Prema osobama s invaliditetom često se ponašamo kao prema pripadnicima druge vrste. U više navrata moraju da nas podsećaju da je pomaganje korisnicima kolica često nalik kidnapovanju i da nasumično mahanje rukama nije znakovni jezik.
1. Osobe s invaliditetom mogu same da sklope kolica
– Moj otac proveo je 44 godine kao korisnik kolica. Mogao je sam da sedne u automobil, da sklopi kolica i da ih odloži na suvozačko mesto u roku od 30 sekundi. Jednom mu je neko na javnom parking panično pritrčao da pripomogne. Otac mu je objasnio da može sam. Čovek je nastavio da uglavljuje kolica na suvozačko sedište i, pre nego što je moj otac uspeo da se pomeri, polomio mu je nekoliko nožnih prstiju. Kada vam neko kaže da mu ne treba pomoć, ostavite ga na miru.
2. Ne vičite, govorite dubljim glasom kada se obraćate osobama oštećenog sluha
– Osobe sa oštećenjem sluha ne mogu da čuju određene frekvencije, što varira od osobe do osobe. Vikanje je nepristojno i nije ni od kakve koristi. Govorite normalno, a onda dozvolite osobi da traži pojašnjenje. Ako ga zatraži, govorite sporije i dubljim glasom.
3. Zločin je zgrabiti nečija kolica bez dozvole
– Moja prijateljica koja je korisnica kolica rekla mi je kako se ljudi neprestano nude da je odguraju do željene destinacije. Često to i urade bez dozvole. Neko potpuno nepoznat samo je počeo da je gura rekavši: – Pomažem ti! Ona se okrenula i odgovorila: – Ne, kidnapuješ me! Zaustavio se.
4. Nemojte suditi o nečijem invaliditetu na osnovu godišta
– Imam oštećenje mozga i kičme; u devetoj godini imala sam zahtevnu operaciju mozga. U prvih nekoliko godina nakon operacije bilo mi je teško da stojim i da hodam duže vremena. Moja mama, sjajna kakva jeste, nabavila mi je električni skuter kojim sam odlazila u nabavku. Kada sam se prvi put vozila na njemu, desilo se više stvari zahvaljujući kojima sam poželela da ga više nikada ne upotrebim.
Dve kasirke rekle su mi da prestanem da se igram nečijim skuterom. Čak su me i zaustavile i tražile da ustanem.
Jedna žena se zaustavila, počela je da plače, onda me je zagrlila ponavljajući kako sam hrabra i jaka.
Stariji ljudi, koji su bili na svojim skuterima, upućivali su mi je gadne poglede, poručujući da ne treba da im se izrugujem.
5. Nemojte pokušavati da osobu koja ima epileptični napad uhvatite za jezik
– Nije da sam svesna kad se to desi, ali kada imam napad, nemojte mi držati jezik. Neće mi otići niz grlo. To, jednostavno, nije moguće. Ujedaću i to je sve čemu ćete doprineti. Najbolje što možete da uradite kada neko ima napad jeste da ga spustite na pod i pobrinete se da ne udari glavu. Ni u kom slučaju mi nemojte držati glavu, jer ako je glava nepokretna dok se telo pomera, može doći do ozbiljnih povreda, kao što je prelom vrata.
6. Tretirajte osobu s invaliditetom kao i sve ostale mušterije
– Jedna od priča koje najviše volim da se setim je iz vremena kada sam radila kao animatorka u tunelu straha:
Videla sam devojku u kolicima i delovala mi je čvrsto i smireno, kao da još nije uplašena (u takvom poslu, postanete dobri u proceni nivoa nečijeg straha). Volim dobre izazove, pa sam krenula ka njoj. Toliko se uplašila, da me ne bi iznenadilo da je iskočila iz kolica. Svi su se zaustavili i buljili u nas nekoliko sekundi. Iznenada je prasnula u smeh. Godinama je odlazila na ovakva mesta nadajući se da će je neko uplašiti, ali svi su to izbegavali čim vide njena kolica. Htela je da neko ima petlju da je tretira kao ostale ljude i da je prestraši, jer je za to platila, baš kao i sve druge mušterije.
7. Obraćajte se mojoj mami, jer ona savršeno dobro čuje
– Moja mama koristi kolica, a zaposleni u restoranima i prodavnicama iz nekog razloga misle da ih ona ne čuje ili ne razume, pa se obraćaju meni. Da stvar bude smešnija – ja imam oštećenje sluha.
8. Ne dodirujte osobu s invaliditetom bez dozvole
– Korisnik sam kolica. Ljudi mi često prilaze nudeći pomoć koja mi nije potrebna. Razumem da imaju dobru nameru, ali generalno mi pomoć nije potrebna. Većina osoba s invaliditetom ne izlazi iz kuće bez plana i znamo kako da prevaziđemo prepreke. Nikada nemojte dodirivati nečija kolica / štake / štap / psa vodiča / telo, bez izričite dozvole. Ne mogu da nabrojim koliko puta bi neki stranac stao iza mene i počeo da me gura, jer mu se učinilo da mi je to potrebno. Jednostavno: ne. Takođe mi prilaze nepoznati ljudi da mi pomognu kada spaze da ulazim ili izlazim iz automobila. Vozim se nekoliko puta na dan i imam efikasan sistem uslaska i izlaska. Kada neko pokuša da pomogne, samo mi oteža.
Da nešto razjasnim: nije nepristojno tražiti nečiju pomoć kada je zaista potrebna, bez obzira na to da li neko ima ili nema invaliditet. Ali ne treba pretpostavljati da je nekome potrebna pomoć i insistirati na tome, čak i kada vam kažu ne. U tome su osnove ljudske pristojnosti.
9. Nemojte im sklanjati stvari s puta
– Moj otac je bio slep i zaista se ljutio kada bismo sklanjali stvari ispred njega. Znao je tačno gde je šta u kući, a kada bismo nešto sklonili, to ga je zbunjivalo, nije mogao da se orijentiše i psovao bi nas redom. Mnogo mi nedostaje.
10. Neprimereni komplimenti su uvredljivi
– Ljudi obično ne pokušavaju da urade nešto za mene, ali mi je neprijatno kada pokušaju da mi udele kompliment tipa: – Dobra si u poslu, uprkos tome što imaš kraću ruku. Znam da pokušavaju da kažu da se dive tome što mi invaliditet ne predstavlja prepreku, ali mi smeta što je glavni fokus na tome. Mogli biste reći kako sam dobra u poslu, bez da uopšte spominjete moju ruku. Inače to zvuči kao: – Iznenađen sam što obavljaš poslove kao osobe bez invaliditeta, a pretpostavljao sam da nećeš moći – iako verujem da ne nameravate to da mi kažete.
11. Imajte poštovanja prema psu vodiču
– Imam beli štap i psa vodiča. Ako se pas udaljio od mene, to je zato što imam panični napad ili nešto slično. Nije loše dresiran, nego pokušava da mi da prostora. Sklonite se s puta.
12. Ne govorite mlađoj osobi da je premlada za bol u leđima
– Kičma mi je zakrivljena na tri mesta, jer imam skoliozu. Ponekad odustajem od nekih stvari, zato što znam da će mi prouzrokovati bol. Kad god to spomenem, kažu mi da sam premlada za bol u leđima. (Imam 25 godina.) To što sam mlada ne znači da sam imuna na bol.
13. Ne pretpostavljajte ništa
– Ako se moj invaliditet ne vidi, zašto pretpostavljate da ga nema?
14. Slušajte osobu koja koristi bocu s kiseonikom
– Moja prijateljica bila je u restoranu. Čekala je na transplantaciju srca i pluća i koristila je dodatni kiseonik. Konobar je prišao stolu, da sipa alkohol i da upali sveću ispred nje. Rekla je: – Ne, stani, kiseonik! – i pomerila se unazad. On se zaustavio, pogledao je i, svejedno je to uradio. Ostatak radnog dana proveo je bez trepavica i obrva, sa čudnim mirisom. Trebalo je da ostane bez posla, ali niko to nije shvatio ozbiljno.
15. Smisleni predlozi o nečijem stanju nisu uvek dobrodošli
– Nije invaliditet, nego je hronična bolest sranje. Imam psorijazu i artritis kao posledicu toga. Svakodnevno čujem: Šta ti je to na ruci / Je l’ to otrovni bršljan / Da li boli / Šta nije u redu s tobom? Trebalo bi da probaš onaj losion… a verujte mi, problemi koje imam s kožom prevazilaze svaki losion. Imam neprekidan bol u zglobovima, naročito u donjem delu leđa, i mrzim kada mi ljudi kažu: – Nemoguće da imaš artritis, premlada si! Odrastajući s tim, naučila sam da ne dopustim da komentari drugih utiču na moje raspoloženje, ali ponekad me jednostavno povređuju.
16. Dosadni ste kad iznova pitate zašto
– Od septembra koristim štake i veoma je čudna pretpostavka da je prigodno pitati me zbog čega. Mlad čovek na štakama, kladili biste se da je zbog sportske povrede. Nisam siguran da li teba da me uznemiri sažaljivi uzdah koji usledi kad kažem artritis, ili treba da budem zadovoljan što sada sedimo u čudnoj tišini, dok neko od nas dvoje ne napusti prostoriju.
17. Osobe sa multiplom sklerozom ne žele da se prema njima ophodite kao prema bebama
– Imam multiplu sklerozu. Desna noga ponekad mi ne funkcioniše i šepam. Na levom oku imam slepu mrlju koja se širi. Čula mi ne rade kao kod drugih ljudi. Upravo sam opržila prste, jer nisam osetila da je krpa kojom sam pridržavala lonac bila mokra. Ne mogu da podnesem kada mi drugi govore o mojim ograničenjima. Trenerica sam softbol tima. Sledeće godine možda ću koristiti kolica. Ali ću ove godine biti aktivna. Ne treba da me tretirate kao bebu.
18. Nemojte mi davati medicinske savete koje ne tražim
– Dijabetičar sam i veoma je iritirajuće kada mi ljudi koji nisu ni moji lekari, ni nutricionisti, govore šta ne smem da jedem. Druga je stvar ako ste radoznali da me pitate da li nešto smem ili ne smem. Poznajem dijabetes bolje nego vi (živim s tim). Ako znate više od mene, zadržite to za sebe.
19. Oponašanje znakovnog jezika nije smešno
– Gluva sam i koristim znakovni jezik. Izluđuje me kada mi ljudi prilaze da mi pokažu azbuku na znakovnom jeziku ili kada imaju potrebu da spomenu da imaju gluvog rođaka. Sigurno nećete prići crncu i reći: – Hej, znaš da je moja ćerka udata za crnca! Niti ćete recitovati alfabet bilo kom strancu. Ako mislite da je smešno imitirati znakovni jezik – nije. To je kao da u azijskoj kompaniji oponašate kineski akcenat.
20. Ljudi pretpostavljaju da osobe s invaliditetom nemaju nikakva interesovanja
– Ljudi misle da sam ja moj invaliditet i da me ništa drugo ne zanima. Živim sa hroničnim bolom, hodam uz pomoć štapa i uopšteno mi je ograničena pokretljivost. Ljudi se iznenade kada im kažem da volim metal, ne shvatajući da imam život izvan invaliditeta. Ne zovu me na događaje, jer misle da ne mogu da uživam u izlascima. Možda otežano hodam i veliki deo vremena nosim se sa bolom, ali volim da odem na plivanje ili da izađem na piće sa nekim.
21. Šta god da radite, nemojte poludeti ako neko ima narkolepsiju
– Imam narkolepsiju. Zaspim u sred nečije rečenice – nemoj da te to izludi. Nemam napad i, za ime sveta, ako me poznaješ, znaš da imam narkolepsiju. Nemoj da zoveš hitnu pomoć, čak i ako padnem. To mi se stalno dešava i u redu je. Probudiću se za čas, samo završi tu rečenicu, nastavi da pričaš sa mnom dok se budim na podu. Slobodno se presvuci dok spavam. Ili pomeri nameštaj, ako hoćeš da se zezaš sa mnom. Napravi od toga štos, da ne moram da mislim kako mi je život sjeban i kako nikada neće biti bolje.
22. Ne koristite nečiji invaliditet kao povod za razgovor
– Ako se pojavim u javnosti, to ne znači da automatski poručujem da mi je potrebna pomoć. Niti sam ja poziv za izražavanje vaših ličnih uverenja, osećanja i ideja. Tu ne mogu ništa. Imam invaliditet stalno, ne samo kada me ti vidiš, ali ne razmišljam neprestano o invaliditetu i kako se nosim s tim. Osim ako direktno ne zatražim pomoć, verovatno samo gledam svoja posla. Ako ćaskam s tobom ili delujem otvoreno za razgovor, pitaj me da li me zanimaju anegdote o osobama s oštećenjem sluha ili me otvoreno pitaj o mom stanju. Shvatam da je moj invaliditet, meni tako običan, za tebe interesantan ili frapantan. Ali to što jednostavno postojim u tvojoj blizini nije dovoljno dobar razlog da pokrećeš priču o sopstvenom životu bez ikakvog uvoda.
23. Edukujte se o celijakliji
– Zaista me povređuje kada mi kažeš da me malčice glutena neće ubiti. Ili da je snaja prijateljice tvoje strine takođe alergična na gluten. Celijaklija nije isto što i alergija.
Amanda Sedlak-Hevener
IZVOR: www.ranker.com
