U ostvarivanju podrške i prava na život bez nasilja žene s invaliditetom suočavaju se sa složenim nizom barijera, koje proizilaze, kako iz samog položaja žene s invaliditetom u društvu, tako i iz specifičnih životnih okolnosti svake žene.
Pristupačnost informacija
Nedostatak pristupačnih informacija sprečava žene s invaliditetom da prepoznaju i prijave naslje: pristup internetu, pristup specijalizovanim uslugama podrške i drugim pravnim sistemima. Informativni materijali najčešće ne postoje na znakovnom jeziku, u zvučnom formatu, niti su prilagođeni ženama s mentalnim invaliditetom.
Pristupačnost servisa podrške
Servisi podrške često su na nepristupačnim lokacijama, a kod pružaoca usluga postoje mentalne barijere prema ženama s invaliditetom. Same žene s invaliditetom s razlogom brinu o privatnosti i poverljivosti informacija, jer: – Kako da vas podrži neko ko ne zna ništa o vama?
Život u instituciji
Svakodnevni život žene s invaliditetom koja živi u instituciji je pod dvadesetčetvoročasovnim nadzorom osoblja. Nasilje koje se odigra u instituciji ostaje u instituciji. Žene s invaliditetom žive u izolaciji, unutar institucije, gde se svakodnevno susreću sa počiniocima nasilja, bez ikakve mogućnosti da potraže podršku izvan.
Zanemarivanje i nepoverenje
Isključivanje i odbacivanje od strane članova porodice, pružaoca usluga i šire javnosti je realnost žena s invaliditetom. Naročito kada nasilje nema svedoke – zašto bi joj iko verovao? Kako nema poverenje drugih, sve manje ga ima u sebe: – Sama sam kriva. Imam invaliditet, treba da budem pažljivija/ obazrivija / tiša / nevidljiva. Ne moram uveče da izlazim napolje… Nasilje koje se odigra u porodici ostaje u porodici, jer niko ne želi da bude predmet javnog skandala. Kredibilitet žene s invaliditetom je oštećen i neretko joj se pripisuju rastrojstvo, pomanjkanje zdravog razuma i rasuđivanja.
Javni diskurs o nasilju i invaliditetu
Javni diskurs odražava predrasude prema ženama s invaliditetom, optužujući ih da su same odgovorne za situacije nasilja, što povećava njihov osećaj stida i sumnju sebe. Činjenica je da je javnost slabo upoznata sa realnošću žena s invaliditetom, zbog socijalne distance i njihove marginalizacije u svim aspektima društva. Medijska izveštavanja o nasilju nad ženama s invaliditetom takođe su nepristupačna osobama koje koriste drugačije vidove komunikacije.
Unutrašnje inhibicije
Kontinuiran nedostatak prilika da podele svoja iskustva sa drugim ženama vodi u prihvatanje činjenice da njih niko ne čuje, što rezultira nedostatkom samopouzdanja za mnoge žene s invaliditetom. Žene s invaliditetom u situacijama nasilja proživljavaju strah, nesigurnost, krivicu, stid. Kada pomisle da se povere nekom drugom, rukovode se stavom da ne žele nikome da budu na teretu. Žene sa mentalnim invaliditetima retko kad uče o postavljanju granica i mogućnosti da kažu ne. U kombinaciji sa strategijom izolovanja, to je jedna od najmoćnijih barijera u traženju pomoći.
Finansije
Neretko su žene s invaliditetom u finansijskoj zavisnosti od počinioca nasilja. Bez samostalnih prihoda, teško je izaći iz nasilnog partnerstva. Kao što rodno zasnovano tržište rada drži žene u nepovoljnom položaju, diskriminacija prema osobama s invaliditetom uskraćuje ženama s invaliditetom dobro plaćena radna mesta.
Neravnoteža moći
Izloženost nasilju raste u periodima povećane neravnoteže moći. Kao i druge žene, žene s invaliditetom prijavljuju da su bile izloženije nasilju u periodu neposredno pre ili nakon rođenja deteta. Mnoge žene s invaliditetom osećaju da nemaju drugu opciju, osim da ostanu u domaćinstvu, iz straha da će im dete biti oduzeto, jer im je potrebna asistencija u svakodnevnim zadacima. Poziciju moći diktiraju mnogobrojni faktori: uverenje da žena ne može da uzvrati, stepen kontrole nad ženom (u rezidencijalnim ustanovama, na primer), strah od gubitka asistencije ili pristupačnog stanovanja. Ako je ženi potrebna nega i asistencija, posebno je izložena riziku od nasilja.
IZVOR: https://www.gla.ac.uk
