Da li se seksualna privlačnost prema iskrivljenoj kičmi, ožiljcima, protezama i amputiranim delovima razlikuje od privlačnosti prema određenoj boji kose, tipu grudi, obliku struka ili nogu?
Preovladavajuća seksualna kultura je normativ, koja seksualnu privlačnost ka telesnoj različitosti patologizuje kao seksualnu perverziju ili parafiliju – stanje u kome seksualno uzbuđenje i zadovoljenje seksualne želje podrazumeva fantaziju o nečemu što se smatra atipičnim, abnormalnim ili ekstremnim. Tu spada i abasiofilija – seksualna privlačnost prema osobama koje koriste ortopedska pomagala i akrotomofilija – seksualna privlačnost prema osobama s amputacijom.
Privlačnost prema osobama s invaliditetom najčešće se posmatra kao seksualna devijacija – zadovoljstvo koje se crpi iz pornografske niše – a ne kao seksualna preferencija, oblik intimnosti ili deo partnerskog odnosa.
Kada je Emili Rouz Jejts ušla u zajednicu ljudi koje seksualno uzbuđuje invaliditet – u početku je to bilo osvežavajuće iskustvo.
– Sramota me je da kažem da sam se često izvinjavala zbog svog invaliditeta dok sam četovala sa momcima onlajn. […] U svetu koji nam neprestano poručuje da je nepoželjno sve što odstupa od normalnosti, lagala bih ako kažem da nisam bila impresionirana idejom da ima ljudi koji bi srećno voleli i prihvatali svaki delić mene, naročito delove koje sam uvek smatrala nedostatkom.
Kako je dublje ulazila u zejdnicu, Emilin početni zanos prerastao je u sve veću opreznost.
– Prvo sam upoznala Greja. Ima porodicu i decu i hteo je da ostane anoniman, jer ni njegova žena ne zna za njegove seksualne preferencije. Delovao je istovremeno samouvereno i usamljeno – prihvatao je sopstvene sklonosti, ali je ujedno bio zarobljen u njima. Rekao mi je da misli kako su moje noge veoma lepe i seksi i da su za njega ortopedska pomagala i kolica isto što i seksi haljina. Njemu veza sa ženom sa invaliditetom nudi više intimnosti u odnosu na vezu sa ženom bez invaliditeta.
Grejevo interesovanje za žene s invaliditetom počelo je u školi. Kada je devojka sa amputiranom rukom ušla u učionicu, zaljubio se istog trenutka.
– Za mene je ona bila najbožanstvenija žena u celoj školi.
– Dok sam razgovarala s njim, pitala sam se da li je osnova priuvlačnosti u vulnerabilnosti i moći – stavkama koje nisam želele da drugi razmatraju dok su sa mnom.
Kod jednog dela zajednice seksualno uzbuđenje zaista izazivaju teškoće s kojima se osoba s invaliditetom susreće u svakodnevici – kao što je, na primer, penjanje uz stepenice.
Da bi istražila tu vrstu strasti, Emili Jejts napravila je sopstveni porno film u kome nema ničeg seksualno eksplicitnog – Emili se samo prebacuje iz kolica u automobil. Skoro se rasplakala – nije se osećala nimalo seksi, nego je to doživela kao objektifikaciju. Od nje se tražilo da radi nešto s čim ima poteškoće.
– Lutajući po tom fetišističkom svetu, došla sam do pitanja osnaživanja i eksploatacije, ali sam otkrila i nešto veoma pozitivno. U suštini svi ti ljudi poručuju: Zašto bismo ikoga isključivali, osobe s invaliditetom su podjednako lepe. Ali problem nastaje kada fetišizacija sprečava zainteresovanost za osobu u celini.
Rut Medison, američka autorka, misli drugačije.
– Ako to nazovemo fetiš, odmah postoji etiketa fiksacije na invaliditet, usled koje se ne vidi osoba. To je teški nesporazum. Iz mogu iskustva, osobe koje seksualno privlači invaliditet bolje mogu da vide osobu iza invaliditeta, zato što invaliditet za njih nije ni zastrašujući ni čudan, niti predstavlja barijeru koja razdvaja nas od njih. Verovatnije je da ćemo videti osobu u celini, jer znamo da je invaliditet samo jedan deo životnog iskustva.
Rut otvoreno i iskreno govori o svojim seksualnim preferencijama i napisala je knjigu o tinejdžerki zaljubljenoj u muškarca sa paraplegijom. Seća se da je još kao dete shvatila da je privlače osobe s invaliditetom, ali nije to mogla nikome da kaže. Godinama je to držala u strogoj tajnosti. Osobe s kojima stupa u veze moraju da imaju vidljiv invaliditet. Jedan od njenih momaka imao je oštećenje kičmenog stuba, ali nije uvek koristio pomagala za kretanje.
– Dok smo bili zajedno u krevetu, nisam zapravo mogla da vidim njegov invaliditet. To bi me ometalo – morala sam da pogledam u njegov štap ili kolica da bih se uzbudila.
Za većinu ljudi seksualizacija invalidnosti zvuči uznemirujuće, jer se osobe s invaliditetom poimaju ili kao deca, ili kao starci, a seks je u tom kontekstu pogrešan.
– Inicijalno smo privučeni oblikom invaliditeta, ali to je samo početna privlačnost – koju svako iskusi kada nađe osobu koja mu se zbog nečeg dopada. Želimo da se povežemo i na drugim nivoima, da nađemo nekoga s kim ćemo se dobro slagati i imati još nešto zajedničko, pored fizičke privlačnosti. Da li dolazi do objektifikacije? Naravno. Nema u tome ničeg jedinstvenog, objektifikacija se događa svuda gde ima ljudskih bića.
Neki smatraju da ova seksualna varijacija postavlja izazov konvencionalnom poimanju lepote i privlačnosti. Za mnoge druge, ovde je reč o moći i zadovoljstvu; vrsti eksploatacije pod čijim su rizikom posebno žene s invaliditetom. Nekad je netipična seksualna privrženost dodatni pokretač seksualnog nasilja: osobe s invaliditetom potajno se snimaju na ulici ili se njihove fotografije kradu sa društvenih mreža. Uvek je pitanje je da li je izvor privlačnosti samo telo, osoba sa invaliditetom ili napor koji ona ulaže u obavljanje svakodnevnih zadataka. Zloupotreba, eksploatacija i nasilje mogu biti realnost, ali ne moraju da budu sastavni deo seksualne varijacije, kao što ni vulnerabilnost nije sastavni deo invalidnosti. Svaka seksualna praksa može da bude bezbedna, konsenzualna i uzajamna; kombinacija zadovoljstva, moći i seksualne igre nije nužno devijantna niti opasna.
– Nekoliko jezivih ljudi dovoljno je da se stvori loša reputacija. Neretko osobe koje seksualno privlače osobe s invaliditetom osećaju stid i krivicu zbog neuobičajene sklonosti, marginalizovani su i dehumanizovani, brinu da crpe zadovoljstvo iz nečijeg bola – iako nikome ne prouzrokuju bol.
IZVORI:
