijavi, ali – šta je čeka posle? Verovatno još gora situacija. U samom sistemu nije osmišljeno dugoročno rešenje.
Vizija sveta u kome su žene s invaliditetom ravnopravne članice društva koje uvažava različitost bez tabua, gde univerzalni dizajn odgovara potrebama svih, još uvek je daleka vizija. U ovakvom, za odabrane najboljem od svih mogućih svetova, samo pojedine žene s invaliditetom mogu da kažu:
– Imala sam dobar život. Ali, to je zato što sam rogata.
Da li i društveno prihvaćena kao takva, sasvim je drugo pitanje.
