Rosa May Billinghurst jedna od najpoznatijih aktivistkinja za prava žena. Rođena je 1875. u imućnoj londonskoj porodici (otac joj je bio bankar, a majka iz ugledne kuće poznate po proizvodnji klavira). Kao petogodišnja devojčica Roza Mej obolela je od dečje paralize koja je ostavila trajne posledice. Kretala se koristeći štake i kolica – modifikovani tricikl. Obrazovanje je sticala kod kuće, uz guvernantu. Njena sestra, Alis, bila je upraviteljka doma za nezbrinutu decu i Roza Mej često je volonterski radila sa njom. Sestre su pružale podršku deci iz sirotinjskih kvartova, štićenicima popravnih domova i prostitutkama. Upravo ti susreti sa socijalnom nepravdom usmerili su je da se pridruži sifražetkinjama.
Srce me je bolelo i mislila sam – da žene učestvuju u upravljanju državom, ljudi koji teško žive sigurno bi imali bolje i srećnije uslove. Postepeno mi se razotkrilo da su nejednaki zakoni, koji ženu drže podređenom u odnosu na muškarca, glavni uzrok tog zla. Otkrila sam da muški zakoni o braku, roditeljstvu i razvodu, na sve načine smeštaju ženu u ropsku ulogu, a štetni su i po same muškarce, jer im daju tiransku moć.
Roza Mej bila je više nego posvećena pokretu za pravo glasa žena, organizovala je događaje i sastanke, kad je trebalo – vezala bi se za kapije Bakingemske palate, učestvovala je na mirnim protestima i burnim demonstracijama, ulazeći u direktne sukobe sa policijom. U to vreme, njena kolica na tri točka (kombinacija kolica i tricikla sa ručnim upravljanjem) smatrana su produktom visoke tehnologije. Nije mogla proći nezapaženo, a njeno prisustvo doprinosilo je publicitetu pokreta. Često je izlazila obučena u belo, a kolica su joj bila oblepljena parolama koje pozivaju na žensko pravo glasa. Bila je istaknuta ličnost svog doba, zapamćena po borbenosti u javnim akcijama. Na jednom protestu iz 1910. policajac ju je brutalno izbacio iz kolica, a kada je ponovo sela u njih, skinuo joj je ventile s guma i vezao joj ruke, ostavljajući je u sred uličnih nemira. Nekoliko dana kasnije, Roza Mej ponovo je bila u akciji, spremnija nego pre, da upotrebi kolica za proboj kroz policijske linije. S obe strane kolica imala je privezane štake i koristila ih je da rastera gužvu.
Dama na triciklu ili sifražetkinja na tri točka, kako su je zvali, hapšena je nekoliko puta, često pod optužbom na ometa rad policije, po čemu je ostala zapamćena. Zbog učešća u akciji razbijanja prozora i izloga, dosuđeno joj je mesec dana teškog rada, ali su u zatvoru bili zbunjeni njenom pojavom i nisu znali kako da sprovedu dosuđenu kaznu. Nakon poslednje akcije u kojoj je učestvovala osuđena je na osam meseci zatvora i tad se upušta u štrajk glađu. Zatvorski tretman, naročito prisilno hranjenje, znatno su joj oslabili zdravlje i izlomili zube, tako da je po savetu zatvorskog lekara oslobođena ranije. Kada je izašla, objavila je svoje iskustvo i podstakla da se u parlamentu preispita prisilno hranjenje.
Mogu me ubiti u ovom procesu, jer nisam jaka, ali ne mogu mi oduzeti slobodu duha, niti moju odlučnost da se borim do kraja.
IZVORI:
